Блеферски антифашизам

Пише: Маринко Чулић

Сјећа ли се нетко беживотнијег и млохавијег обиљежавања Дана антифашистичке борбе од овогодишњег у Хрватској? Као да је нешто умрло или се спрема умријети а не да је живо, а тако некако, богами, и јесте. Додуше, тешко је било очекивати да ће се након одласка у пензију Стипе Месића тек тако наћи нетко тко ће се добацити тако високо. Он је у свом задњем појављивању у функцији предсједника у шуми Брезовица, гдје је све почело, жестоко напао “повијесне ревизионисте” и “антикомунисте” због све отворенијег подривања тековина антифашизма, а то је био само увод у главно. Срдито је додао да је за разлику од француских, британских и њемачких државних челника, он у борби против тих усташоносталгичних фарабута усамљен, јер нема подршку властите државе. Куд ћеш више од тога?!

Дакле, Месић је толико високо дигао летвицу да је било илузорно очекивати да ће то нетко у догледно вријеме поновити, поготово премашити. Али, то је само први дио приче, други је још важнији. Док је Месић жарио и палио по антифашистичким скуповима, усталило се мишљење, чак присутније међу његовим тихим либералним опонентима него међу грлатим десничарским противницима, да он својом жестоком реториком само продубљује црно-црвене подјеле у земљи и отвара простор усташоносталгичарском деснилу. Врага, сада је очито како је та тврдња била чиста тлапња. Годину и пол дана Месић више није на Пантовчаку, али то не само да није смирило павелићоидна копитања здесна, него су она видљиво проширена.

Прва смотра усташоидних копитара догодила се након осуђујућих пресуда Готовини и Маркачу, иако је то чак прошло и боље него што се могло очекивати. Али је зато нова циљна точка окупљања пронађена у гаy парадама, првенствено у оној на сплитској Риви, гдје се догодила својеврсна реприза познатог антихашког скупа из вељаче 2001. године, али сада у новом, анти-гаy руху. Послије ће интервентном акцијом цијелог државног врха, медија, невладиних удруга, истакнутих интелектуалаца и кога све не, та срамота бити спрана пуно толерантнијим Загреб Придеом, али то је било само најнужније поправљање штете. Штовише, показало се да је десетак тисућа фашистоидних урлатора и бацача камења у Сплиту толико заоштрило базичне трендове да је и сплитски новинар Јурица Павичић одустао од своје причам-ти-причу тезе да су Тхомпсон и слична махнитања на десници само дио пролазне “супкултуре”. Сада тај коментатор либералне, а то по дефиницији значи увијек малко затечене и збленуте оријентације, поражено признаје да оно што се догодило у његовом граду не може, у недостатку пристојнијег израза, назвати друкчије него да је Сплит – фашистички град. Добро, можда је у оштрој окуци Павичићевог просвјетљења Сплит прошао мало горе, а Загреб мало боље него што заслужују, али једно збиља стоји. Стварно је Сплит, а не Загреб, био тај који је обликовао озрачје у којем је дочекан овогодишњи Дан антифашистичке борбе. Напросто, оно мало антифашизма што је остало, повукло се пред пријетећом најездом павелићевских црних удовица на сплитској Риви.

Зато је, рекох, Хрватска обиљежила тај свој једини празник дониран партизанима тако згрченог и згађеног лица као да јој је наметнута најгора могућа казна и покора. Добро, нешто шминке набацило се комеморацијом у Брезовици, гдје се Месић редовито појављивао, сада то наставља и Јосиповић, а прошле године ондје је дошла, и чак одржала доста сувисао говор, и премијерка Јадранка Косор. Сада је није било, вјеројатно због заузетости због завршетка преговора с Бруxеллесом, мада је времена заправо било и за једно и друго, и очито је да ће премијерка у изборној години избјегавати да је виђају у друштву антифашиста. Али то и не би било толико важно да је на комеморацију послала неког другог, а не шефа дипломације и потпредсједника Владе Гордана Јандроковића. Тај је говорио тако дрвеним и беживотним језиком као да су га канџијом натјерали у брезовичку шуму, а онда је још и све упрскао осудом свих тоталитаризама и екстремизама. Циљао је очито на партизане и усташе, све у заговору Туђманове помирбе, што је у његовом виђењу ствари легло као будали шамар.

Да, помирба сама по себи није лоша, под увјетом да се о томе говори било када и било гдје другдје и да се не фалсифицирају ноторне повијесне чињенице. У овом случају, таква је чињеница да у липњу 1941. године партизани нису могли направити нешто “екстремно” све да су и хтјели. Напросто, тада су се тек почели окупљати у прве одреде, док су усташе већ направили више екстремно бруталних масовних злочина, почевши од Гудовца, Глине, па надаље. Уосталом, такво стање ствари било је цијело вријеме рата 1941-45. и трајало је све до Блеибурга, када се мијења оптика ратних злочина, али опет не суштински на штету партизана. Но, у штреберском Јандроковићевом говору ничег од тога није било. Зато се најприје на њега могу примијенити Јосиповићеве ријечи с комеморације да је у Хрватској на дјелу “виртуални антифашизам”, што значи, објаснит ће послије, “антифашизам без антифашиста”, јер се партизане не признаје, а њихово се знаковље затире. Такођер се те ријечи могу примијенити и на саму премијерку, коју је шеф државе “откуцао” објавивши да је баш ове године укинута минимална финанцијска потпора удрузи хрватских антифашиста из државног буџета.

Али, синтагма “виртуални антифашизам” може се примијенити и на самог њеног аутора, јер Јосиповићу свакако иде на душу што о овим стварима говори само на оваквим ријетким свечаностима, дакле пригодничарски, и тиме и сам аменује периферну позицију хрватског антифашизма. Да стварно жели да се не укида финанцијска потпора антифашистима, то би сигурно и постигао, тако му у прошлом броју овог тједника предбацују све активнији Млади антифашисти Загреба. Објашњавају то непотребним незамјерањем властима политичара који се декларирају као антифашисти, што предбацују и антифашистичким активистима из сениорских удруга, а једнима и другима иде и један још озбиљнији приговор. То је да Домовински рат третирају као наставак антифашистичке борбе из Другог свјетског рата што, веле Млади антифашисти, нема везе једно с другим, јер је овај други био ослободилачки рат против фашизма плус револуција којим је изборен праведнији систем, док су први изазвале српска и хрватска буржоазија из властитих пљачкашких интереса. Добро, с овим се неће сви сложити, а очито није ни изречено тако да се сви сложе, али антифашистички помладак добро погађа да се хрватски антифашизам наставља неповратно искорјењивати, увлачећи у јалово “виртуално” стање чак и оне који на то упозоравају. Добра илустрација тога је недолазак Иве Јосиповића на комеморацију у усташком стратишту Јадовно, гдје је онда Борис Тадић остао сам као прст, и без обзира на значајан говор Јосиповићеве изасланице Весне Пусић која му је захвалила на доласку, био непотребно изручен оптужбама хрватске деснице да више жали српске него хрватске жртве.

Какве ли злосретне збрке. Тадић је Јосиповићу био добродошао као гост на свечаности у поводу Дана државности, али након што се око тога закачио с премијерком, опрезно је устукнуо и србијански предсједник више му није добар ни као антифашистички судруг у једној изнимно важној комеморацији. Што ти је политика. Да су се тако понашали антифашисти у, ако је допуштено успоредити, бици на Неретви, нитко од рањеника не би преживио, а и половица њих самих би изгинула.

Извор: НОВОСТИ