Бојан Вићентић о савезничком бомбардовању Београда: Нисмо страдали због вишег циља

– Историја је препуна примене двоструких стандарда. За немачке пилоте ловачких авиона у Другом светском рату била је велика срамота пуцати на пилота који је искочио из авиона, што је важило на Западном фронту, док су у нападу на Краљевину Југославију поступали потпуно другачије. Пилот југословенског ваздухопловства Владимир Горуп погинуо је код Фрушке Горе тако што је искочио из авиона и био погођен док је био на падобрану. Његово тело пронађено је на земљи са пиштољем у руци, јер је он, претпостављам у бесу и немоћи, извадио пиштољ и пуцао на непријатеља док је још био у ваздуху. Са друге стране, немачки пилот Франц Штиглер није пуцао на тешко оштећену “Летећу тврђаву”, већ је испратио амерички бомбардер ван немачког ваздушног простора. Штиглер је после рата рекао да није пуцао на оштећени авион, јер би то било “као да је пуцао на падобранце”. –

На овај начин кустос Музеја ваздухопловства Београд Бојан Вићентићпочиње причу о односу зараћених сила 1941. године, пре свега немачких снага на нашим просторима у наставку серијала Танго Сиxа посвећеног употребни ваздухопловства у Другом светском рату.

Како Вићентић објашњава, околности у том периоду не могу се процењивати кроз призму борбе добра и зла, нити се борбене снаге могу толико децидно разврстати на фашистичке и антифашистичке.

– Црно-бела подела на фашисте и антифашисте представља врсту митологизације, јер ако погледамо чињенице, Други светски рат није баш био борба добра и зла. Са једне стране имамо нацистичку Немачку о којој знамо много тога, али са друге имамо колонијалне државе које раде веома сличну ствар. Имамо Британију, Француску и друге земље које држе велики део света под својом шаком, кроз систем који је прилично млако назван “колонијализмом”. Велике силе нису биле позване на територије које су освајале, већ су у те делове света отишле са оружијем и окупирале их из једног разлога – да задовоље сопствене интересе. У том светлу можемо говорити и о почетку Другог светског рата. Чехословачка је препуштена нацистима, као и Аустрија. Када је окупирана Пољска, западне силе Немачкој објављују рат декларативно, без борбених дејстава. Дејства почињу када се Немци окрећу ка западу и нападају  Француску. Сви ти догађаји имају много нијанси и свакако се не могу свести само на сукоб добре и лоше стране. –

Једна од тих нијанси јесте и природа нацистичког бомбардовања Београда и Србије која у себи садржи одређену осветничку црту. Мартовске демонстрације, прича Вићентић, као и неколико напада на немачке званичнике и привредна представништва тог дана, за Немце су представљале својеврсну увреду, те је бомбардовање које ће уследити у одређеној мери било и начин да се реванширају. Међутим, целокупна борбена дејства и акције током Другог светског рата, како 1941. године, тако и у годинама које ће уследити, почивају искључиво на личним политичким и војним интересима самих учесника.

Савезничко бомбардовање 1944. године и даље је предмет спорења када је реч о интересима и циљевима тадашњих сила. Како их дефинисати?

Не треба падати у заблуду да смо страдали за виши циљ. Нисмо страдали за виши циљ. Виши циљеви се ту одређују појединачно и свако има сопствени. Британци имају виши циљ да очувају своје позиције и своју моћ, а да неког другог искористе да погине за њих. Тако функционишу империје – и руска и немачка и британска и француска. Уосталом, ако посматрамо Други светски рат на нашем простору можемо приметити да свако сарађује са сваким. Рецимо, Партизани су имали велики број контаката и договора и са немацима и са усташама, у почетку рата тесно сарађују са четницима. О томе се не говори, јер је њима стављен ореол светитеља. Међутим, комунистичку партију занимала је само власт. Њихов првобитан циљ био је да спроведу комунистичку револуцију, промене тадашњи систем и уведу сопствени. Они су радили све што им је било потребно да свој циљ остваре. Тако им је на крају рата била потребна, али и добродошла ваздушна подршка англо-америчких снага како би били уништени одређени непријатељски циљеви по територији тадашње Југославије.

Дакле, говоримо о сарадњи партизанског покрета са савезничким силама?

