Богдановић: Неописиви терор од стране усташа

Изjава Милана Богдановића, вjероучитеља гимназиjе у Госпићу, o злочинима усташа над Србима Лике током 1941. године

Родом сам из села Врепца, општина Медак, срез Госпић, Служио сам као вjероучитељ гимназиjе у Госпићу где ме jе затекао и момент прогласа државе Хрватске 10. априла 1941. године.

Срез Госпић броjио jе око 35 000 становника, од тога 17 000 Срба, дакле 50%. Само место Госпић има 700-800 Срба.

Истога дана по прогласу Независне Државе Хрватске почело jе хапшење Срба од стране организованих хрватских омладинаца, коjи су вероватно jош од пре били организирани у хрватски ослободилачки покрет „Усташа“. Тако су похапшени следећи грађани: Богдан Станић, трговац, Петар Станић, кафеџиjа и његов син Димитриjе, ученик учитељске школе, Илиjа Опачић, директор учитељске школе, његов син Александар, студент, Јанко Обрадовић, столар и његов син Милан, столар, (отац 7 деце), Никола Михић и Светозар Радишић, велетрговац, Никола Дукић, велетрговац и председник православне црквене општине, и његов син Стеван, ученик гимназиjе, Никола Пеjновић, трговац, Никола Станић, пензионер, Милош Пjевач, трговац, Ђуро Гледић, трговац, Миле Басарић, трговац, Никола Воjводић, трговац, Ђуро Басарић, кафеџиjа, Никола Жегарац, пекар, Раде Наранчић, школски надзорник у пензиjи, Милан Чубрило, општински бележник у пензиjи, и његова жена, учитељица, Мара Теслић, домаћица, Марко Почуча, учитељ, Михаjло Поткоњак, професор, Павле Кекић, ученик гимназиjе, Ђуро Раjчевић, ученик, Јован Пањковић, ученик учитељске школе, Гутеша Тошо, учитељ у пензиjи и његова жена Мариjа, Божо Плећаш, пензионер, Илиjа Плећаш, пензионер, Милан Новаковић, кафеџиjа, Милан Максимовић, књижар, Миливоjе Зец, чиновник у срезу, и његов син Светозар, ученик учитељске школе, Плећаш Љубица, домаћица, Васо Плећаш, кафеџиjа, Јово Станић, чиновник окружног суда, Милан Цвиjановић, писар окружног суда, Марко Саватовић, писар среског суда, Душан Кекић, узнички стражар, Никола Кекић, службеник, Богдан Станић, пекар, Ђуро Воjновић, трговац, Дане Бањанин, опанчар, Душан Жегарац, трговац, Симо Станић, пензионер, Милан Станић, пензионер Исо Цигановић, капетан у пензиjи, Бранко Басарић, студент, Богдан Бруjић, адвокат, Коста Рабатић, типограф, Јово Обрадовић, трговац, Бранко Обрадовић, узнички стражар, Милош Плећаш, пензионер, Милета Чанак, кафеџиjа, Никола Обрадовић, поседник, Стеван Чудић, пензионер, Н. Димић, пензионер, Мане Суђуковић, пензионер, Стево Плећаш, жељезничар, Јањо Димић, пензионер, Милан Теслић, жељезничар, Сава Узелац, узнички стражар, Ђуро Лемаjић, кафеџиjа, Стоjан Обрадовић, сељак, и његов син Обрад, Милан Љуштина, берберин, и његов син Никола, ученик средње техничке школе (у Београду), Ђуро Почуча, сељак, Мирко Драшковић, геометар, Димитриjе Бjеговић, кафеџиjа, Ђуро Рабатић, наредник, Марко Раjчевић.

Познато jе да су товарени у камионе и од тог момента губи им се траг. Тражени су многи од стране породице на све стране, али резултат jе био негативан. По причању, сви су одведени до неких провалиjа у Велебиту или Капели или су чак одведени у поноре реке Лике и ту претходно убиjени и бачени у те провалиjе.

Осим поброjаних 75 грађана места Госпић, затворено jе и 10-20 сељака из општине Госпић, но имена им не знам. У судски затвор у Госпићу довођени су Срби из читавог среза. Тако знам за ова лица из среза Госпић: Љубомир Купрешанин, поседник из Метка, Дамjан Љубоjевић, трговац из Метка, Владе Караичић, трговац из Врепца, Вуjица Чубрило, сељак из Радуча, Јово Сунаjко, председник општине Медак, Урош Раjчевић, свештеник из Могорића, Милоjко Дошен, свештеник из Почитеља, Матеjа Стиjачић, свештеник из Смиљана, Димитриjе Јерковић, свештеник из Широке Куле, Јанко Покраjац, учитељ из Радуча, Поткоњак Јово, учитељ из Читлука, 19 сељака из села Врепца.

По исказу неких коjи су се спасили из истог затвора, сва ова лица доспевши у затвор била су мучена батинањем пар дана, неко више неко мање, а после су постепено ишчезавали и то ноћу.

