Bogdan Bukumirić: Dečak koji je pre 17 godina preživeo napad albanskih ekstremista u Goraždevcu

Datum objave: četvrtak, 13 avgusta, 2020
Objavljeno u Kosovo, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+

Tri metka su me pogodila u levi bok i odbacila me u stranu. Taj deo šume iz kojeg su monstrumi pucali znam, naglo sam se okrenuo, još dva metka su me pogodila u grudi i stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama i dok sam padao, metak me je pogodio i sa desne strane glave, a osmi metak mi je okrznuo levu nogu. Pokušao sam da ustanem, čuo kuknjavu, plač, vrisak, i dalje nisam bio svestan šta se dešava – vraća Bogdan sećanja na taj dan.

Bogdan Bukumirić Foto: Kurir.rs

Tri metka su me pogodila u levi bok i odbacila me u stranu. Taj deo šume iz kojeg su monstrumi pucali znam, naglo sam se okrenuo, još dva metka su me pogodila u grudi i stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama i dok sam padao, metak me je pogodio i sa desne strane glave, a osmi metak mi je okrznuo levu nogu. Pokušao sam da ustanem, čuo kuknjavu, plač, vrisak, i dalje nisam bio svestan šta se dešava – vraća Bogdan sećanja na taj dan.

Pre tačno 17 godina, na Bistrici u Goraždevcu kod Peći, desio se jedan od najstravičnijih zločina u novijoj srpskoj istoriji, kada su nepoznati napadači iz automatskog oružja pucali na srpsku decu koja su se na reci kupala.

U tom zločinu u Goraždevcu tada su ubijeni Ivan Jovović (19) i Pantelija Dakić (12), a teško su ranjeni Đorđe Ugrenović (20), Bogdan Bukumirić (15), Marko Bogićević (12) i Dragana Srbljak (13).

Na današnji dan pomen nastradalima biće služen u seoskoj crkvi, a ostali koji su taj masakar preživeli, dočekuju još jednu godinu bez pravde, jer počinioci ne da nisu privedeni i kažnjeni, nego nisu ni otkriveni.

Za zločin još niko nije odgovarao, a EULEX je, kako je navedeno, usled nedostataka dokaza zatvorio istragu. UNMIK je posle ubistva dece naveo da je na tu decu pucao nepoznati broj ljudi kalašnjikovim iz žbunja.

13. avgust 2003. godine

Metohija je zasigurno jedan od najlepših predela u Srbiji, poznata i po čistim i bistrim vodama. Kada upekne sunce, pre nego što se spusti svež vazduh sa planina u njenoj talasastoj ravnini zna da bude sparno i vrelo, kao i u svakoj kotlini. Baš takav je bio i taj 13. avgust 2003. godine, kada se grupa dece iz Goraždevca uputila ka Pećkoj Bistrici, ne bi li se rashladili i maker na kratko osetili dečiju bezbrižnost i opuštenost, jer su godinama živeli bez slobode u albanskom okruženju. Nisu ni slutili šta ih čeka, a iako su veoma rano osetili mržnju, ni u najgorim snovima nisu mogli da zamisle da neko može da puca na decu iz čista mira.

U napadu je najteže bio ranjen Bogdan Bukumirić, koji je tada imao samo 15 godina. Seća se da je pitao oca da ga pusti da ide na reku, te da mu on prvo nije dozvolio jer je voda bila hladna, ali je ubrzo popustio i dečak je otrčao na reku, gde je bilo dosta dece i odraslih.

Bogdanova priča

– Iako su deca na Kosovu i Metohiji prerano sazrevala i odrastala, ovaj događaj je bio nešto što nam je živote promenilo skroz i izbacilo nas iz koloseka. S ove vremenske distance, na čitav događaj gledam drugačije, a tada kao dete nisam bio svestan toga šta se ustvari desilo i koliko je sve to strašno. I posle toliko godina, bol je ista, bol za Pantom i za Ivanom, a najviše me boli nepravda što zločinci, monstrumi, zlikovci nisu kažnjeni, nego li što me bole moje rane i ožiljci. Godine prolaze, ali ne i bol – počinje priču Bogdan.

Kaže da svakim danom, čitavih 17 godina, čeka poziv da čuje vest da su monstrumi privedeni pravdi, ali takvog poziva još nema.

Voda je bila toliko hladna, kao što ga je otac upozorio, da je ubrzo izašao i prišao vatri koju su njegovi drugari založili da peku kukuruz. U tom trenutku počela je pucnjava iz obližnje šume.

