Bojanić: Zaboravljamo sve ono što nas je duhovno, kulturno i istorijski unazadilo i razorilo…

Moguće da će neko reći da je ovo raspirivanje mržnje. Ali, ovo su samo činjenice, koje su nam nephodne da znamo, da nam se zlo ne ponovi. Kako vidim većina nas slabo zna ili brzo zaboravlja… ovakva dešavanja zatiranja Srpstva su dolazila, odlazila i ponovo se vraćala, nepromišljeno… i lako ponovo mogu da se vrate, samo ako im damo prostor, ništa drugačije ne bi bilo i u novoj tvorevini.

Moramo ovo znati u vremenu zapadne histerije, vremenu kada omladina nosi majice sa zastavama amerike, engleske (da li oni nose naš simbole i zastave, zar mi nemamo svoje?), tako i treba, tu od njih možemo samo da učimo… za par decenija me ne bi začudilo da naša omaldina nosi i majice sa zastavama albanije i hrvatske… u periodu kada Srbi histerično navijaju za Hrvatsku nogometnu reprezentaciju. I u vremenu kada na našem autoputu možemo da nabrojimo par srpskih zastava, za razliku od puteva u bilo kojoj drugoj zemlji gde se sa ponosom ističu zastave svojih zemalja.

Da bi se bolje razumeli, ništa ja nemam protiv američkih i engleskih zastava ili hrvatskih navijača i njihove reprezentacije, oni rade najbolje za svoju državu, oni su nacionalno trezveniji od nas, oni imaju svoj cilj… sve to treba poštovati… dok mi srljamo u beznađu, uživajući tuđu brigu i radost, živimo suživote gledajući razne rialitije i sa oduševljenjem čitajući žutu tabloidnu štampu.

A te naše komšije ne žele ni da priznaju istinu, a mnogo puta smo mi pružali ruku izvinjenja, a mi od njih nikada, sem stalnog progona, iživljavanja, lažiranja i skrnavljenja svega što je Srpsko… dokle više? A gde smo mi tu? Teško jeste, takvo nam je okruženje… ali, satkano mržnjom i od bivših Srba, koji sada pokušavaju da budu ono što nikad biti ne mogu… do bivši Srbi, koji su se odrekli svojih korena. Ja sam za to da njima treba pomoći i pokušati da ih vratimo svojim korenima i ono što su bili, treba pokušati… i svim sredstvima pomoći Srbima van matice.Sve ovo moramo znati, iz jednog jedinog razloga, da nam se isto ne ponovi po ko zna koji put. Mi smo narod tragičan, zbog svoje nesloge, u zadnjih sto godina delimo se na partizane, četnike, nedićevce, ljotićevce, zvezdaše, partizanovce, komuniste, scijaliste, ateiste, monarhiste, svetosavce, pravoslavce, islamiste, katolike… i tako zaboravljamo da smo svi mi samo Srbi i ništa drugo. Spas možemo naći samo u ujedinjenju, bratstvu i novom Načertaniju, nacionalnom programu… bez toga nam nema spasa, bez toga smo vrlo lak plen, kao što i jesmo!

Gledajmo sebe, svoju državu… ljubimo Srpstvo i budimo samo SRBI!

Sada ću pokušati da se osvrnem na suštinu naše patnje, našeg zaborava, nerazumevanja i ćutnje…

Glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, u ovom vremenu kada se skrnavi i lažira broj srpskih žrtava, a u tome i mi sami im pomažemo našom ćutnjom. Njihov cilj je da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše, a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše, jer samo pisani trag ostaje za veka i vekova, a činjenica i izvora imamo na pretek… a tek koliko neotkopanih jama.

Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo nacifašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad decom… taj zločin je i najbolniji, njega trebamo staviti u fokus stradalaštva i patnje. Ubijajući nejač, krvnici su pokazivali najmračniju stranu svoga bića. Na najsuroviji način uništavali su živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama. Sve ovo mora da se zna i svetska javnost upozna, to treba da bude naš cilj… štampanje knjiga na svim svetskim jezicima, filmovi, dokumentarci… za to mora biti novca, tu je možda i ključ našeg opstanka… u istini, činjenicama i znanju.

Ti ustaški zlikovci su decu su streljali u stalku i pelenama, bebe su nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u reke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom.

