Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Блајбург: Спона између НДХ и нове Хрватске

Датум објаве: уторак, мај 23, 2017
Величина слова: A- A+

И некадашњи и актуелни интереси Запада ослањају се на проусташку власт у Хрватској

Пише: Љубан Каран

Одавно комеморација погинулим усташама у Блајбургу не личи на манифестацију каквом се представља, него на митинг и усташку промоцију. Велика је разлика када скуп организују усташке емигрантске организације и када иза организације залегне држава Хрватска. Тада крвави злочинци постају смерне недужне жртве које би требало сажаљевати и овековечити. Оно што су ове „жртве“ пре тога урадиле више није важно. Јасеновац у Блајбургу нико не помиње. Основна теза јесте да под Блајбуршком пољаном леже они који су побијени без суђења и да је за то крив комунистички тоталитарни режим. Ову тезу нису смислиле и исфорсирале усташе, немају они за то капацитета, смислиле су је западне обавештајне службе са циљем компромитације свега на Истоку. Усташе су се са Блајбургом само уклопиле у комплетну замисао.

Наравно, неће да кажу да су се ове „невине жртве“ под борбом пробијале кроз гвоздену завесу, коју су им на словеначко-аустријској граници поставили партизани и да их је ту главнина погинула у борби. О том пробоју су највише причале преживеле усташе, као и о томе да су се они који су рањени лечили у британским болницама и да су након тога ослобођени. То сведоче бивши припадници Блајбуршког почасног вода, јер су махом били рањени током ове битке. Није спорно да се у та давна времена могла догодити самовоља неког од издвојених командира и убијања без суда, код свих војски у Другом светском рату, а не само код партизана. То нико не одобрава, али све погинуле усташе подводити под такве догађаје је смишљена подвала. Већина усташа сахрањених у Блајбургу убијена је у борби јер нису смели због својих злочина да се предају партизанима. По сваку цену су настојали да се домогну Енглеза, јер су очекивали, а можда и знали, да ће бити прећутно амнестирани.

Да је на Блајбуршком пољу погинула усташка војска а да нису стрељани цивили или заробљеници пише и на самом споменику који су подигли усташки емигранти још 1987. године. Тамо пише: „У част погинулој хрватској војсци“, и нико не спомиње цивиле. Садашњи тајник Почасног блајбуршког вода Боже Вукушић имао је грдне муке са усташама које нису разумеле његову перфидну и преварну игру када је на зановљеном споменику написао: „У спомен на хрватске жртве блајбуршке трагедије“. Мало је фалило да буде због тога убијен и био је принуђен да на нови споменик врати стари напис. Одакле сада на комеморацијама само прича о невиним жртвама, а нигде о усташкој војсци, а, док говоре, стоје поред споменика на коме то пише.

СИМБОЛ ХРВАТСКЕ ДАНАС
И ове године комеморација усташама на 72-годишњицу била је помпезна. Дошло је око 15.000 декорисаних Хрвата из Хрватске и БиХ. Организатор комеморације је, као и раније, Почасни блајбургшки вод под покровитељством највише државне институције – Сабора Хрватске. Делегацију представника Сабора предводио је сам председник Гордан Јандроковић. Изасланик хрватске председнице био је министар Горан Марић а премијера и хрватску Владу представљао је министар бранитеља Томо Медвед. Мисно славље предводио је ђаковачко-осјечки бискуп Ђуро Хранић а испред Мешихата исламске заједнице у Хрватској говорио је ефендија Идриз Бешић, подсећајући на бројне муслимане који су на том месту погинули у усташкој униформи.

Значи, све је било на нивоу што се тиче нове Хрватске и њене проусташке власти. Комеморација у Јасеновцу правим жртвама управо ових „невиних жртава“ није ни бледа сенка сјаја у Блајбургу. Додуше, хрватска власт добрим припремама учесника покушава сакрити фашистички карактер манифестације како се то не би видело на први поглед и како таква слика неби отишла у свет. Па ипак, сваке године аустријска полиција ухапси неколицину због фашистичких симбола и обележја. Ове године ухапсили су тројицу – једног због тетовираног кукастог крста и двојицу због фашистичког поздрава. Људи су збуњени, јер они којима одају почаст и сућут имали су управо такав поздрав, фашистички, а сада их хапсе када и они тако поздраве своје идоле.