– Tri metka su me pogodila u levi bok i odbacila me u stranu. Taj deo šume iz kojeg su monstrumi pucali znam, naglo sam se okrenuo, još dva metka su me pogodila u grudi i stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama i dok sam padao, metak me je pogodio i sa desne strane glave, a osmi metak mi je okrznuo levu nogu. Pokušao sam da ustanem, čuo kuknjavu, plač, vrisak, i dalje nisam bio svestan šta se dešava – vraća Bogdan sećanja na taj dan.

Teško ranjenog Bogdana su prvo prebacili u italijansku bazu Kfora da mu pruže prvu pomoć, ali dok su čekali da dođu njihovi doktori, prebačen je u seosku ambulantu.

– Dvojica komšija Milovan Pavlović i Rajko Jandžiković, kao i moj brat su krenuli u bazu KFOR – a u Peć, onda nam je stao auto kod pijace, Albanci su tamo videli srpske tablice i nasrnuli na nas, udarali nas, komšija je pokušavao da me zaštiti. Bio sam u svesnom stanju tada. Naišle su dve patrole KFOR – a i ta grupa se razbežala. Tada sam pao u komu. Pričali su mi da sam onda prebačen u pećku bolnicu, ležao sam krevet do kreveta sa ocem poginulog Pante, držao nas je obojicu za ruke. Posle tri sata ubeđivanja doktorke da me prebace u bolnicu u Kosovsku Mitrovicu, Kfor je konačno obezbedio helikopter, ja i drugar Marko smo bili u njemu.

Samo 4 odsto šanse da preživi

Helikopter je išao ka Prizrenu, Marko je ostavljen u nemačkoj bazi KFOR – a, a ja sam prebačen u južni deo Kosovske Mitrovice u francusku bolnicu. U međuvremenu doktorka Milena Cvetković, anesteziolog iz Mitrovice, bez pratnje, na svoju odgovornost hrabro dolazi u južni deo grada da nadgleda operaciju moje slezine koja je morala da se ukloni jer je kroz nju prošao metak. Pitala je šta mi je sa glavom, oni su zvali nekog neurohirurga, ali ona se uspaničila i insistirala da se prebacim dalje u Beograd na VMA. Tada nije smela da se uradi operacija, jer sam imao premalo krvi u organizmu. Rekli su mi da su mi davali samo četiri odsto šanse da preživim. Sutradan sam imao dve operacije. Na Preobraženje Gospodnje počeo sam da se budim iz kome, nisam znao šta se dešava – priča Bogdan.

Za šest meseci u bolnici, Bogdan je imao šest teških operacija, četiri na glavi i dve na stomaku. Za smrt drugara saznao je iz medija.

– Mnogo mi je bilo teško kada sam to pročitao, kada sam saznao da su poginuli, a da su drugi ranjeni. Moja sudbina je bila neizvesna, takođe, iako sam preživeo. U Goraždevac sam stigao u martu 2004. godine i da niko ne zna, otišao sam do mesta gde smo se kupali i gde se sve dogodilo. Prvo sam se zaplakao, veoma mi je bilo teško iako je prošlo osam meseci. Svake sekunde i minute, 17 godina, to je tu u meni. Želje za osvetom nema, osim želje za pravdom. Pravdu zaslužuju porodice poginulih i ranjenih, jer smo svi mi žrtve. Nastavio sam školovanje i nastavio da idem na kontrole – priča Bogdan.

Bogdan zbog čestih kontrola i pregleda živi u Beogradu, oženjen je i otac dve devojčice. Metohiji se često vraća u mislima, kako šeta na obali Bistrice.

Letnje slike sa Bistrice pamte se po lošem, a zimske su lepe. Devojčicama pričam o Metohiji i idemo često tamo. Silom prilika je, dodaje, u Beogradu sam.

Ćutanje je isto zločin

– Moja budućnost je tada prekinuta, sanjao sam san kao dečak da živim slobodno i bezbrižno, da nema rata. Moji planovi su bili da završim školu i da se ostvarim kao roditelj. Međutim, moju mladost, najbolje godine, oduzeli su mi monstrumi. Ćutanje je isto zločin – poručuje Bogdan svim nadležnim institucijama i pojedincima u slučaju rasvetljavanja ovog zločina.

Izvor: Telegraf.rs / IN4S


Vezane vijesti:

Tužna godišnjica: U Goraždevcu ubijeni Pantelija i Ivan

VIDEO – RTS

RTS: Zločin u Goraždevcu 17 godina bez kazne – RTS

ZLOČINCI još uvek na slobodi: Navršava se 17 godina od ubistva dece u Goraždevcu

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top