A mi danas imamo pojedince koji i maštaju i veruju u novu zajedničku tvorevinu, i to zbog bratstva, napretka ekonomije, trgovine… to je tragično.

A zaboravljaju da su ljudi, žene i deca uništavani u Gradini na najsvirepiji način. Od 1942. godine na terenu Gradine kopane su grobnice 30 metara dužine, 4 metra širine i 2-3 metra dubine, gde su živi ljudi nabijani u grobnice u stojećem stavu, zatim su drvenim manjevima ubijani udarcima po glavi, polivani živim krečom i zatrpavani.

Na ovaj način ubijano je po 1.000 ljudi u jednoj grobnici. Uništavanje je vršeno i pomoću 12 čeličnih kazana u kojima su kuvani ljudi; zaziđivanjem živih ljudi u zgradu bez prozora i vrata; zatvaranjem u prostorije od kamena i zatrpavanjem slamom koja je onda paljena; klanjem žrtava; vešanjem na velikoj topoli koja se nalazila na obali Une. …

U Staro-Gradiškom logoru na najzverskiji način postupano je i sa bolesnicima. Bolnica je bila smeštena u podrumu čiji je pod bio pod vodom. Bolesnici su imali krevete, ali su morali da spavaju na podu u vodi. Svakog dana nakupilo bi se u ovoj bolnici 40—50 ljudi i žena, koje su ustaše noću izvlačili i ubijali.

Četiri očevica ovako svedoče: “U selu Gorevcu, 13. septembra 1941. godine deca stara oko tri godine bila su nabijena na kolac. U nekim mestima majke su se bacale sa decom u naručju, i kolac je prolazio kroz dete i majku. A grudi nekih mladih devojaka bile su vezane ili presečene tako da su neke bile naterane da provuku svoje ruke kroz njih. Ljudima su isekli uši i noseve, i iskopali oči.”

Poznati italijanski pisac Kurcio Malaparte u knjizi “Kaput”, objavljenoj u Rimu i Milanu 1948. godine opisao je kako je u toku audijencije kod Pavelića na njegovom stolu primetio korpu za koju mu je izgledalo da je puna ostriga i drugih morskih plodova i užasnuo se kada mu je hrvatski poglavnik rekao: “To je poklon mojih vernih ustaša, to je dvadeset kilograma ljudskih očiju.” Ta korpa očiju je najupečatljiviji dokaz hrvatske hiljadugodišnje kulture. Jednostavno govori sve o tom zločinačkom narodu.

Dopisnik iz Splita Žaka Isara objavio je 1944. godine u Lozani knjigu svedočanstava o ratnim strahotama pod naslovom “Viđeno u Jugoslaviji.” Najstrašniji su sledeći primeri: “U selu Stradanje otvorili su utrobu jednoj Srpkinji, nosećoj u četvrtom mesecu, izvukli su joj dete i zašili namesto njega živu mačku.

Jedan penzionisani stari srpski učitelj, raniji predsednik škole u Travniku, bačen je na zemlju i jedan ustaša mu je istrgao srce, prerezavši ga od grkljana na niže žiletom.”

U zloglasnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj se ime Srbina nije smelo izgovoriti, čak ni zvanje „srpsko – pravoslavna vera“, već samo „grčko – istočna vera“.

Egon Berger je proveo 44 meseca kao grobar u jasenovačkom logoru. Evo šta je o tome zapisao:

„Dnevno smo sahranjivali 200 do 300 žrtava… Od jednog udarca maljem u slepoočnicu ljudi su padali, a zatim su dokrajčeni udarcima sjekire po vratu. Nadalje su ubijani drvenim klinovima kroz usta tako što se klin stavljao okomito u usnu šupljinu i kada je žrtva udarena nekim tvrdim predmetom u bradu, zašiljeni klin je izlazio na temenu. Ako bi se među zatočenicima našao neko od rodbine, Mujica je terao da se ubijaju međusobno, brat brata, otac sina, kćerka majku. Bio sam prisutan kada je Mujica jednom zatočeniku izrezao kaiše na leđima i držeći ih u krvavim rukama tjerao žrtvu da trči oko nas.“

Zatočenik Jakob Finci, koji je u Jasenovcu odabran u grupu grobara, u svom sećanju je zapisao:

„Deset dana sam u Gradini zakopavao leševe bez glave, bez ruku, s potrganim prstima, raspolućenim glavama, isečenim spolnim organima, s nabijenim drvenim klinovima u usta i ekserima u grudima i na druge načine iznakažene ljude, žene i decu. Za to vreme moja je grupa pokopala više od 3.000 iznakaženih leševa.“