Није то тако од јуче. Блајбург је постао симбол пораза антифашизма у Хрватској и очити доказ да ће усташе опстати. Не треба заборавити да је пред овај споменик усташама 15. маја 2002. године клекнуо и венац положио и бивши председник Савеза комуниста Хрватске а касније и СДП, странке која је настала из СКХ, Ивица Рачан. Урадио је то као тадашњи премијер и водећи антифашиста. Његов наследник у руковођењу СДП али и по питању лидерства у антифашистичком покрету Зоран Милановић деградирао је хрватске антифашисте када се присетио да му је деда био усташа и политичку реторику пребацио на усташку идеологију. СДП са новим руководством ове године није ишао у Блајбург под образложењем да се тамо не одаје почаст жртвама него велича НДХ. Међутим, нико више не верује да је то њихово искрено опредељење јер нико из те странке није пружио отпор Милановићу када је иступао са проусташких позиција.

Превртљивог и подмуклог водећег хрватског „антифашисту“ Стјепана Месића и његове приче о Јасеновцу као радном логору, где су многи Срби спашени, не треба ни помињати. Потпуно се декларисао пред камерама. И шта је остало од антифашизма у Хрватској – неколико стараца и неколико припадница феминистичког покрета, који су основали нову странку која баш ништа не значи на политичкој сцени Хрватске. Није ли све то јасан доказ да је све агресивнији фашистички усташки покрет поразио антифашизам у Хрватској.

ЧУВАР ТРАДИЦИЈЕ НДХ
Најзаслужнији за одржање традиције мисе и комеморације усташама на Блајбуршком пољу је католички свећеник Вилим Цецеља (на слици испод). Зато су сваке године на комеморацијама присутни транспаренти са његовим именом. Прошле године његово име на транпаренту доминирало је целокупним скупом, и зато је добро знати ко је уствари био тај човек. Између осталог, био је главни викар Павелићевог телесног здруга и заменик главног викара усташке војске (Алојзија Степинца). Влада мишљење да је управо он био исповедник поглавника Анте Павелића, што он није ни потврдио ни порекао, само је једном приликом на новинарско питање одговорио контрапитањем: „А да ли ви мислите да се поглавник исповједао“?

Када се 1944. године већ видело да ће фашизам бити поражен, Цецеља је послат у Аустрију под маском организовања хрватске подружнице Црвеног крста. Али је јасно да су његови задаци били друге природе. Био је у ланцу свештеника и других личности које су припремале такозване „пацовске канале“ – планове скривања и бекства усташких главешина са ослонцем на Католичку цркву. По завршетку рата Цецеља је остао у Аустрији јер би у Југославији био ухапшен и суђен. Обављао је службу као свећеник емигрант у Салзбургу и тако посто један од првих организатора комеморације усташама. Цецеља је на Блајбуршком пољу сваког маја окупљао усташку емиграцију. Хрвата из Хрватске током тих комеморација такорећи није ни било.

Основну идеју за формирање Почасног блајбуршког вода дао је Анте Микрут у свом говору на комеморацији 1952. године рекавши: „Доћи ће вријеме, и надамо се уз божју помоћ да ће то бити врло брзо, када ће се саставити листа Хрвата на узор садашњим и будућим покољењима, која ће чувати успомену на блајбуршку трагедију. Добит ће назив Почасни блајбуршки вод“. Убрзо, након Хрватског католичког конгреса у Клагенфурту основан је Почасни блајбуршки вод (ПБВ), наравно, састављен од бивших подофицира и официра усташке војске, а тада усташких емиграната у Западној Европи.

Први заповједник ПБВ био је Анте Микрут, усташки првоборац и официр који је прошао многа бојишта и многе битке. Успео је да се пробије у Аустрију где је остао да живи. Он је због фашистичког деловања 1960. године протеран из Аустрије. Уточиште је нашао у Енглеској, где им његова биографија није сметала. Није им сметало ни то што је био врло активан члан Хрватског ослободилачког покрета (ХОП), усташке терористичке организације коју је основао поглавник Анте Павелић лично а која је имала седиште у Аргентини. Микрутов заменик био је бивши усташки официр Мирко Карачић, припадник Жељезничке бојне у Сарајеву, двапут рањаван. Други пут приликом пробоја словеначко-аустријске границе. Када је Микрут протеран из Аустрије, Карачић је постао заповједник. Уствари, био је заповједник у два наврата, од 1960. до 1982, и од 2004. до 2007. године.

