Благослов за крвава дјела

Сем ријетких живих свједока, случајно преживјелих и спашених жртава, мало је других свједочанстава о ономе што се у прољеће и љето 1941. године збивало у Ливну и околини. Иако увјерени у вјечност своје нове државе и безгрешност и правовјерност усташке идеологије, крвници су помно брисали крваве трагове и свим силама се трудили да брижљиво оперу своје до рамена окрвављене руке.

Мора се рећи да им је у томе добрано на руку ишло то што су многа њихова злодјела послије рата, у име мира у кући, у име братства и јединства — те свете заставе под којом се пјевајући умирало за слободу – свјесно или несвјесно прећуткивана или заташкавана, што су безбројна губилишта и неопојене гробнице невиних жртава остали необиљежени и заборављени као да се не зна да се заборављено зло увије може и поновити.

Остало је ипак доста непорецивих доказа да свијет није запамтио крволочнију солдатеску од оне која је формирала, чувала и до посљедњег даха бранила Независну државу Хрватску, да је чак и нацизам у неким облицима геноцидности и мржње према појединим другим народима, прије свега према Србима, у односу на усташки покрет био аматеризам и милосрђе.

Трагајући за доказима и оригиналним свједочанствима те 1990. и 1991. године дошао сам до јегног записа, ако не сасвим непознатог, а оно сасвим сигурно до тада необјављиваног.

На десет руком исписаних страница непотписани „хроничар“ је забиљежио много тога што се у ливањском крају збило у прољеће и љето 1941, односно те прве ратне године. Забиљежио је догађаје, записао имена бројних жртава, прије свега из самог Ливна, сачувао од заборава податке о више сасвим затрвених српских породица, али — што је посебно занимљиво и даје нарочиту важност документу — записао и имена педесетак најистакнутијих усташких крволока из овог градића.

Докуменат носи печат Музеја народне револуције у Сплиту (бр. 1-101-1), али се не може са сигурношћу и сасвим поуздано казати гдје је настао нити кад је настао.

Има много основа за тврђење да је настао у јеку усташких оргијања и покоља или непосредно послије тога — када су власт у Ливну поново, по други пут, узели Италијани, или када су Ливно, нешто касније, заузели партизани.

У сваком случају записивач је био или рођени Ливњак или неко ко је веома добро познавао људе и прилике, не само у граду него и шире у околини. Можда су му чак на неки начин били доступни и усташки спискови и друга архива.

Докуменат је писан латиницом, добро исписаним рукописом,а по неким правописним грешкама и језичким особеностима, нарочито по томе што брка употребу гласова „ч” и „ћ” или „џ” и „ђ”, дало би се закључити да је докуменат писао Муслиман за чији је говор у Босни и Херцеговини карактеристична ова језичка мана.

На другој страни, по неким изразима који су рјеткост или се уопште не могу чути у говору људи овога краја могао би се извести закључак да аутор чак и није Ливњак.

У сваком случају остао је драгоцјен запис и свједочанство, а то што се аутор није и потписао може се тумачити или као страх од посљедица ако би то дошло усташама у руке, или је ово, можда — што изгледа логичније — само дио његових записа који је ко зна којом случајношћу сачуван и допро до нас.

Због аутентичности докуменат преносим у цјелини и без икаквих правописних, језичких или стилских интервенција:

„Покољ у Ливну који су извршили усташе и њихови помоћници:

1) Још за вријеме Талијански власти у Ливну у мају мјесецу, долази из Загреба Никола Блажевић као обучени усташа, потље неколико дана боравка у Ливну, за које је вријеме одржао предавање у Хрв. друштву ‘Динара’ и муслиманском друштву ‘Мерхамет’, одлази у Доње поље са 25 помоћни жандара. У село Сајковић позива православнога попа Ристу и још 12 сељака већином младића од 20 год. да дођу на сасушање у жандарску станицу у село Струпнић. У Струпнићу без да су их изводили из аута повежу их и у близини Ливна скрену у брдо гдје се је налазила нека јама више села Сухача, изране их са пушкама и баце у јаму из које их се 3 извадило који су лакше били рањени. Послије овога упућује се уцјена неким српским грађанима који су морали платити у року од 6 сати.