Mržnja kroz izjave vodećih ustaša

Kada je pod zaštitom nemačkog oružja 10. aprila 1941. godine proglašena Nezavisna Država Hrvatska, ustaške zveri su napravile pakleni plan o „definitivnom rešavanju srpskog pitanja“ već je bio sastavljen, a odmah zatim i ozakonjen. Sa koliko je nagomilane mržnje prema „nižoj rasi“ pripreman i izvođen veliki zločin, vidi se iz sačuvanih dokumenata i izjava vodećih ličnosti ustaške države, koje su već tada imale programski karakter.

Ante Pavelić, ustaški poglavnik: „Iz slobodne Nezavisne Države Hrvatske biće iskorijenjen sav korov što ga je tuđinska dušmanska ruka bila posijala.“

Mile Budak, ministar za nastavu i bogoštovje NDH: „Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale prevesti na katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate.“

Milovan Žanić, ustaški zakonodavac: „Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikoga drugog. I nema te metode koju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti da načinimo ovu zemlju zbilja Hrvatskom i da je očistimo od Srba.“

Viktor Gutić, jedan od najistaknutijih predstavnika NDH u Bosanskoj krajini, ovako je govorio: „Ove srpske cigane poslaćemo u Srbiju, jedne željeznicom, a druge Savom bez lađa. Nepoželjni elementi biće iskorijenjeni tako da će im se zatrti svaki trag i jedino što će ostati biće zlo sjećanje na njih. Svu srpsku gamad od 15 godina pa naviše mi ćemo poubijati, a njihovu djecu smjestiti u klostere i od njih će biti dobri katolici.“

Dionizije Juričević, ustaša i sveštenik u Pavelićevom i Artukovićevom verskom odseku: „U ovoj zemlji ne može niko da živi osim Hrvata, a ko neće da se pokrsti mi znademo kuda ćemo s njim. Danas nije grehota ubiti i malo dijete koje smeta ustaškom pokretu. Nemojte misliti što sam svećenik da ne mogu uzeti strojnicu u svoje ruke i tamaniti sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške vlasti i države.“

Evo i jedne zanimljive izjave koljača Miroslav Filipović „Fra Sotona“ braneći se, koljač sudiji kaže: „Pa gospodine moj, nisam to radio samo ja. Ubijao je svako Srbe ko je stigao i svako laže ko kaže da nije ubijao!“

Sve ovo je vrlo bitno da znamo, iz jedinog razloga da nam se zločin ne ponovi… a ne da se svetimo, to nama ni vera ne dozvoljava… ali ne smemo da zaboravimo i oprostimo!

Našom ćutnjom hrvati su uspeli iz zločina da budu u istoj ravni sa nama, tu je i najveća tragedija.

Veliki broj katoličkih fratara, njih preko 1.200 je učestvovao ubijanju i klanju Srba, a papa bi da bez izvinjenja poseti Srbiju… i za to je kriva naša ćutnja i nejasnoća nas samih. Kao da ne znamo šta hoćemo.

Nije mi jasno zašto se ne koristi najznačajnije delo Viktora Novaka, kapitalna knjiga „Magnum Krimen (Veliki zločin) – Pola veka klerikalizma u Hrvatskoj “ u kojoj autor otkriva spregu Rimokatoličke crkve i ustaštva i države NDH… koju do skoro nismo imali u svim poglavljima, zašto se toliko dugo skrivala od nas smih?

Ispred logora u Dahau je zapisano:

„Ko želi da se žrtve zaborave, taj želi da se one ponove“.

U srpskom narodu o ustaškim mučenjima po logorima ostalo je zabeleženo da se govorilo da „biti ubijen metkom, značilo sreću“.

Jasenovac mora biti poruka i opomena generacijama koje stasaju da se zlo koje se desilo u ovom vremenu više nikom i nikad ne ponovi .

