Болница у Ђаковцу

Посебно сам се обрадовао што су дошла троја кола из Дјаковца. У једнима су возили енглеске униформе, робу, ћебад и ципеле. „Ево, туј ћеш моћи и лећи па спавај до болнице. Ћебади има па ћемо те покрити“, кажу ми. Тако они мене спаковаше и рекоше кочијашу да на мене пази, да ми не буде зима. Кренусмо. Наша кола су средња. Заспао сам задовољан са гомилом лијепих дојмова. Послије четири, пет сати вожње стигли смо у базу. Кад сам изашао из кола, било ми је зима. Јутро је хладно па ми кочијаш даде једно ћебе да га огрнем. Рече једном другу да ме одведе у болницу, а ћебе да врати. Уђосмо у повелику просторију са неколико кревета, у свима болесници. Таман овај мој пратиоц смотао оно ћебе, кад уђе неки човјек и пита шта требамо. „Ево, овог болесника ја довез’о из Гакова у болницу“, рече. „Добро, добро друже. Сад ћу ја њега смјестити, а доктор ће доћи сутра“, одговори нам. „Онда до виђења. Ја морам натраг“, рече мој пратиоц и оде. Коначно у болници. Али, нема кревета. „Сад ћу ја донијет’ фришке сламе, крпару и ћебе, а сутра ћемо видјети за кревет. Је л’ ти шта треба“, упита тај постарији човјек, нека вриједна добричина. „Дајте ми воде ако имате“, кажем. „Има, има, како не би имали“, одмах рече и донесе ми лончић воде. „Фала и лаку ноћ“, кажем. „Брзо ће и дан“, рече па изађе. Нагурао ми је више сламе под главу да то замијени јастук, али ја никако да се угнијездим. Коначно, лијепо сам и одспавао добра три сата у колима па ме не хвата сан. Пробудио ме разговор болесника. Свануло је, а онај познаник од ноћас полијева по соби и поче да чисти некаквом метлом од сухе траве.

Углавном, не праши се. „Ево, имате новог другара. Довезли су га из Гакова ноћас. Не знам још ни како се зове“, рече осталима. „Ја сам Милан Басташић из Грубишног Поља, а дош’о сам из Вировитичке бригаде“, представим се. Сви шуте, а један запита шта ће бити за доручак. „Нисам био у кухињи, ал’ по мирису бих рек’о да је кајгана, а ваљда и чај“, рече онај. Насред собе су два кухињска стола и крај њих клупе. Неки већ сједају за стол, а неки се вани умивају. Пођем и ја ван. Рекоше ми гдје је заход и на повратку ми један полије да се умијем. Мало шетам по вани да се осушим јер немам ручника. Дођоше двије жене. Једна носи кошару и канту, а друга мањерку и кошарку. Поставише жлице и шалице, а у тањуре дијеле кајгану и стављају пред свакога. Онда напунише шоље чајем и дадоше нам по комад круха. Дошле су послије неког времена, покупиле суђе и обрисале столове. Ми смо морали у кревете јер сад треба да дође доктор. Болесници разговарају гласно, то су већ стари знанци, а ја шутим и купим искуства. Будући да сам био најближи вратима, доктор се одмах заустави код мене. Послије неколико ријечи, наредио је оном нашем домаћину да ме касније доведе у амбуланту. Тамо ме је мало дуже испитивао, покретао зглобове и слушао око срца. Нешто је мрнђао и на крају је рекао домаћину (ваљда болничару) које лијекове да ми даде. „Свакако га стави на кревет. Не смије лежати на земљи“, додаде доктор. Кад смо се вратили у собу, видим тамо чика Стеву Лалића Табанка. Дијели лијекове! „Здраво, чика Стево, како сте“, кажем. Он се зачуди, одмах ме препознао, пита шта ту радим. Умјесто мене домаћин му објасни и даде му цедуљу да види које лијекове требам примати. „Добро, лези ти. Донијет ћу ти лијекове. Ја сам ту стално па ћемо се виђати“, рече ми. Било ми је драго да сам га видио и да је ту. Пуно је пута био у нашој кући и волио је и мене и Јованку. Хвалио нас је пред нашим родитељима, говорећи како смо га знали послужити и јелом и пићем кад они нису код куће. Причало се да је он био у Зеленом кадру, да је без куће и кућишта, да не воли радити, али да је добричина и уредан. Знао сам ја да су га звали френтером, али то никад нисам чуо у мојој кући. За мене је он био поштен и уредан и тако сам ја према њему увијек имао одређено поштовање. Донио је ускоро десетак таблета, рекао ми како да их узимам и ставио их на некакав папир крај узглавља. Домаћин се туда врзмао и донесе ми кутију од шибица па вели: „Стави ти те твоје пучице у ову шкатуљу да се не распу“. Захвалим се и урадим како је рекао. Предвечер ми, у неколико наврата, донесе лијеп, дрвени кревет. Кад га је саставио, донио је строжу, јастук и плахту. „Сад ти пријеђи на кревет. Ово ћебе си остави за покривање“, рече ми. Ону сламу смотао је у крпару и однио. Доста сам спавао и преко дана. Послије неколико дана, дође ми у посјету чика Саво Пемић, онај кројач из Госпића. Нисам га познавао, али чуо сам о њему. „Табанко ми је рекао да си ту. Овдје су моје, Вука и Марија. Јучер су отишле у Грубишно са женом Младена Бркића. Отићи ће оне до снаше Евице и казат ће јој да си ти овде. Ја сам овдје шеф шнајдераја. Близо сам па ћемо се чешће виђати“, рече он и оде. Осјећам се некако задовољан и сигуран – ту су два човјека на које могу увијек рачунати. Зглобови, особито у лактовима, бољели су код савијања. Са кољеном је било добро. Ту сам лежао негдје до краја септембра јер је доктор говорио да требам још лежати ради срца.

Навраћале су и тета Марија и Вука и увијек би ми понешто донијеле, као правом болеснику.

< Болесник и „дезертер“                                                             Садржај                                                      Учим за шнајдера >