Bojanić: Nedić svjesno žrtvuje svoj život

On je znao šta ga očekuje na kraju rata, jer drugog puta i izlaza za srpstvo nije bilo. To se bar danas vidi. Znao je da svoj život mora žrtvovati za narod i žrtvovao ga je mirno i svesno… Sudbina je prema generalu Nediću zaista bila nemilosrdna. Uzela mu je u ratu i njegovog jedinca sina i najmilijeg brata Milutina.

Lik i delo Milana Nedića, pokušaću da obradim u ovom tekstu kroz drugačiju sliku viđenja njegovog lika i dela… iz jednog ugla sagledavanja svakako jeste bio izdajnik i kvisling… ali…

Jasno je da je u delu javnosti oklevetan Milan Nedić, od strane komunista… ali, to je čovek koji se borio u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a u međuratnom periodu bio je načelnik generalštaba i ministar vojske i mornarice, čovek koji je žrtvovao i život, i čast, i obraz, da bi što više Srba spasao u trenutku dok su ih bukvalno svi uništavali u tom paklenom Drugom svetskom ratu i srpskom građanskom ratu.

On je znao šta ga očekuje na kraju rata, jer drugog puta i izlaza za srpstvo nije bilo. To se bar danas vidi. Znao je da svoj život mora žrtvovati za narod i žrtvovao ga je mirno i svesno… Sudbina je prema generalu Nediću zaista bila nemilosrdna. Uzela mu je u ratu i njegovog jedinca sina i najmilijeg brata Milutina.

“Lako je otadžbini dati život, jer to boli sekund, dva. Ali nije lako dati obraz, jer to boli i u grobu. Vi ćete me streljati ili obesiti kad se tragedija svrši. Ali ja ću leteti ka raju, videti bar milion Srba, koji mi duboko zahvaljuju, jer ih je u životu ostavila – izdaja Milana Nedića. “

Na insistiranje najviđenijih Srba prihvatio je mesto predsednika vlade Srbije, i pored toga što je nekoliko puta odbijao jer ga je snašla teška sudbina kada je u eksploziji municije u Smederevu izgubio sina jedinca i trudnu snahu. Vlada koja je nosila naziv Vlada Nacionalnog spasa oformljena je 29 avgusta 1941. sa đeneralom Milanom Nedićem na čelu i postojala je sve do 4. oktobra 1944.

Kao predsedik vlade Nedić se zalagao za mir u Srbiji i pokušaju da četničke i partizanske odrede vrati iz zapadne Srbije kućama. Kada je stvar postala nerešiva, Nedić je pristupio likvidaciji komunističkog pokreta koga je smatrao kao pokretom koji preti miru i razara Srbiju… Nedić se prihvatio nezahvalnog posla da bi spasao srpski narod od biološkog istrebljenja. Bio je rob na vlasti.

U govoru koji je preko Radio Beograda 2. septembra 1941. godine održao srpskom narodu, Milan Nedić je objasnio svoje motive svesne kolaboracije, koja nije u vezi ni sa kakvim ličnim interesima, vlastoljubljem: “Došao sam na vladu da spasem narod, da se međusobno ne istrebi, da zavlada red i mir, rad i bratstvo; da sačekamo svršetak rata združeni pod srpskim barjakom. Samo sloga Srbina spasava. Šta mi možemo sada da učinimo! Ništa! Samo sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru.

Danas se vrši obračun najvećih sila sveta. Tu mi niti možemo pomoći niti odmoći… Vlada, koja je izraz volje srpskoga naroda za životom i koncentracije njegove nacionalne snage, neće dopustiti da rušilački elementi, ma kako se oni zvali, dobiju prevagu i dovedu zemlju do anarhije i propasti.

Ona poziva srpski narod da joj u tome pomogne, da iz svoje sredine izbaci sve one koji mu smetaju, da se svom snagom posveti radu na obnovi svoje zemlje.”

Nepromišljeni jugoslovenski eksperiment je prouzrokovao veliku tragediju srpskom narodu, ali je i posle iskustava Drugog svetskog rata veliki broj Srba, i u Srbiji, i u emigraciji, kao omamljen sledio tu ideju, slep i gluv za sve kontraargumente.

Kao da smo začarani, opčinjeni,zamađijani, ne možemo se otresti jugoslovenske aveti. Ona nas sve više steže, hoće da nas udavi, a mi molimo da nas ne napušta.

U celokupnoj svojoj istoriji nikada srpski narod, u celini, veću grešku nije napravio.Odrekao se svog slavnog imena i na sopstvena pleća dobrovoljno preuzeo jugoslovensku hipoteku koja mu je više nacionalne krvi prolila nego sve ranije istorijske tragedije.

Tragedija u Kragujevcu

U Kragujevcu su u znaku odmazde zatvorili 7000 nedužnih građana i đaka i streljali oko 2.500 građana 21. oktobra 1941. godine, među kojima i cele razrede đaka kragujevačke gimnazije. (da nije bilo Nedića i njegovih pregovora i molbi, bilo bi streljano 7000 ljudi koliko je Gestapo odredio).