Ноћу између 30. и 31. маjа 1941. довежено jе у Медак 27 људи из Грачаца, међу коjима jе био свештеник Милош Мандић и др. Торбица, лекар. Те ноћи су сви убиjени у боровоj шуми између Метка и Вребца и бачени у jаме коjе су по усташком наређењу ископали цигани.

Познато jе да су товарени у камионе и од тог момента губи им се траг. Тражени су многи од стране породице на све стране, али резултат jе био негативан. По причању, сви су одведени до неких провалиjа у Велебиту или Капели или су чак одведени у поноре реке Лике и ту претходно убиjени и бачени у те провалиjе.

Лица коjа су били официри или воjници, а нашли су се у затвору, те су преузели Талиjани у ропство и тиме су спашени од сигурне смрти.

Талиjани су окупирали краj 15. априла 1941. године и док су били као окупатори, прилике су биле сношљиве, али кад се постави граница између Хрватске и Италиjе, тада jе настао неописиви терор од стране усташа. То jе било око 20. маjа 1941. год. Тада настаjу убиjања без одвођења у затвор. Тако jе у селу Дивоселу, општина Госпић, дана 30. маjа 1941. погинуо сељак Никола Рибар. Убиjен jе у своjем селу Метку Љубомир Петковић, студент теологиjе, убио га jе из пушке с леђа Иван Павичић, ученик гимназиjе из Госпића. Мртвоме Петковићу исjекли су крст на челу и унаказили тело, а свештенику Милутину Варди нису дозволили да га сахрани. Тих дана зверски jе мучен и наjзад убиjен трговац из Радуча Јован Деjаковић, те сахрањен на мjесту убиства поред државног пута у Метку. Ноћу између 30. и 31. маjа 1941. довежено jе у Медак 27 људи из Грачаца, међу коjима jе био свештеник Милош Мандић и др. Торбица, лекар. Те ноћи су сви убиjени у боровоj шуми између Метка и Вребца и бачени у jаме коjе су по усташком наређењу ископали цигани.

Нисам могао запазити да се коjи грађанин Хрват заузео за Србе. Ја сам лично тражио заштите код познаника Хрвата но узалуд. У посљедњем моменту спасао jе мене лично талиjански официр коjи ми jе омогућио бекство 18. jуна 1941. године.

Тих дана краjем маjа (не сећам се тачно датума) убиjен jе свештеник у Радучу Грозданић заjедно са братом, бившим официром, коjи jе после прогласа државе Хрватске био дошао код брата. Изведени су ноћу из куће и недалеко убиjени а три су дана остали несахрањени. Ноћу 7. на 8. jуна убиjена jе у Госпићу Драгица Плећаш, кафеџинка и опљачкана. 16. jуна обесио се у затвору у Госпићу свештеник Петар Маjсторовић jер ниjе могао више слушати jаук затворених Срба, коjи су били мучени читаве ноћи. Такође jе његов син Милоjко идућег дана завршио у затвору наводно пресекавши вене, но вероватно издахнувши под ударцима усташа. Ова наведена дела вршили су омладинци а то су: ученици гимназиjе, ученици учитељске школе, свршени ученици учитељске школе, пропали ученици без занимања, трговачки помоћници, шегрти итд.

Сељака jе било врло мало, а то што jе било били су криминални типови, на пример: у српску општину Медак постављен jе сељак из друге општине за председника, разуме се Хрват-усташа, а таj сељак, по имену Дуковац, осуђен jе због убиства рођеног брата. Услед терора многи су грађани и сељаци подносили молбе за прелаз у католичку веру. Мали броj су примили, многи су поред тога били одведени или су морали избећи. Броj примљених у католичку веру не би могао навести али знам да jе мали, у Госпићу свега 5 породица.

Остатак Срба из Госпића избегли су већином у Србиjу, мањи броj у Италиjу. Приватна имовина, као и црквена, консфикована jе у корист Независне Државе Хрватске.

Нисам могао запазити да се коjи грађанин Хрват заузео за Србе. Ја сам лично тражио заштите код познаника Хрвата но узалуд. У посљедњем моменту спасао jе мене лично талиjански официр коjи ми jе омогућио бекство 18. jуна 1941. године.

Наведене чињенице догодиле су се за време мога боравка тамо, а сазнао сам их по исказу поузданих очевидаца. Доцниjе сам сазнао да у самом Госпићу од Срба ниjе остао нико осим нешто мало око 5 породица коjи су прешли на католичку веру, све jе избегло у Србиjу а мали броj у Италиjу.

Велика околина Госпића очишћена jе од Срба jедноставним убиjањем. Тако jе село Липе страдало 14. jула 1941. Удаљениjа српска села остала су донекле поштеђена. Но када jе 9. аугуста наступила поновна Италиjанска окупациjа, настало jе сношљивиjе стање, тако се то даде наиме закључити по писмима и вестима коjе ми избеглице можемо добити од своjих.

Књажевац, 10. II 1942, Милан Богдановић, проф., катихета – AЈ, фасц. 910

Извор:

Ђуро Затезало, Јадовно зборник докумената I и II, Музеj жртава геноцида, Београд 2007.