BOKAN: O NAŠIM ŽELjAMA I O REALNOSTI

Datum objave: sreda, 12 februara, 2020
Veličina slova: A- A+

Šta mislite, da li postoji ijedan narod koji je rado prihvatio poraz i bez ogorčenosti primio vest o pobedi svojih neprijatelja? Posebno ako su taj poraz i ova pobeda bili nepravedni?

Dragoslav Bokan

Da li je ijedan narod s mirom prihvatio okupaciju, silovanja, otimačinu, stradanja… svoje zemlje?

I da li je bilo kojoj državi i njenim stanovnicima bilo svejedno kad su im se, licem u lice, približila vremena zla, raspeća i golgotskog puta?… 

Sve ovo pitam, ne zato da biste mi, sa čuđenjem, potvrdili nešto tako očigledno, već da bih pojasnio jednu mnogima neshvatljivu činjenicu. Da bih podsetio sve nas da nas naše nerviranje i ”neprihvatanje situacije” neće spasiti od nevolja. I da ono olako i apstraktno: ”nećemo dozvoliti” i ”to mi se ne dopada” – neće promeniti ama baš ništa po pitanju realnog poretka stvari.

Svi robovi su pre nego što su to postali, bili i te kako rešeni da ni po koju cenu ne dopuste gubitak slobode, ali nisu uspeli u svojoj nameri. Mnogi su stradali, borili se do smrti, ali, jednostavno, nije išlo. Pobedili su moćniji i silniji, jači i odlučniji (a, pre svega, mnogo bolje organizovani). 

I sa nama je tako. Uzalud sve one zakasnele žalopojke na temu greške iz 1918-te i samoubilačkog uvođenja naših krvnih (i verskih) neprijatelja u naš dom, kao braće. I zalud zakasnela pokajanja srpskih komunista, nakon što su prethodno uništili sve što je vredelo i bilo zaista važno u svom narodu. 

Tako je i sa ostalim greškama i pogrešnim izborima na istorijskim raskršćima srpske sudbine (1868, 1903, 1918, 1941, 1945, 1974… sve do 5. oktobra 2000-te i dalje, u nedogled). 

Greške se plaćaju i to teškim mukama i strašnim iskušenjima niza generacija koje su od svojih očeva dobile njihove neplaćene dugove (sa sve zelenaškom kamatom). Pa tako i mi danas otplaćujemo sve te neshvatljive previde i kobne kockarske rizike, bez nade da lako izađemo iz svojih nagomilanih i komplikovanih obaveza. 

Ovo sve pišem da bih ispovedio svoje čuđenje pred mentalnim poremećajem onih među nama što, umesto da traže ono najbolje (još uvek) moguće, zahtevaju – a bez spremnosti na sopstveno stradanje i odricanja – sve, sada i odmah. Inače će se oni hm… naljutiti ili tako već nešto, ogorčeni zbog ”nespremnosti ostalih Srba da ih slede” i podrže. Ovi sablasni tipovi, pseudo-mučenici i kvazi-heroji, nisu prstom mrdnuli, ni zanokticom platili svoj na rečima toliko zahtevni ”patriotizam” (i ”pravoverje”). I oni nameću ludačku ideju da je ”veći Srbin” onaj ko neobavezno KAŽE (ili na društvenim mrežama napiše) da je ”za veću Srbiju” i beskompromisniji odgovor neprijateljima.

Neverovatno, ali istiito!

I namnožiše se ovi lažni samuraji i vitezovi u limenim okopima, toliko da onemogućiše normalan razgovor i bratski dogovor među onima koji su svjim minulim radom i životom to zaslužili. Početnici i pripravnici drsko zauzeše mesta svojim iskusnijim i mudrijim sunarodnicima, samo zato jer su pre njih seli (logikom: ko bezobrazniji, taj uspešniji).

To je posledica titoističke uravnilovke i tragikomedije Kardeljevog ”samoupravljanja”, uz tinejdžersku infantilnost i studentsku nadobudnost u neobaveznom ”isticanju zahteva” te pomodne protestne žurke po gradskim ulicama (u režimskoj, opozicionoj ili međunarodnoj produkciji). 

”Mi hoćemo…”, ”Zahtevamo…”, ”Nećemo dopustiti…”, ”Dosta je bilo…” i slične pubertetske fantazije bez trunke realnosti u sebi, stežu nam, polako, omču oko vrata, dok se udruženi srpski neprijatelji, za to vreme, skupljaju svuda oko nas i već raduju svojoj lakoj pobedi nad tako nesposobnim protivnicima.   
Zbog toga je sada tako teško se organizovati kad bilo koji anonimni profil može da glumi Miloša Obilića, cara Dušana Silnog ili Svetog Savu lično, tražeći od drugig Srba ono što taj umišljeni ludak opšte prakse misli da ”mora da se uradi”. 