Uzrok ove teške kragujevačke tragedije je nepromišljeni napad udruženih partizana i četnika na nemačku kolonu na putu između Gornjeg Milanovca i Kragujevca. U tom napadu je poginulo 10 i ranjeno 26 nemačkih vojnika. Kada su se nemački vojnici povukli prema Kragujevcu, vodili su sa sobom i svoje ranjenike, ali su ostavili mrtve vojnike.

Nemačka vrhovna komanda donela je sredinom septembra 1941. godine jednu surovu odluku: da za svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100, a za svakog ranjenog vojnika strelja 50 nevinih ljudi (talaca). Ova odlika saopštena je srpskom narodu putem štampe, radija i plakata. Najčudnije je to što su za sve to znali i partizani i četnici !

Lazar Pantelić, direktor druge muške gimnazije u Kragujevcu, bio je izdvojen iz grupe za streljanje. Kada je video mnogo svojih đaka, pitao je nemačkog oficira: “Kuda će ova deca? Ja sam njihov direktor.

Molim vas, pustite njih, a mene vodite!“. “Ne može“ glasio je odgovor. “Onda meni nije mesto ovde. Meni je mesto sa svojim đacima!“ Otišao je u smrt sa svojim đacima, ostavljajući kod kuće petoro svoje dece.

General Nedić je, zabrinut zbog svega onoga što se dešava u Srbiji, uputio 2. novembra 1941. godine poruku i opomenu „onima u šumi“ pokušavajući da bar neke od njih urazumi. On im je rekao: „Vi vašom bezumnom akcijom izazivate odmazde okupatora.

Za jednu nemačku glavu uzima se sto srpskih. Jel to hoćete vi? Želite li vi streljanje srpskog naroda? Kažite šta hoćete? Vi bežite u šumu, a ostavljate nezaštićene svoje mile i drage, roditelje i porodice, selo i grad. Hoćete li njih da dovedete u opasnost? … Šta ste postigli dosadašnjim svojim radom i akcijom? Samo zlo. Samo uništenje.Samo bezbrojne ugašene srpske živote. Samo tešku prolivenu krv. Srpsku krv.“

Srpski narod u okupiranom delu Srbije našao se pred alternativom  da sa partizanima i četnicima krene u u besmislenu borbu sa desetostruko jačim protivnikom (okupatorom) do samouništenja  ili da sa generalom Milanom Nedićem i Srpskim dobrovoljcima krene sa okupatorom  protiv komunističke revolucije i ravnogorske zablude (ravnogorci su želeli najbolje srpskom narodu, ali kroz tu želju nisu videli nesreću koja se nadvila nad Srbijom, i šta to uopšteno donosi srbima ) i pokuša da spase opasnost od biološkog istrebljenja  i opstanka Srba.

Jedan deo srpskog naroda je uvideo opasnost i stao uz generala Nedića. Zato ova saradnja sa okupatorom nije bila služba neprijatelju, već služba u interesu svog naroda. Bila je to jedna velika žrtva za svoj narod, jedna pobeda života nad smrću.

Okupatori su vršili veliki pritisak na Nedića da pošalje vojsku na Istočni front, pod Staljingrad – nije odstupio od svog stava: nijedan srpski vojnik neće pucati na rusku braću… ali on nije popustio ni po cenu života.

Zadnji pokušaj okupatora bio je simboličan: da srpska vlada pošalje na ruski front tri vojnika sa jednom srpskom zastavom! I taj zahtev Milan Nedić je glatko odbio, znajući da mu to istorijsko pamćenje srpskog naroda nikada ne bi oprostili.

Niko nema pravo da za račun neke ideje, političkih interesa ili ideala žrtvuje ceo narod.

Nedić je bio motivisan brigom za opstanak srpskog naroda u Hitlerovom novom poretku. Želeo je da obezbedi utočište za Srbe koji su bili progonjeni u drugim delovima okupirane Jugoslavije, kao i da spreči pobedu komunista u ratu.

Evo šta kaže Vladeta Jerotić o Milanu Nediću… ,,Što se tiče našeg odnosa prema „kvislinškoj“ vladi Milana Nedića za vreme nemačke okupacije – i moja uža i šira rodbina, a i ja kao najmlađi među njima, imali smo uzdržan, više blagonaklon nego negativan stav.

Što je više vreme prolazilo od kraja Drugog svetskog rata do danas, sve je više u meni rastao lik Milana Nedića, nesumnjivog rodoljuba, pravoslavnog vernika, hrabrog ratnika u Prvom svetskom ratu, nikakvog germanofila, ali svakako antikomuniste, čoveka unapred svesnog da je žrtvovan.“

Cela Jerotićeva porodica i on sam su spašeni zbog delovanja Milana Nedića, i otuda ta zahvalnost.