2) Други препад учињен је за вријеме Талијана у Ливну. Долази у Ливно усташки побочник Бабић, упућује позив да дођу у усташки Логор ради хитнога саопштења Др Душан Митровић Др Крсто Зубић старешина суда у Ливну и Ранко Маргета адвокат. Чим су дошли у Логор стрпани су у ауто и отјерани на Бугојно. На путу између Прозора и Бугојна побијени су.

3) Трећи догађај одиграо се на 13. VII. Тада су зтворени 13 виђенији српски грађана. На 15. VII. затворена је Марија Зиројевић Војкина (ријеч је о супрузи народног хероја Војина Зиројевића, прим. Б. С.) а 17. VII. затворено је 8 љевичара те су држани у затвору до 24.VII. У ноћи од 23-24 одведени су са другарицом Зиројевић 3 сељака и 13 ухапшени срп. грађ. у Бугојно, те су из Бугојна у ноћи на 24-25 одведени у Копривницу (планина између Ливна и Бугојна) и ту сви на звјерски начин поубијани.

4) Четврто масовно убијање почело је на дан 28-VII. Тада су почели са затварањем свих Срба и њихове одраслије дјеце од 13 година. Они су се одводили од куће, са улице, из канцеларије, и гдје је год који био затечен. Исти дан затворено је и неколико радника Хрвата и Муслимана, али су слиједећи дан пуштени кучама, у ноћи 29-30 VII. поћима убијање свих затвореника који су везани жицом (четвороструком) по рукама преко леђа трпани у аутомобиле теретне и аутобусе гоњени ван Ливна углавном под Пролог, село удаљено 15 кил. на путу премаа Сињу и ту убијени и покапани у једном рову, који је бијо укопан за темељ жичне жељезнице. Ту је везано скупа 6 по 6 људи скупа везани, којима је био испаљен метак из пушке у затиок (мали мозак). Ова убијања трају од 29. VII— 2.VIII. За све ово вријеме људи су сабирани из Ливна и околни села а неки одма у ауто стрпани и на мјесто грозног убијања гоњени. За ово исто вријеме извршена су убијања људи, жена, дјеце и стараца по селима Челебићу, Чапразлијама, Рујанима горњим и дињим, Голињеву. У овим селима убијено је све од најмањег дјетета до старца. У селима Губер, Застиње, Прилука, Жабјак, Потоћани, Смрчани, Била, Коморани, Баљци и другим засеоцима већим дијелом су све мушке пофатали и поубијали а неким је успјело побјећи. Убијања по селима су се вршила на разне начине пушком, ножем, лопатом, бацањем живи у јаме дубоке и провалије а затим би бацали бомбе међу њих и наваљивањем великога камења одозгор на баћене.

Било је случајева да се послије 4-5 дана вадили из јаме живи и рањени те поново убијани. У Челебићу је извађено из јаме 4 дјевојке и једно дијете. Дјевојке су биле присиљене да пређу на католићку вјеру затим (говори се) силоване те послије убијене. Дјете које је дато у болницу на лијечење било је послије у болници заклато на очи свих болесника и болесничког особља скупа са још једним тешким болесником. (У питању су свакако већ помињане Ружа Радоја, Боја Црногорац, Мара Ерцег и Дана Шуњка, чија је трагична судбина већ описана, а такође је већ описано како су у ливањској болници, након спасавања из јаме, поклани Божо и Васо Црногорац из Челебића. прим. Б. С.).

