Бојан Вегара: Коначно смо сви расути и напокон сам вас се свих отарасио

Пише: Душан Басташић

Крај рата у којем смо изгубили све, а Југо, Бато и кум Ведран и очеве, осудио нас је једне на друге.

Данас пред болницом у Зворнику сједим у ауту и чекам да посјета код Деје прође. Никакав и забринут због Деје. И у главу ми дође, да ујутру иде Југо у Ирску. Одједном ми не би добро. Скупи ми се и зера да заплачем.

Онда ме мисао однесе на почетак нашег дружења у онај март 1993. кад нам је школа била у подруму Батиног улаза и кад је Југо дошао да полаже. Знао сам га од прије рата и на мору би били у истом мјесту али нисмо се дружили.

Тог дана смо Југо, Бато и ја, постали нераздвојни. Остали су дошли мало касније. Прво Коцкар, па Младен, Душан, Ведран, Бронко и на крају Дацо. Шеф раје била је моја маленкост, јер био сам највећи и најлуђи.

Блеја по хаусторима, подрумима. Дангубљење у дворани кад не пуца. Цјелодневно дружење по становима. Прво озбиљно слушање музике кад би било струје и прве цигаре. Скупљање колекције метака. Игра са свим врстама оружја. Прављење бомби и разних експлозивних направа. Школа на 50 метара од прве линије. Први пољубци и шетње за руку. Прва пијанста и дување.

Промоција романа “Дјеца коју није волио свијет” у Бањој Луци, 30. маја 2025. у 19 часова у Кући Милановића.

А онда оно задње ратно љето, кад смо постали прави фрајери и опасна екипа. Првa озбиљна лова, озбиљне жураје, озбиљне требе. Били смо најмлађа екипа, али екипа за коју знају сви.

Крај рата у којем смо изгубили све, а Југо, Бато и кум Ведран и очеве, осудио нас је једне на друге.

Кад је кренуо егзодус, били смо већ обучени за живота, да би преживјели у било којем граду на овом свијету. Мада Братунац је послије свега дјеловао сасвим пристојно.

Први дани у Братунцу и она радост кад би се поново срели након пар дана не виђања. Избјеглиштво, колективни смјештаји, храна на казану, ал’ пишај га, све лако, све удобно, све укусно и не пуца се.

Шок, кад нас послије пар година паузе задеси права школа и професори који се деру и тјерају да учимо, али који нам ништа не могоше и ништа нас не научише. Па Југин одлазак у Звезду, којем смо се радовали више већ оним чоколадама што дођоше послије двије године рата. Младенов и Дацин одлазак у Аустралију. Прва писма од њих и снимци на касетама, кад се скупимо да видимо њих у том бјелом свијету и смијемо се ко задње будале.

Онда одлазак на факултете са којих смо се експресно вратили. Једноставно, имали смо пречег посла. А и тај факултет је тада био за фину дјецу, што ми већ дуго нисмо били.

Па Југин, Ведранов и мој одлазак у војску. Ведран у Траписте, а ја и Југо у Козару. Брзо сам их изфолирао. По Југу су дошли из Игоке. Једино је кум Ведран одслужио поштено.

Луда младост, дернеци који се памте, пијанства, жене, али и камара љубави. Били смо везани једни за друге, као и сваки чопор који научи да преживи у гладним временима.

Мој одлазак у Београд и сви ваши доласци, да и Београд брзо прекуцашмо.

5. јануар 2004. и Батина смрт у коју нисам вјеровао док нисам дошао код Југе. А кад се скупио око мене пристао сам да повјерујем. Сат смо тако загрљени јецали и цвилили, без иједне ријечи. Више од десет година је прошло кад смо скупили муда да се сјетимо те ноћи.

Отварање оне моје луде кафане и све оне ноћи и дани. Сав онај смјех и дружење. А први пут сам од радости заплакао кад ми је Југо начетом од пића рекао да се жени и да је Веца трудна.

Па онда сва она радост кад су се рађала дјеца и кад су се сви редом женили, осим мене. Сви дјечији рођендани, крштења, поласци у школу. Све оне славе и роштиљи. Све оне кафе и блеја. Постали смо кумови једни другима и испрепрели се кумствима, те тим кумствима крунисали све те године дружења.

А онда су дошли одласци одавде, једног по једног.

Ето, све то ми је кроз главу прошло, док сам сједио у ауту и чекао пред болницом. Нисам заплакао, али мало је фалило.

Коначно смо сви расути и напокон сам вас се свих отарасио. Само нисам имао муда, кад сам се вратио кући, да одем и да се поздравим са Југом. Чули смо се и сконтали да је то трауматично за нас.

Бог нек те чува Шукси и знаш, надам се, да та Ирска и није нешто.