Борба Соколског друштва у Имотском

Соколско друштво у Имотском основано је 24. 1. 1919. Тамошња интелигенција основала је  друштво под именом Југословенски Сокол у Имотском. На челу друштва били су Марко Данда, др. Миховил Вуковић, Лука Милиновић, Марко Шимић, и Никола Влајчић. О друштву је Соколском Гласнику писао Марко Шимић, учитељ из Имотског.  (1)  Соколи су настојали да сузбију утицај  римокатоличких клерикалаца. Продужили су своју борбу са католичким клерикалцима који су после пропасти Аустро-Угарске наставили своје активности у Југославији. Најаче упориште клерикализма било је у Западној Херцеговини. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског признаје се да Имотски котар са просветом заостаје за свим котарима у Далмацији. Даље се истиче : „И још томе, представници ове мрачне куле, којима је у интересу да народ у мраку држе, устају данас да просвјетљеном и родољубивом свијету дијеле подуке о просвјети, а дипломе о југословенском патријотизму, док су прије пљували у лице Југославије, кад је ова још у заметку била. Па се у то име представници мрака, свом жестином обарају на културно Соколство, као на заторника просвјете и југославенства … Кад им ни то не помаже, онда покушавају, да у мјестима, гдје њихов демон хара и пљачка све оно, што је напредно и савремено, шире свој уплив у соколским круговима, намећући своје мрачне и нездраве идеје и гасећи у младоме соколу прву искру свијетла и родољубља, што му се у младој души јавља. Провоцирају духом убогу масу, и од ње стварају вјерске фанатике, који … тероризирају слободу мишљења и увјерења других. И сваки је онај одметник и тероризатор католичанства, који спрјечава мрачњацима, да тероризирају слободу мишљења просвјетљених !? Заторницима просвјете, а пријатељима мрака укратко довикујем : „И ако сте проширили свој уплив и власт по невољној крајини нашој, то ипак немојте ни сањати, да ће имотски соколи допустити, да победи  онај клерикализам, који је све отровне стријеле на соколство упро. Ми добро знамо, да је наша дужност, да у народу тражимо све оно, што нас нацијонално спаја, а устрајемо проти свему ономе, што нас раздваја. Један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост нас спаја, док нас вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздваја.” (2)

Соколско друштво у Имотском основано је 1919. Било је покушаја да се оснује 1910. али то није било могуће због притиска аустријске власти и клерикалаца. После две године имали су 150 вежбача свих узраста и скоро 200 осталог чланства. Сама варошица Имотски имала је 1.600 до 1.800 становника. Друштво је имало своју фанфару, културно-просвјетни, тамбурашки и глумачки одсек и забавни одбор. Имало је своју читаоницу, књижницу и љетно вјежбалиште. Чланови су вежбали у школској гимнастичкој дворани. Друштво је приређивало академије, излете у околину и јавне вјежбе. Учествовало је слетовима, а посебно се истакло на слету жупе Мостар јуна 1921. Соколи су били изложени нападима клерикалаца и хрватских сепаратиста. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског описан је настанак друштва и први напади : „За вријеме преврата, кад се је сваки човјек осјећао сретним, што се је након толико стољећа ропства, домогао жуђене слободе, кад је сваки дух био склон измирењу и слози, иницијативом неких мјесних родољуба би основано соколско друштво. На позив промицатељног одбора зачлани се скоро сва мјесна омладина, те сложно као један прионуше раду тако, да након три мјесеца друштво приређује своју прву јавну вјежбу, … Тим првим успјехом друштво стиче велики број присташа, али ни противника није узмањкало. Ти су се у почетку некако презирно обазирали на друштво, као на нешто, што им није по вољи, али што им такођер не може ни нашкодити, али послије прве јавне вјежбе увидише, да би им друштво могло постати опасним противником, те почеше нападати било у новинама, било јавним говорима. То није остало без успјеха, јер се неколицина од оних, што се зачланише само зато, да освјетлају свој, током рата, поцрњели патриотизам, брисаше из друштва, не навевши никаква разлога. Та околност потакне чланове на још интензивнији рад, али се је у будуће добро пазило, кога се у друштво прима. … . Противници су пријеким оком мотрили пораст нашега чланства, те су свим силама настојали, да друштво сруше. Неким родитељима, чија су дјеца била у подмлатку, приказаше друштво и сврху му у таковом свијетлу, да су многа дјеца била приморана жалосна срца оставити друштво, којему су били душом привржени, али које су, кривњом заведених родитеља, морали оставити. … друштво, успркос свим нападајима, којим је са разних страна било извргнуто, — ипак устрајало у чисто соколском духу.” (3)