5) Пети покољ учињен је одмах по поновном доласку талијанске војске. Војска је дошла четвртком 21. VIII а 22 – VIII позвано је 17 српских обитељи убијених ради сељења (односи се на породице оних који су раније побијени, прим. Б. С.). У позиву је било назнаћено да се понесе мало ствари и што више новца и злата (накита). Мјесто сабирања било је Основна школа. Смјештени су у ауто и отјерани пут Бугојна под пратњом 1 усташе и 4 помоћна усташе. Кад је аутобус са породицама дошао у Копривницу шуму на путу према Бугојну, ту су их дочекали усташе, који су раније отишли пред њима. Зауставили су ауто и све жене, дјецу и два старца међу њима су поубијали ножевим на најгрознији начин, тако да су мајкама у крило бацали распарату и заклату дјецу која су стара била нека по три мјееца.

Сва ова звјерства су чињена по усташама и њиховим присташама, које су са револвером нагонили на убијање људи, дјеце и жена, нарочито младићи од 16 — 20 година који су били уписани у усташки подмладак, да би се привикли и своје живце наућили да се убудуче не би гнушали при убијању.

Послије свакога убијања приступало би се пљаћкању убијених а такођен и њихове имовине, кућа, трговина, блага, земље и свега другога преосталог и то су присвајали себи углавном градски Богаташи, а мрвице би бацали сиротињи која им је служила при извршењу ових крвавих и грозних дјела.

За извршење тих злоћина позват је Иво Челан бивши народни заступник Х.С.С. да одржи говор у усташком логору усташама, што је исти и учинијо и њиховом се позиву одазвао и одржао говор и тако благословијо њихова крвава дјела као што је ћинијо и радијо Фра Срећко Перић.

Пале жртве из града

Такођер многи податци још фале те ће се покупити. 

          ( Лако је запазити да се „хроничар“ у неколико случајева не сјећа потпуних имена и презимена већ само једног или тек надимка који је готово саставни дио имена сваког човјека из ових крајева и људи се боље памте и знају по надимцима. У Ливну сам те 1990. године такође сазнао да се на овом списку налази и неколико људи који су у то вријеме били још живи или нијесу страдали у овим покољима што је, чини се, само доказ више да је овај запис заиста настао у току рата, односно у тренуцима када се још није знало каква је чија судбина била, односно кад се  за неке људе вјеровало да су побијени, прм. Б. С.)

Обитељи које су сасма искоријењене:

1) Др Митровић Душан са женом и 2 деце 7 — 9 г.

2) Бајло Јово трг. са женом сином Угљешом и његовом женом и двоје дјеце једног од 10 мјесеци другог од 4 год. и кћерком од 18 год.

3) Јове Бокића жена са двоје дјеце једно од 8 мј. а друго од 3 год.

4) Радета Томо трг. жена са двије кћерке

5)    „         Раде   „    са два сина мала

6) Кујунџић Милојко посјед. жена кћерка и два сина од 16 — 18 год. студенти

7) Стевић Мирко трг. жена са 4 дјеце од 3 — 16 год.

8) Ивица Никола   „       „       3 дјеце најстарије 10 дог.

9) Лалић Рајко шофер  „       и син од 3 год.

10) Стака Пуцарић са сином Миланом од 18 год.

11) Глигић Ранко са мајком и двије сестре од 18 — 30 год.

12) Зубић Крсто судија са женом

13) Маргета Симо са женом и сином Ранком адвокатом

још за неке обитељи нису податци покупљени.

Слиједе огавна имена једног дјела злоћинаца док се сакупе податци за све саућеснике ових грозних злоћина над мирним Грађанима:

1) фра Срећко Перић, жупник из Ливна

2) Др Драган Урумовић адвокат

3) Каић Владо Самсар

4) Готовац Петар и син Стипић

5) Чевра Ивић са сином Перицом који је из Сплита отишо у Ливно да убија и пљачка, власник гостионице „два сељака” на пазару код моста у Сплиту

6) Фратри из самостана Горица

7) Владо Слипчевић власник аутобуског предузећа

8) Слипчевић Лука трг.

9)       „            Стипо     „

10)     „            Анто       „

11) Полић Јозо фузле трг.

12)    „           Јице          „

13)    „            Никола гостионићар

14)    „            Мијо        „

15)     „         Станко приватни намјештеник

16)     „         Анто Јојо малтар

17) Ђогић браћа сва фамилија

18) Лисица зв. Марковић исто „

19)Јозо Каић зв. Чублина трг.