ДАНАШЊЕ ВОЂСТВО ПОЧАСНОГ БЛАЈБУРШКОГ ВОДА
Заповјединик ПБВ од 2007. године био је Илија Абрамовић (на слици испод, први с лева; пре тога био је заповједник 1. роја ПБВ и дугогодишњи ризничар), усташа од 1943. године, када је постао пунолетан. На крају рата у пробоју словеначко-аустријске границе тешко је рањен у руку и лечен у британској болници. Прошло је кроз Почасни блајбуршки вод и много других значајних чланова, које без изузетка карактерише припадност усташкој војсци и усташком покрету након рата. Усташки водник Петар Христић из Љубушког био је први стегоноша. Дочасник Јаков Радош из Томиславграда на крају рата је тешко рањен у руку, касније трговац у Клагенфурту, одржавао је тесну везу са Цецељом у повезивању усташке емиграције и организовању комеморација у Блајбургу. Усташки часник Јосип Ђакић, тешко рањен приликом пробоја словеначко-аустријаке границе, лечен у британској болиници, био је тајник ПБВ итд.

Како ствари стоје данас по питању Почасног блајбуршког вода и да ли се нешто променило по питању његове изворне усташке суштине? Заповједник је и даље усташа из рата, поменути Илија Абрамовић. Његов заменик је донедавно био Златко Хасанбеговић, министар образовање у прошлој Влади Хрватске о коме нису потребна објашњења јер је његово проусташко деловање произвело низ афера. Дугогодишњи главни тајник и гласноговорник ПБВ је усташки емигрант, члан усташке терористичке организације Хрватски државотворни покрет Николе Штедула – Боже Вукушић. Вукушић је осуђивани криминалац са криминалним досјеима у три државе. Поред провалних крађа и паљења туђег аутомобила, оптужен је и за отмицу бившег припадника СДБ Благоја Зелића. Оно што највише компромитује ову личност јесте да је убица. Он је 1983. године у Немачкој убио југословенског грађанина Јусуфа Татара, због чега је осуђен на доживотну робију. Немачки БНД га је у затвору врбовао, пустио на слободу и послао у Хрватску са обавештајним задцима, након само седам година проведених у затвору.

Да ли су то личности, бивши и садашњи чланови Почасног блајбуршког вода, које ће, како је прорекао Анте Микрут, „бити на узор садашњим и будућим покољењима“ у Хрватској? Тешко је поверовати али све указује да ће се управо тако догодити. ПБВ је од 2005. године у Загребу. Недавно их је загребачки градоначелник Милан Бандић, када су се пожалили да им је простор неадекватан, позвао „под свој кров“ и дао им простор у строгом центру Загреба. Схватио је да веза са овим „водом“ доприноси популаризацији његове странке и њега лично. Тако се више не зна кога уствари овај „вод“ симболише и шта пропагира – дали НДХ и усташку војску, дали нову Хрватску, или је обична спона између две независне Хрватске, где су обе на усташким темељима.

А шта то ПБВ сада ради уз свесрдну помоћ и подршку актуелне хрватске власти. Например, недавна активност им је била постављање надгробног споменика усташком генералу Томиславу Ролфу. Злочинцу под чијом су командом, између осталог, биле свих десет сатнија на подручју Кордуна и усташки здруг у Кулен Вакуфу а добро се зна какве стравичне злочине су усташе направиле над српским народом на тим подручјима. Истовремено хрватска власт тврди да ни они ни нова Хрватска немају никакве везе са усташким покретом.

ЗАВЕРА ЋУТАЊА НА ЗАПАДУ
Данас је потпуно јасно да се усташки покрет на Западу још од Другог светског рата не третира као фашистички. Усташки концентрациони логори никада нису имали исти третман у међународној јавности као концентрациони логори немачких фашиста, иако су им по броју жртава равноправни а по начину убијања још стравичнији. Док су вође немачког Рајха одмах похапшене и суђене у Нирбергу или на другим судовима, усташке фашистичке злочинце нико на Западу није оптужио нити процесуирао. Зашто, ако је усташка НДХ спроводила све расне законе као и фашистичка Немачка и ако постоје сви докази да је то био злочиначки фашистички режим.

Највећи усташки злочинци као што су оснивач и идеолог усташког покрета Анте Павелић и управник система концентрационих логора Јасеновац Макс Лубурић, не само да нису никада ухапшени, него су се на Западу слободно бавили политиком и оснивали усташке терористичке организације. Нека званична објашњења да су недоступни једноставно нису тачна јер је усташки министар Андрија Артуковић лагодно проживео живот у САД, у Калифорнији. Две деценије су САД одбијале захтеве за његово изручење иако је као министар НДХ био надлежан за концентрационе логоре у којима знамо шта се дешавало. Његово хапшење неколико месеци пред смрт и изручење Југославији је обична лакрдија са којом су се подсмевале и саме усташе објашњавајући да је уствари Артуковић пожелео да умре у Хрватској.