У Чапљини је  7 јуна 1924. одржан окружни слет са 100 чланова и чланица, 103 мушког и женског нараштаја, 76 мушке и женске деце и 23 сеоска побратима из Клепаца и  Пребиловаца.  Соколска друштва Чапљина, Блато, Корчула, Љубушки и Имотски одржала су 1929. друштвене течајеве. (4)

Соколско друштво Имотски прославило је 6 и 7. септембра 1930. рођендан престолонаследника Петра и чин предаје нових застава пуковима југословенске војске у Имотском. У католичкој цркви одржано је благодарење 6. септембра 1930, а после благодарења  пошла је свечана поворка кроз град са соколском музиком на челу. У вече у 7 сати приређена је бакљада, а у 8 сати свечана академија. На академији говорио је др. Јанко Рако. Ујутро 7. септембра 1930. у присуству свих друштвених категорија и многобројног грађанства одржан је на  гробљу парастос преминулој браћи и сестрама Соколског друштва Имотски. Том приликом положен је венац  на гроб истакнутог соколског радника и бившег начелника  др. Никице Јерковића. После подне кренула је величанствена поворка на челу са соколском музиком на вежбалиште, где је одржана јавна вежба. На трибини био је управни одбор Соколског друштва у Имотском са старешином Петром Дојмијем, подстарешином Луком Милиновићем, делагати управе Жупе Мостар : просветар жупе др. Миле Докић и начелник жупе Перо Чолић. Др. Миле Докић у свом говору истакао је значај свечаности. После просветара говорио је Антун Бартуловић. После говора одржане су вежбе свих категорија друштва, а нарочито одушевљење изазвала је вежба чете сокола-војника 32. пешадијског пука из Невесиња. Чету војника предводио је соколски радник из Метковића, Мишо Паранос. У вече приређена је академија и концерт соколске музике. На свечаностима  Соколског друштва Имотски учествовали су као гости преко 100 чланова и чланица Соколског друштва Макарске са музиком. У редовима  Соколског друштва Имотски истицала су се браћа Добромир, Живко и  др. Јанко Рако. (5)

У Имотском је одржан од 17 до 21 децембра 1932. друштвени учитељски течај са 12 учитеља и  10 учитељица. (6) Соколско  друштво Имотски оснивало је сеоске соколске чете,  којима су на челу стајали учитељи. Чета “Крајишник” наступила је на четним такмичењима 4.9.1932. у Имотском. Најбоља је била соколска чета  Проложац, друга чета Подбабје  и трећа чета Криводол, па затим чета Посушје.  Чету Подбабје водио је њен оснивач учитељ Антон Војко. (7)

У друштвима и четама Соколске жупе Мостар приказивани су поучни филмови. Жупски просветни одбор приказао је 1933. у Имотском, Мостару (3 пута за учеснике IV течаја за вође соколских чета), Дивину (2 пута приликом свечаности развијања четне заставе), Невесињу, Гацку, Автовцу и Надинићима 4 поучна филма са предавањима. Приказани су филмови : „Боље је знати него имати”, „Пошаст”, „Биртија” и „Алкохолизам и туберкулоза”. Филмове је и 1933. Жупском просветном одбору  давао на располагање  Дом Народног здравља у Мостару. Приказивањима је у 10 чета присуствовало 1.457 лица заједно са особама из околних соколских чета. У соколским четама друштва Мостар филмове је приказивао просветни одбор друштва уз сарадњу чланова ЖПО. Осим приказивања филмова жупа је сарађивала са Домом Народног здравља у растурању поучно-пропагандног материјала за социјално-хигијенско, пољопривредно и задружно васпитање широких народних слојева.. Сем активности ЖПО у соколским друштвима Билећа, Чапљина, Гацко, Коњиц, Мостар, Невесиње, Столац и Требиње повереник Просвјетног филма из Београда приказивао је филм о IX Свесоколском слету у Прагу. На тим приказивањима  било је присутно око 5.000 ученика школа, 1.000 војника и око 600 других гледалаца. (8)  У свом просветном раду жупа Мостар је до 1935. приказала  поучних филмова у 78 чета. (9) Жупа Мостар је  1937. у сарадњи са Домом народног здравља из Мостара приказала 11 филмова у 20 сеоских чета пред 4.062 гледалаца. (10) Са управом Дома народног здравља у Мостару 1938. жупа Мостар приказала је 53 пута 10 филмова и 4 серије дијапозитива здравствено-хигијенске садржине. Одржано 12 здравствено-хигијенских предавања. (11)

Министарство физичког васпитања народа упутило је 22. септембра 1939. бану др. Ивану Шубашићу представку о жалбама Савеза Сокола упућеним поводом сметања рада соколског друштва у Имотском, … . (12)