20) Нико   „                       трг.

21) Каић Љубо трг.

22)    „     Ђиђи хотелијер

23)    „      Бошко     „

24)    „      Крстан    „

25) Јозо Колумбуз трг.

26) Тадић Славко и браћа

27) Паво Сучић ћебеђија

28) Лука     „      типограф

29)Љубан  „      ћебеђија

30)Јако Јазво поседник

31) Сучић Алојзије трг.

32) Никица Блажевић (проневјеритељ новца)

33) Крижман Јуте писар

34)Гамулин (апотекар у Ливну)

35) Брача Ђаје (тројица ји)

36) Фустениц Владо кројач

37) Смајо Чакар месар

38) Кајић Антија управник поште

39) Борић Хамид шофер

40) Гасал Јакуб        „

41) Јарић Салко циганин

42)      „      Мехо       „

43) И остали цигани

44) Мехо Бубало „Клипоња”

45) Борић Хејко хамал

46) муслимански хођа стари

47) Лијовић Јозо, Логорник

48) Јуришић из Бугојна

49) Бодров Мато гостионићар из Ливна

50) Грабовац усташки порућник

51)Франић Бокрица столар

52) Мијо Омазић кафеђија

53) Кикић Мато шофер

54) Иско Пирагић

55) Мирко и Марко Франић превозници робе аутом Ливно — Сплит

56) Сафић Наско и шофер Чентер

57) Маркеља и син Стипић Каић

те многи други које ћемо сакупити који је и најмање ућествовао у овим злоћинима…“

*   *   *

Неке накнадне провјере и сазнања унеколико мијењају првобитни утисак о овом запису и његовој апсолутној вјеродостојности. Да ли случајно или (зло)намјерно, тек непобитно је да су се непознатом аутору поткрале неке грешке и при набрајању имена жртава и при набрајању имена злочинаца. У том погледу, чини се, највећу неправду је учинио према браћи Сучићима.

Наиме, овај докуменат са пропратним текстом како је напријед дат објавио сам најприје 1990. године у „Илустрованој Политици” у серији репортажа о покољима Срба у Ливну и околини. Сасвим разумљиво, изазвао је велико интересовање и као до сада непознат и необјављен докуменат, а нарочито због великог броја имена која се у њему спомињу. Више читалаца, поглавито Ливњака, и то све три вјероисповијести, одмах ми је потом указало да су Сучићи неправедно уписани у списак кољача и злочинаца, првенствено Љубан Сучић чије име, као истакнутог партизанског борца носи чак и једна улица у Ливну. (Било је тако до 1992. године, односно до доласка новоусташа на влас у Ливну. Тада су готово све улице преименоване, а посебно оне  које су носиле имена хероја и првобораца из Народноослободилачке, антифашистичке и антиусташке борбе. Међу њима, наравно, и улица Љубана Сучића. Његов унук Мићо, син Веселина Павловића и Љубанове ћерке Миле, међутим, на вријеме је сам скинуо једну таблу са дједовим именом и сада је као драгу успомену чува  у  стану у Београду,прим.Б.С.)

Писмом ми се, поред осталих, тада обратила и Мила Сучић — Павловић, ћерка Љубана Сучића, која је својим искреним, разумним и убједљиво документованим казивањем заокружила сва реаговања и недвосмислено потврдила да је према њеном оцу учињена неправда.

У жељи да на ову књигу нико не показује прстом као на књигу разбратницу и свађалицу, као на књигу мржње и пакости, неистина и фралсификата, и у искреној намјери да исправим сваку могућу неправду и докучим цијелу и потпуну истину, да јој се приближим колико је то највише могуће са дистанце од пола вијека и више, објављујем дио писма Миле Сучић — Павловић, јер доказима које нуди и мене као аутора, а сигуран сам и сваког добронамјерног читаоца ослобађа сумње у њену објективност.

На овај начин желим да разбијем и сва друга могућа подозрења и евентуалне сумње у моју добронамјерност ако је објављивањем овог документа или било којег другог податка можда још неко на сличан начин погођен.