Да. Респектабилне ваздушне снаге биле су партизанском покрету помоћ која се не одбија, али не можемо изузети и западне интересе у тој сарадњи. Партизанске јединице су те које желе оружану борбу против Немаца и које обављају акције против њих без обзира на све. Југословенска војска у отаџбини престаје са неким значајнијим акцијама онда када немачка репресија над становништвом постаје баш брутална и масовна. Међутим, Партизани не престају. О томе постоје записи и у ратном дневнику немачког Вермахта. То је је управо и било потребно савезницима – неко ко ће на терену да одвлачи пажњу, ко ће да врши сталне диверзије и да узбуњује Немце. Дакле, они јесу изводили бомбардовања у сарадњи са партизанима бомбардујући непријатељску логистику и позадинске јединице. Кључно је што при томе не воде рачуна о томе ко је на земљи и шта се догађа, што баш и није савезничко понашање. Водили су рачуна о свом интересу, а остале гледали као потрошну робу – зашто да гину амерички или енглески војници, ако могу да гину српски?

Међутим, постоји уверење да таква сарадња ипак није била остварена. Шта нам говоре историјски подаци?

У немачком ратном дневнику команде Вермахта стоји податак у вези са немачким операцијама око Дрвара 1944. године да су Немци нападали партизанске јединице, али да због снажне подршке из ваздуха коју су англо-саксонци пружали партизанима нису могли да врше операције по дану, већ су били приморани да се крећу искључиво ноћу. Већ 1943. године почиње приклањање западних савезника партизанском покрету, а окретање леђа Драгољубу Михајловићу и југословенској избегличкој влади. Југославија се препушта интересној сфери Совјетског савеза и у складу са тим окреће се подршка од ројалистичких снага ка комунистима.

Значи ли то да је партизански покрет могао равноправно да учествује у борбеним дејствима савезничких сила и одређује циљеве?

Прича да је савезничко бомбардовање било наручено од стране комуниста  мора се сагледати суштински. Тачно је да је партизански покрет учествовао у одређивању циљева. За то постоји неколико извора. Пре свега имамо наредбе из тог времена које је врховни штаб партизанског покрета слао својим подружним јединицама и другим штабовима, нарочито на простору Србије. Затим имамо мемоаре генерала Фицроја Маклина, британског официра који је био официр за везу. Он је писао и о својим састанцима са Кочом Поповићем и о томе како су одређивали поједине циљеве. Познато је и да је Тито боравио у Барију где су у околини биле стациониране англо-саксонске ваздушне снаге. Стога се не може рећи да ту не постоји одређена веза. Да, она постоји, а моје лично мишљење је да ту долази до поклапања интереса две стране.

Дакле, та сарадња није била једносмерна?

Мислим да се није све сводило на то да партизани добију инструкције и раде како кажу савезници. Треба имати на уму да партизани, који су идеолошки комунисти окренути Совјетском савезу, не заснивају сарадњу са Англо-саксонцима на љубави или поверењу. Партизанском покрету одговара да искористе велику војну силу која ће им помоћи да остваре свој циљ. Нико ту није ради сентимената, па чак ни због осећаја за правду. Да ли су партизани директно могли да наруче бомбардовање јесте питање које се налази у домену претпоставки. Верујем да су Англо-саксонци у доброј мери слушали њихове предлоге, јер не познају терен, нити шта се на њему налази. Они су добијали предлоге и следили их. Иако су имали и своје војне мисије и посматраче, за детаље су морали да се обрате онима који су присутни на терену. Међутим, савезници нису много водили рачуна о Југославији и њеним интересима ни кад је рат почео, а ни тим бомбардовањем. У бомбардовању 1944. године примењен је концепт стратегијског бомбардовања где су употребљивани тешки бомбардери Либертори и Летеће тврђаве. Стратегијска бомбардовања са собом носе велика разарања, велике жртве и велику материјалну штету. Мислим да таква врста бомбардовања Београда и уопште Србије није била потребна.

Зашто?

Пре свега, Београд и Србија немају суштински значај за немачку војну силу. У Београду не постоји нека круцијална индустријска производња за немачке потребе. Постоји ремонт њихових летелица, постоји поправка авиона које Немци доводе овде у Београд, постоји извесна производња – Икарус је производио неке делове за авион Месершмит, али Икарус је један у систему фабрика које су биле подршка главној фабрици у Винернојштату у Аустрији. Дакле, нити је једини, нити главни произвођач, јер се ремонт обављао у још неколико фабрика по Балкану. Затим, Немци користе земунски аеродром као логистику. Међутим, то није аеродром на којем постоје немачке војне снаге. Тамо није било ловачке и бомбардерске авијације, већ углавном транспортне јединице и немачки школски центар.