Evo šta je rekao Nikolaj Velimirović o Nediću… „Odnosno Nedića mogu vam odgovoriti, da njegov ugled s vremena sve više raste u intezitetu poštenja i rodoljublja.

Što se o njemu ne piše kako je on zaslužio, mislim nije to zbog nekih nerazumnih Srba nego više zbog Amerikanaca, zapletenih u vrzino kolo, koji uviđaju svoje grehe ali se ipak ljute kad im neko sa strane to kaže. – Čitao sam, da je u Londonu održan pomen Nediću i Ljotiću. Tako isto i u Čikagu. Ja ih spominjem na liturgiji redovno zajedno sa Dražom.“

Zahvaljujući Milanu Nediću, Nemci su oslobodili Gavrila Dožića i vladiku Nikolaja Velimirovića, po oslobađanju otišli su u  Sloveniju, patrijarh Gavrilo Dožić se vratio dok Nikolaj nikada nije kročio u maticu.

Vladika Nikolaj bio je  borac protiv nacizma i komunizma, i jasno mu je bilo  da bi svojim povratakom u maticu verovatno bio ubijen ili bačen u tamnicu kroz dodatna poniženja, pa  beži u Ameriku, gde nastavlja duhovni i misionarski rad kroz razne aktivnosti i književna dela.

U ratovima se žrtvuje vojska da bi se zaštitio narod, a u revoluciji se to radi obrnuto. Komunisti su, međutim, produžili svojim putem.Njima nije bilo stalo ni do naroda ni do njegove slobode.

Zaneti iluzijama i pohlepni na vlast, oni su, bezobzirno gazeći preko hiljada žrtava nedužnih ljudi i preko zgarišta srpskih sela i gradova, uporno išli svojim putem – ostvarivali svoju revoluciju za svoje interese koje će iskoristiti posle rata, što se  pokazalo kao tačno (na žalost, za nas SRBE) .

Nedićevo pismo iz zatvora

„U tamnici kući neobičnoj“

Naredniku Milutinu G. Lukiću uz Zagorice, kao i njegovim drugovima Veličkoviću i Ćiriću – Mosburg.

Vrlo sam vam zahvalan i obavezan na poslatom hlebu, buteru i siru. Sve dobijam uredno i tako se ishranjujem jer ova logorska hrana za mene stara nije. Vi to i sami znate.

Pre ste mi slali i vesti, to me je moralno krepilo. Sada ste prestali. Javite mi šta ima novo kod naših u Nemačkoj, mojih ljudi u Italiji i šta radi Draža u Srbiji. Napreduje li naša borba protivu krvnika Tita.

Ja se nadam, da će situacija sasvim uskoro da se promeni u našu korist. Vama je teško čekati ja to znam, ali kako naš narod kaže: „Strpljen, spašen“.

Moja je želja da kao prost redov stanem u redove naše vojske i da zajedno oslobodimo majku Srbiju, koja cvili kao guja u procepu.

Molim vas, neka se neko javi đeneralu Iliji Brašiću da me izvesti šta zna o momo bratu đeneralu Milutinu Nediću i o srpskoj vladi, koja je ostala u Tirolu, Kicbihelu, kada su me uhapsili Amerikanci na traženje Tita. Već je peti mesec kako ležim u žicama. Ako treba i ako će to pomoći Srbiji i srpskom narodu, evo moga tela, neka ga ubiju i neka seku. Ja ću biti najsrećniji kada budem umro za Srpstvo i Pravdu Božju i ljudsku.

Vas moji dragi drugovi pozdravljam našim pozdravom:
Živela majka Srbija.
Živeo srpski narod.
Živeo Kralj Petar II.

3. novembra 1945 god.
Mosburg

…

Srbiju je napustio 6. septembra  1944. godine… i  otišao u Austriju. Posle godinu dana Ozna je saznala gde se krije  Nedić  , odmah je od američkih vojnih vlasti zatraženo njegovo izručenje.

Američke vlasti su Nedića uhapsile i ubrzo predale Ozni  u Beogradu.

Nedić je svakodnevno saslušavan u zatvoru, ali njegova krvica nije mogla da se ustanovi.

4. februara 1946. godine, rano ujutru u javnost se pročula vest da je Nedić, starac od 68 godina, kroz prozor (sa gustim gvozdenim šipkama i žičanim rešetkama), sam iskočio, i izvršio samoubistvo (sahranjen na Centralnom groblju u Beogradu).

Ko bi u ovo poverovao…?

Prava istina o smrti Milana Nedića predstavlja i danas predmet brojnih kontroverzi.

Činjenica je i da su danas mnogi srbi i srpkinje zahvalni Milanu Nediću što su ostali u životu.

Autor: Đorđe Bojanić

Izvor: In4S

Vezane vijesti:

Poslednje ročište Nediću

General Milan Nedić: Između izdajnika i „srpske majke …

Nedić ili vatikansko-kominternovski rozarijum mejnstrim