 У оквиру Соколског друштва у Имотском 1940. радиле су соколске чете у селима Главина, Каменмост, Небрижевац,  Проложац и  Криводол. Соколска чета у селу  Небрижевац подигла је мост преко реке Врлике, који ни држава, ни бановина, ни општина нису успеле да подигну и ако је за градњу неколико пута припреман камен, песак, креч, … . Други мост, на истој реци, на месту званом „Билило”, подигла је соколска чета у Главини. Мост је преузела и довршила Банска управа у Сплиту, али мост не би био саграђен да га соколи нису започели.  Чета у Главини је добровољним радом  својих чланова, а и многих сељана из Главине који нису били чланови чете, ископала бунар са питком водом, којом се у лето оскудевало.  Сељаци су преко лета морали пешачити преко 3 километра док су дошли до пијаче воде. Копање бунара покушавано је од разних општинских управа, али без успеха. Соколске чете  Каменмост,  Главина  и   Проложац саградили су своје домове.  Чета  Проложац дала је део просторија свог дома на употребу основној школи. За соколе то је био пример како се радом може помоћи запуштеном селу. (13)

Соколи у Имотском били су изложени нападима хрватских сепаратиста. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколима. Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Иморског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета  Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чеда Милић уз пратњу сокола из Имотског, кренуо је натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе. Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чеда Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера. Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали. Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског. Поводом напада  Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи ни да их разбије ни  бедна гарда Сељачке заштите. (14)  Због рада соколских противника Славка С. Зовко, чланица Соколске чете у Каменмосту, била је присиљена да  за  неко време остави свој родни крај и да пође на опоравак, код своје сестре, у Бели Манастир, где се због промене зрака, разболела и подлегла болести крајем маја 1940. Славка је била дете једне од најзаслужнијих националних породица у Каменмосту, па је њена смрт изазвала жаљење у националним редовима у целој имотској крајини. (15)  Старешина Тонковић из соколске чете Каменмост, из друштва Имотски,  упутио је са годишње скупштине чете поздрав Савезу Сокола Краљевине Југославије. У поздраву се истицало :  „Живећи и дјелујући на терену силе, безакоња и неправде, која нас тешко тишти; соколи чете Каменмост, окупљени на својој главној годишњој скупштини упућују своје погледе једино к Вама ! Иако малобројни, остајемо непоколебљиви и вјерни врховном старјешини, соколској узданици, кличући : Живио Краљ Петар II ! Живила Југославија ! Живило соколство и слобода! Здраво !” (16) Свештеник у селу Подбабље-Каменмост, близу Имотског, фра Станко Брадарић, био је непријатељ сокола. Претходни свештеник фра Лука Ливајић није се бавио политиком. Соколској чети је позајмио грађевински материјал са католичке цркве када су зидали соколски дом. Дао је и добровољни прилог и свим својим радом настојао је да православни и католици у селу живе у складу и љубави. Док је живео православни су давали добровољно прилог за оправку католичке цркве или набавку звона. Село је могло да служи као узор народне слоге и осталим крајевима. Нови жупник фра Станко Брадарић послужио се полуабнормалним човеком, који је био оптужен због најгорег преступа, да помоћу њега терорише соколе и све који нису хтели да пристану на његову политику. Фра Станко Брадарић  водио је хајку против соколске чете и њене управе.  Оштро је напао секретара соколске чете Зовка, желећи да се са њим физички обрачуна, ма да секретар био без једне руке.  Претио је њему и свим соколима, „црном руком” и тешким обрачунавањем. Тврдио је да ће се соколски дом срушити до земље. Соколски дом је био сазидан добровољним радом сељака-сокола. Дом је служио само просветном раду. Понашање свештеника изазивало је опште згражавање. У писму упућеном Соколском гласнику  истакнуто је : „Ово износимо као пример од какве користи могу за народ да буду добри свештеници, који следе Христову науку, а од какве штете могу да буду они, којима је главно партијска свађа и политика. Наша чета у Каменмосту неће, наравски, поклекнути пред претњама фра Станка Брадарића, јер верује у победу своје мисли више него икада, и јер знаде, да свакому зулуму и насиљу треба да дође крај !”  (17) Из Имотског су писали у  Соколском гласнику о отпуштањима сокола. Јован Кадијевић, званичник-дневничар код среског суда у Имотском отпуштен је из службе зато што је био тајник соколске чете у Главини. Да је то тачно сведочи и чињеница, да је увек био оцењен као одличан. Био је бачен на улицу да учини место човеку који је некада био соколски предњак, а 1940.  најгрлатији у Хрватској Заштити. Кадијевић је био Србин и понос чете у Главини. (18) У Соколском гласнику су пренели писање “Хрватског Гласника” о приредби “Хрватског Јунака” у Имотском. Друштвени стјеговођа, Мирослав Пушић, је читав свој говор посветио нападима на соколство.  У Соколском гласнику су приметили : „Штета што „ Хрватски гласник” не јавља, какав је родољубиви хрватски говор изрекао на тој приредби и познати имоћански протусоколски херој, – Итало Коломбани … “(19)

