U emisiji „Na nišanu Lazanskog“ istoričar Mile Bjelajac i publicista i novinar Slobodan Kljakić govorili su o pokušajima revizije istorije Drugog svetskog rata na prostorima bivše Jugoslavije. Između ostalog, u Hrvatskoj se pokušava izjednačavanje Blajburga i Jasenovca.
Svakog maja u Hrvatskoj, ali i šire, vodi se rasprava treba li i na koji način obeležavati događaje u Blajburgu, mestu u Austriji, u kome su, navodno, partizanske snage u maju 1945. streljale pripadnike ustaškog pokreta.
Broj streljanih se naduvava od devedesetih godina prošlog veka. Komemorativni skup održan je i ove godine, ali su austrijske vlasti zabranile isticanje ustaških simbola.
Ipak, hrvatska država ne odustaje od pokroviteljstva manifestacije u Blajburgu, pa je i ove godine pokrovitelj komemoracije bio hrvatski Sabor.
Prema Bjelajčevim rečima, duh iz boce je pušten devedesetih godina, a vladajuća Hrvatska demokratska zajednica (HDZ), koja je Hrvatskom vladala i tada, talac je novog mita o Blajburgu.
„Ono što je nekada bila baština emigracije, sada postaje deo hrvatske državne politike i to je evidentno. To je toliki mentalni pritisak, da vi sada, ako odustanete ili kažete neku kritičku reč povodom toga, ili ne želite da se odazovete i prisustvujete, time demonstrirate vaš odnos prema tom delu istorije.
To se tumači kao da je to vaš odnos prema današnjoj Hrvatskoj. Mogu da kažem da je otrežnjavajuće to što je Austrija s pravom postavila pitanje daljeg održavanja tih komemoracija, gde se otvoreno ide sa simbolima jednog režima koji ne može ničim da se opere“, kaže Bjelajac.
Ono što je, rema Bjelajčevim rečima, užasavajuće, to je što čak i hrvatska opozicija, levica i druge manje stranke, izjednačavaju Blajburg i Jasenovac. Nezamislivo je da Nemačka danas održava komemoracije SS trupama koje su saveznici likvidirali pred ili neposredno nakon nacističkog poraza, dodaje on.
„Ta zemlja je prošla kroz katarzu, prošla je kroz taj proces i u školskom obrazovanju. Jugoslavija, za razliku od posleratne Nemačke, bila je zemlja pomirenja i mnoge stvari, kao i zločini u toku rata, bili su negde sklonjeni, sačekali su kraj osamdesetih ili devedesete godine da počnu ta preispitivanja.
U pojedinim sredinama se smatralo da su sva sredstva dozvoljena i da je došao trenutak istorijskog revanša, makar u sferi istorijskog sećanja“, objašnjava Bjelajac.
Takođe, dodaje on, trebalo je i Jugoslaviju obojiti crnim bojama, što se sve jako dobro uklopilo.
Nažalost, svedoci smo da jedna država, kojoj su u Ustav upisane antifašističke tekovine, obeležava dan poraza jedne kvislinške tvorevine, kaže Kljakić.
„Setimo se čuvenog osnivačkog sabora HDZ. Na taj sabor je iz inostranstva, iz ustaške emigracije, u jednom ili dva aviona pristiglo više od 120 prononsiranih ratnih zločinaca koji su pripadali ustaškim formacijama. U Jugoslaviju su ušli tako što je to bila ingerencija hrvatske republičke policije.
Preplitanje između dve struje političkog miljea Hrvatske ne počinje 1990. Postoje indicije o petljavini koja je išla od Vladimira Bakarića sa Brankom Jelićem, koji je bio jedan od otaca ustaške emigracije i da su vođeni pregovori, zasnovani otprilike na koncepciji koju je Maks Luburić u svojoj izdavačkoj kući u Madridu objavio 1962. ili 1963, a koja se zove ’Temeljna načela hrvatskog oslobodilačkog pokreta‘“, objašnjava Kljakić.
U tom dokumentu Luburić, tokom rata komandant svih koncentracionih logora na tlu NDH, zalaže se za uspostavljanje simbioze između struje hrvatskih komunista koji su oduvek bili za otcepljenje od Jugoslavije i ustaške emigracije.
Priča o Blajburgu krenula je iz katoličkih krugova — građu o Blajburgu počeo je da sakuplja katolički sveštenik Krunoslav Draganović, čovek koji je neposredno posle kraja rata bio zadužen da „pacovskim kanalima“ iz Evrope prebaci ustaše u Argentinu.
Draganović, koji se svojom voljom vratio u Jugoslaviju je, kaže Kljakić, još 1966. za objavljivanje pripremio knjigu o Blajburgu, čak je pokušao uz pomoć Vatikana da se pred UN sudi Jugoslaviji povodom Blajburga. Tada je ta akcija bila osujećena.
Kada govori o polemikama oko broja ubijenih u Jasenovcu, Bjelajac podseća da procenu broja žrtava nije vršila srpska strana, već hrvatska komisija. Na čelu te komisije nije bio Srbin, tu komisiju nisu vodili Srbi, upravo da bi Hrvatskoj bilo ostavljeno da ona doživi katarzu i da se pruži ruka pomirenja jednom narodu koji je zaista stradao.
Uporedite humku u Blajburgu sa humkama u Jasenovcu, sa jedne i sa druge strane Save, kaže Bjelajac, kada govori o izjednačavanju broja žrtava. Prilika da se Jasenovac adekvatno obeleži propuštena je neposredno posle rata, dodaje on.
Izvor:sputniknews.com