Takvih, što mi se, ničim izazvano, u nastupu samodopadljive patriotske strasti, zaklinjaše da će ”pre umreti nego dopustiti da se Karadžić izruči Hagu” ima koliko god hoćete. I nastaviše ovi samozvani, novokomponovani ”majori Gavrilovići” svoje, činilo se ”nepostojeće živote” (koje, na papiru, ”dadoše” u odsudnoj borbi za neizručenje Karadžića), pa otidoše – bez trunke griže savesti – na letovanje, u omiljeni kafić i stadion. 

Maštari i fantazeri ispadoše tako hrabriji od despota Stefana Lazarevića, pošto bi oni, 100 posto, udarili šamarčinu mrskom ubici i silovatelju Bajazitu, da ne govorimo o tome da bi, isti ti, pljunuli Hitleru u lice na mestu đenerala Nedića… i svašta nešto još. To kakve bi posledice bile po srpski narod nakon takvih ”kamikaza” postupaka, to njih uopšte ne zanima, isto koliko i realnost ma kakve vrste. 

Oni su u svojim očima i očima svojih drugara sa ćoška, toliko veliki da bi se olujni talasi, valjda, sami postavljali pod njihove noge da hodaju kao da su na suvom, poput crvenog tepiha, a more bi se brže-bolje razmicalo pred njihovim koracima od sedam milja (iz crtanog filma ili dečije bajke).

To da danas SVAKO – ali, baš svako! – može da kaže (lupi, odvali…) MA ŠTA – i ”ostane živ”, jednak svakom od sebe superiornijem, pametnijem i hrabrijem sagovorniku; to je jeziva dijagnoza internetovskog auto-puta što nas strmoglavo vodi u propast. 

I to što KO GOD može da sudi svima i svakome, zaboravljajući svoje stvarno mesto u realnom srpskom društvenom poretku; to dovršava čitavu ovu ”komendiju” i uključuje nas, sve koliko nas ima, u zajedničku duševnu bolnici (bez čuvara, doktora i odgovarajuće terapije). 

Srećom, postoje izuzeci iz pravila i ona ČUDA koja omogućavaju da se i ovakvi likovi, zajedno sa pravim borcim, konačno nađu u prilici da zaista brane i odbrane ponešto stvarno važno i dragoceno. 

Čudo odbrane Kosova i Metohije i čudo čuvanja svetinja u njegoševskoj Crnoj Gori su dve realne prilike za ZAJEDNIČKO DELOVANjE i onih istinskih, isto kao i onih izmaštanih boraca za srpstvo i svetosavsko pravoslavlje. Jer se tu ne delimo na bolje i gore, hrabrije i manje hrabre, važnije i beznačajnije, pošto smo tu svi jednaki i ravnopravni. 

Zato ne možemo da se ne zahvalimo Gospodu na Njegovom dopuštenju da srbomrzački Šiptari i milogorski antisrbi omoguće, svojim nepravednim i neljudskim postupcima, da se konačno ujedinimo u jedinstvenom frontu odbrane od ovakvih nasrtaja. Ujediniše nas i pomiriše naši dželati i mrzitelji, sasvim suprotno od njihove namere. 

Zato je važno da makar ovu, iznuđenu i neobično naletelu priliku iskoristimo (kad već nismo sve one prethodne) i da pokažemo da postojimo i izvan virtuelnog sveta fejsbuka, tvitera i instagrama.

Da, makar za trenutak, zaličimo na one kojima se, bez ijednog pravog razloga, sve ovo vreme ponosimo i čijim se perjem, inače, nezasluženo kitimo. 

Iskoristimo priliku, braćo i sestre, i pokažimo da i dalje STVARNO POSTOJIMO, kao istinski ljudi a ne zlobne senke kraj svojih večno upaljenih monitora.

Ako pobedimo sebe, utapajući se u saborno mnoštvo svetih litija, kao jedna od bezbroj voštanica u tom trijumfalnom mimohodu, na putu smo kolektivnog izlečenja i ponovo probuđene samosvesti.

Izvor: Dragoslav Bokan – Fejsbuk stranica

Preporučujemo:

Gost emisije ” A ŠTA VI MISLITE” autora i voditelja Ratka Dmitrovića, na RAS TV bio je Dragoslav Bokan:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top