О значају Београда за Трећи рајх говори и податак о томе каква је била немачка противваздушна одбрана. Реч је о неколико батерија које су биле постављене на одређена места – батерија на Звездрари, батерија код Аеродрома, батерија на Топчидеру, батерија у Крњачи  – дакле свега пет или шест батерија. Једну батерију чини шест оружаних средстава, дакле укупно пар десетина топова, што реално нису велике снаге. Према томе, мислим да Београд није имао толики значај да буде стратегијски бомбардован. То бомбародвање је требало да се изводи прецизније.

Шта подразумева прецизније бомбардовање?

Подразумева прецизније погађање одређених циљева у самом граду. Немачко бомбардовање је, рецимо, изазвало мање штете и мање жртава него савезничко. Немци су у бомбардовању користили и понируће бомбардере Штуке, бомбардере за обрушавање, који су прецизнији јер гађају са мање висине. Савезници су користили искључиво тешке бомбардере. Читајући летачке дневнике тих америчких пилота и чланова посаде њихових бомбардера долази се до значајних података. Један од чланова посаде бомбардера, наредник Хју Џонс, записао је да су извели бомбардовање главног града Југославије под називом Београд, али да део града који су погодили није могуће изговорити, те је довољно рећи Београд.

Затим је записано како у тим бомбардовањима нигде није било непријатељских ловаца, као ни противваздушне одбране. То довољно говори о немачким снагама, односно значају Београда. Такође, постоји податак да је Београд у првом наврату бомбардован као секундарна мета. Савезнички авиони су прво кренули на Плоешти у Румунију. Ипак, због велике облачности над тим градом бомбардовали су Београд. Међутим, Београд је бомбардован 12 пута, а не једном. Мислим да је то један значајан податак који говори о томе да у суштини он није био секундарна мета.

Уколико Београд није од суштинског значаја за Немце, због чега су га савезници бомбардовали?

Они нас јесу гађали из одређеног разлога, као логистичку и саобраћајну тачку. Оно што је према мом мишљењу најважније јесте то да савезници нису водили посебно рачуна колика ће разарања да буду. Не треба падати у заблуду да је такво бомбардовање било баш толико неопходно. Као што сам рекао, они примењују концепт стратегијског бомбардовања који је био примењен на Немачку. Србија није немачки савезник, већ окупирана територија и уједно савезник оних који су извршили бомбардовање. На пример, бомбардовани су градови у НДХ која је тада била немачки савезник. Бугарска је такође немачки савезник. Требало би правити разлику у тим категоријама. Бомбардује се и Грчка, међутим у Грчкој су немачке снаге неупоредиво веће . У току Другог светског рата на простору Србије и Југославије имамо незнатне и позадинске немачке јединице другоразредног значаја. Ипак, они су кренули да изврше свој задатак не размишљајући много о томе колико ће ту људи да погине што свакако није савезнички однос. Мора се правити разлика између становништва које је на савезничкој територији, окупираној и оног које је непријатељско. Према мом мишљењу акција тог обима била је потпуно непотребна.

Једна од честих тачака спорења јесте и Београд као једина мета. Има ли истине у тој тврдњи?

Најпре мој генерални утисак када је реч о историји па и самом догађају из 1944. године јесте да треба ставити акценат на чињенице и на што правилније тумачење тих догађаја. Чињеница је да није бомбардован само Београд. Бомбардовано је још много градова на Балкану. Бомбардовани су и градови у НДХ, у Бугарској, Грчкој. Дакле, није тачно да је Београд био једини циљ. Такође, још једна контроверзна пича јесте и неексплодирана бомба са ћириличним натписом “Срећан Ускрс”. Из онога до чега сам ја успео да дођем нисам нашао потврду тог податка. Нема фотографије тога, нити неких конкретних потврда. Постоје можда сведочења преживелих или слилчни извори који не могу баш да буду узети као поуздани. Дакле, рекао бих да се ради о непотврђеном податку. Што се тиче самих случајева да су биле написане неке поруке на бомбама то се догађало. Негде сам нашао податак да су, рецимо, Американци писали одређене поруке на бомбе које су биле бацане на Немачку. Међутим, за овај натпис не.

Да закључим, треба избегавати митове са било које стране. Нисмо били циљ само зато што смо Срби, али ни западне силе нису показале бригу за наше интересе, иако смо званично били савезници.

Извор: TANGO SIX

Везане вијести:

Савезничко бомбардовање Београда прије 71 годину | Јадовно …

Крвави Васкрс 1944: Енглези су Србе бомбардовали на Титов …

Бомбе на Васкрс 1944. као „савезничка“ подршка партизанском …