Никада са Запада није било јасне осуде усташког режима у НДХ нити јасног става да је он био фашистички и злочиначки. О њему се углавном ћутало – зато што је усташки режим на Западу тајно рехабилитован одмах по завршетку Другог светског рата. Не званично, него прећутно, јер су у том правцу превагнули себични оперативни интереси. Да није било тако, не би било никаквих „пацовцких канала“ за скривање и бекство усташких главешина и они би висили, као што су обешене вође немачког Рајха и управници њихових концентрационих логора. Наивно смо више од пола века веровали у подметнуту лаж да је „пацовске канале“ организовао недодирљиви Ватикан, а он је био само обичан уцењени сарадник енглеских и америчких обавештајних служби на овом прљавом послу. Уцењени због сарадње са фашистима али њима скривање усташких злочинаца није тешко пало јер су то били њихови најоданији верски поданици.

ЋУТАЊЕ НИЈЕ ИНТЕРЕС СРБИЈЕ
Тако је рука правде стигла само оне које су ухватили партизани на завршетку рата или које је касније кроз операције типа „Гвардијан“ или „Радуша“ ликвидирала или заробила Удба (СДБ). Да ли је неко данас толико наиван, да мисли како су потпуно разбијене усташе имале снаге и могућности да 1947. и 1948. године из Аустрије планирају велике терористичке операције типа „Десети травња“ без одобрења западних обавештајних служби? Ради се о 19 усташких група и укупно 96 усташа, што је огроман број извршилаца када је у питању тероризам.

Иако је преко изјава заробљених терориста одмах било јасно да је акција поражених усташа била могућа само уз помоћ британских и америчких обавештајних служби, о томе се није говорило. Истина није била ни у интересу Запада због компромитације, а за СФРЈ је била непријатно да се зна у којој мери Запад не прихвата Југославију онакву каква јесте. Исто тако је јасно да никаква усташка емигрантска организација није могла организовати терористичкиж напад на СФРЈ из Аустралије, преко Аустрије, 1972. године, без помоћи западних обавештајних служби. И овде се преко заробљених терориста сазнала пуна истина о томе како и где су обучавани. Јасно се видело ко им помаже, али никад није отворено речено да су то организовале енглеске и америчке обавештајне службе, а да су усташе биле пуки извршиоци.

Договорене завере ћутања о усташком покрету на Западу се држе и данас. Како су својевремено одлучили да ћуте о злочинима у НДХ, тако су ћутали о тероризму усташке емиграције. Данас упорно ћуте о овоме што сви видимо да се дешава у новој Хрватској. Не вреде приче о етничком чишћењу, не вреде документи о томе, не вреде оригинални снимци злочина. Како су прећутно и плански рехабилитовани усташки злочинци након Другог светског рата и како су касније елегантно усташки терористи избегли казне за тероризам, тако су сада рехабилитовани злочинци из Домовинског рата. Нама је само остало да се чудимо толиком слепилу и упорном ћутању на Западу.

Данас су тајне о њиховим великим послератним операцијама тајних служби проваљене, али некаква „омерта“ је и даље на снази. Данас није проблем доказати да су смишљено заштитили усташке злочинце да би их укључили у борбу против „комунистичких земаља“, каквом су сматрали и Југославију. Да су их организовали и користили током Хладног рата за прљаве и терористичке акције како не би компромитовали сопствене обавештајне формације. Касније су их увезали и организовали у квазиполитичку снагу која им је послужила за рушење Југославије и осамостаљење Хрватске. Ако се и данас о том злочиначком фашистичком покрету ћути, то није због прошлих времена и заслуга, него због актуелних интереса Запада, који се ослањају на данашњу проусташку власт у Хрватској. Србија по питању тих тајних договора не може много да уради сем да их раскринкава и о њима јавно говори. Ако је интерес Југославије био да се о томе ћути, Србији то није интерес и никада неће бити.

Извор: Нови Стандард

Везане вијести:

Скуп у Блајбургу: Хапшење због усташке капе, надбискуп смирује …

Корушка бискупија брани скуп у Блајбургу и истиче његов …

Опасне поруке из Блајбурга | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top