Иницијативом учитеља пучке школе и члана сокола Јосипа Киринчића (пензионосаног “по потреби службе”) и чланова управе соколске чете, уз сарадњу и материјалну помоћ сокола и осталих мештана направљен је бунар са пумпом. Новац за набавку пумпе соколи и мештани  су сакупили међу собом, а рад на копању био је добровољан. Соколи су тиме испунили завјет у оквиру Соколске Петрове петолетке. (12)

Соколско друштво у Имотском основано је 24. 1. 1919. Било је покушаја да се оснује 1910. али то није било могуће због притиска аустријске власти и клерикалаца. Соколи су се борили против утицаја  римокатоличких клерикалаца.  Друштво у Имотском оснивало је сеоске соколске чете,  којима су на челу стајали учитељи. У писмима Соколском гласнику истичу се проблеми са којима се суочавају.  Соколи у Западној Херцеговини били су изложени нападима хрватских сепаратиста. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколима. Нападнут је и Чеда Милић, старешина  Жупе Мостар,  11.2.1940. Соколи у Имотском остали су верни соколским идеалима и Југославији. Упркос нападима на соколе и отпуштањима, соколи су наставили свој рад у оквиру Соколске Петрове петолетке. После Априлског рата 1941. на територији НДХ. настављен је обрачун са соколима жупе Мостар. Оно што се дешавало у Бановини Хрватској било је увод у страдање сокола у НДХ.

Саша Недељковић члан  Научног  друштва за  историју  здравствене  културе Србије

Напомене :

1. „Соколски Гласник”, Загреб 1919, бр. 1, стр. 37;
2. Душан Битанга, „Имотски Сокол у културној борби”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 9/10, стр. 365,366;
3. Учесник на јавној вјежби, „Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 12, стр. 438, 439;„Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1922, бр. 4, стр. 119;
4. „Соколска жупа Мостар”, „Славенско соколство”, Београд,1930, стр. 124, 125;
5. „Соколско друштво Имотски”, „Соколски Гласник” Љубљана, 21. септембар 1930, бр. 23, стр. 5;
6. „Соколска жупа Мостар”, „Споменица II покрајинског слета Сокола краљевине Југославије у Сарајеву”, Сарајево, 1934, стр. 106;
7. „Соколско друштво Имотски”, „Соколски Гласник” Љубљана, 29. септембра 1932, бр.39, стр. 6;
8. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево, 1934, стр. 100, 101, 103, 143;
9. „Прво десетгодиште успешног рада Соколства на селу”, „Соколски гласник”, Љубљана, 7 јуна 1935, бр. 24, стр. 1;
10. „Рад Соколске жупе Мостар”, „Соколски гласник“, Београд, 8 мај 1937, бр. 13, стр. 5;
11. „Извештај Управе Савеза Сокола краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 10, 27, 32, 53, 77, 83, 98, 117;
12. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 63;
13. Ј. Кадијевић, „Рад Соколства у Имотској Крајини”, „Соколски Гласник”, Београд,  14 јуни 1940, бр. 24, стр. 2;
14. М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;
15. „Смрт ваљане соколице”, „Соколски Гласник”, Београд, 14 јуни 1940, бр. 24, стр. 6;
16. „Поздрави Савезу Сокола К.Ј.”, „Соколски гласник“, Београд, 15 март 1940, бр. 7, стр. 7;
17. „Добар и лош свештеник”,  „Соколски гласник“, Београд, 12 април 1940, бр. 15, стр. 4
18. „Отпуштање сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 6;
19. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 7;
20. „Кратке вести из нашег соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 28 март 1941, бр. 13, стр. 8;

Везане вијести:

Српски соколи и Побратимски покрет у борби за уједињење …

СОКОЛИ У БЕТИНИ КОД ШИБЕНИКА | Јадовно 1941.

Соколска жупа Шибеник-Задар | Јадовно 1941.

СОКОЛСКА ЖУПА МОСТАР | Јадовно 1941.

РАД СОКОЛА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ | Јадовно 1941.

КРАЉИЦА МАРИЈА НА ПРИМОРЈУ | Јадовно 1941.

Свесоколски слет у Београду 1930. | Јадовно 1941.