Mi danas živimo u vremenu u kome se naša istorija skrnavi, lažira i izvrće, čak i suve činjenice… a mi ćutimo, ćutimo i za srbina Skenderbega (Đurađa Kastriota), oteše nam ga albanci, spomenika po Albaniji i Kosovu i Metohiji svuda, veličaju ga kao albanskog nacionalnog heroja i zasnivaju istoriju na njemu, lažu da su potomci Ilira, otimaju i skrnave nam Nemanjiće, Miloš Obilića, Karađorđa. Drugi nam lažiraju žrtve Jasenovačkih mučenika, umanjuju brojku, a tamo jame još zatrpane i prepune. U Crnoj Gori više nema mesta u obrazovanju za Jovana Dučića, Desanku Maksimović, , Jovu Zmaja… stvaraju neku drugu crkvu, skrnave srpsko pismo i jezik… istorija bez činjenica, istorija koja se zasniva na izvrtanju činjenica, prisvajanju, otimanju i krađi identiteta onog kome ni sami ne pripadaju… U želji da formiraju veštačku zajednicu… pa surovo gaze po činjenicama i istini do svog nakaradnog cilja, cilja da stvore sebe u ono što nisu i kome ne pripadaju.

Danas imamo i neke nove ,,Makedonci“ koji i ne znaju kako im se zove zemlja, a kažu da su bili ,,pod okupacijom“ Srbije. Makedonci… vratite se svojim korenima. Vaša zemlja je JUŽNA SRBIJA, uvek bila i biće! Podrška svim Srbima u Makedoniji, da budu ono što jesu, SRBI!

Pitam se da li mi baš sve trebamo da im prepustimo… tim činjenjem i ne reagovanjem na adekvatan način i mi sami im pomažemo da brže stignu do cilja, a da nismo ni svesni toga. Moramo se već jednom složiti i ujediniti, bar oko nacionalnih ciljeva… potreban nam je okvir i strategija, taj okvir moramo braniti i štititi svim sredstvima.

Sramno je da „MEMORIJALNI CENTAR SVIM SRPSKIM ŽRTVAMA“ mi ni danas nemamo i da ga odavno nismo već sagradili. Ugledajmo se na Jevreje koji sa posvećenošću čuvaju od zaborava svoje žrtve. Spomenik žrtvama genocida, kao simbol i opomena, trebalo bi da podseća na Jad Vašem u Jerusalimu. Pa valjda su ove žrtve zaslužile bar jedan skroman MEMORIJALNI CENTAR. Jesu sigurno, zaslužili su ne skraoman nego grandiozan MEMORIJALNI CENTAR. Zar je ovoliko godina trebalo… a nadam se da nećemo jiš dugo čekati… pošto se radi na njemu!

Jednostavno, ukoliko se zatre svest o žrtvama, uništava se to neophodno tkivo nacionalne svesti a to je solidarnost. Nesrećnicima koji su nastradali ta solidarnost danas ne znači mnogo ali bi značila njihovim porodicama.

Ko se danas još seća nenaoružanih vojnika mučki pobijenih po Slovniji, nebrojanih civila u Hrvatskoj ( Oluja…), Bosni i Hercegovini (Bratunac…), Kosmetu (Paštriku, Košarama i svima onima kojima su organi vaćeni u žutoj kući).

Mirnodopsko stanje (bez rata) je nešto najvrednije što čovek može da ima a to najbolje govori naša istorija !

OVO NI JEDAN SRBIN NE TREBA DA ZABORAVI, JER TO NAM NE DOZVOLjAVAJU NAŠI IZMUČENI I NA NAJSVIREPIJI NAČIN UBIJANI I ZVERSKI MUČENI PRECI ! SLAVA IM !

Ako hoćete da uništite jedan narod … uništite njegovu istoriju… za to vam rat ne treba !!!

To se nažalost nama desilo i dešava… vreme je da se rasvestimo !!!

DOK NAM SRPSKA ISTORIJA NE BUDE PRIORITET I DVOGLED, DOK NE POČNEMO DA UČIMO IZ NjE I SAGLEDAVAMO BUDUĆNOST I RAZUMEMO OPASNOST… biće teško po nas, a ako je razumemo, videćemo i budućnost kao što iz nje vidimo prošlost, tako ćemo sagledati i opasnost. Mi moramo učiti iz sopstvenih grešaka… a imamo ih na pretek.

Ko razume… razumeo je.

Shodno naučnim principima trebamo uzeti sve činjenice u razmatranje, i što više koristiti sve izvore, tragati za izvorima i činjenicama, i što više raspravljati argumentovano o tom problemu. Jedino se tako dolazi do istine !

Autor: Đorđe Bojanić

Izvor: SRPSKA ISTORIJA