Увјерен сам, уз то, да ово писмо завређује пажњу и као занимљиво виђење стања у Ливну у тим мучним предратним и ратним временима у којима се излегло зло и несрећа овога народа:

„Прије него ли почнем да браним мога оца Љубана Сучића — пише Мила Сучић — Павловић — од измишљених клевета непотписаног, испричат ћу Вам једну причу:

Једном у неком селу поштена дјевојка остане трудна, роди дијете и слаже да је отац мјесни свећеник. Бранио се свећеник бранио, али бадава. Црквени великодостојници га ослободе заклетве и ражалују од свећеничког чина.

Мучио се свећеник, мучио и разболио. Кад је био на самрти дође му у посјету она дјевојка:

– Оче, опрости ми гријех и моју велику лаж, све ћу учинити што желиш…

– Де, распори овај јастук и проспи перје кроз прозор — рече јој свећеник и пружи испод главе велики перјани јастук.

Дјевојка беспоговорно послуша.

– Е сад иди па купи по улици сво то перје…

Као што је њој било немогуће све перје сакупити, тако је исто и мени немогуће свима који су прочитали клевету казати да баш и није све тако како ‘непотписани’ каже, али, ето, неке ствари ћу покушати барем Вама да кажем…

Родила сам се 1941. године, није ми жао, као Хтватица. Живим национално опредијељена као Југословен, а рађам српску дјецу (Мила Павловић је била удата за сада, нажалост, већ покојног Веселина Павловића, Србина, сина познатог и већ споменутог Живка Павловића, чувеног предратног ливањског трговца, једне од првих  жртава усташких погрома 1941,прим. Б.С.).

У кући у којој сам рођена живе сви заједно: и бака, и дјед, и отац и стричеви, и заове, и тетке. Ја се ипак тога живота не сјећам, али свакодневна препричавања преживјелих су у мени одржали слику моје родне куће и укућана: жене запослене ручним пословима, а мушки, болесни од вишка слободног времена, живе на трокуту посао — ‘Динара’ — кућа (Хрвати), посао — ‘Сундечић’ кућа (Срби), посао — ‘Мерхамет’ — кућа (Муслимани).

На хипотенузи се све дешавало, све што се имало десити у једној варошици: такмичења, подвале, ривалства, хумор, култура — све…

Хипотенузом ‘Динара’ — ‘Сундечић’ — ‘Мерхамет’ (ријеч је о културно-умјетничким друштвима која су у Ливну дјеловала уочи рата, прим. Б. С.), моји Хрвати се диче хрватством, ови други моји српством, они трећи моји ‘пустим турским…’

Пад Југославије отац је дочекао у мобилизацији у Сињу, одакле се вратио пјешице преко Камешнице са Антом Крезом. Са собом су носили и оружје које је касније искориштено за оружани устанак. Предратни револуционар Хасан Бркић је одмах окупио комунисте и револуционаре и одржао састанак на којему је био присутан и мој отац (присутни су још били, сем Хасана Бркића, и Мустафа Латифић, Крезо Комо, мој отац и други чијих се имена ја не сјећам, али постоје документи о томе и имена свих присутних).

Млађи брат мог оца, Паво, једне вечери доводи на спавање неке непознате људе. Послије су их звали усташки емигранти. Отац Љубан их истјерао из куће, а у свађи са братом Павом напада истог ножем. Дјед Тале се убацује између синова тако да је Паво само рањен у лијеву надлактицу. Врло брзо је мој стриц Паво увидио којег зла га је спасио брат јер су мало иза тога заређала масовна клања…

У партизане први одлази брат моје мајке Жељко Крешић и стриц мога оца Флоријан Сучић, па мој отац, па стриц Дарко, па стриц Лука, па стриц Паво.

Марта 1943. године гине Паво (10. херцеговачка, Горњи Вакуф), јуна 1943. гине мој отац Љубан (10. херцеговачка, Тара), а јула исте године гине стриц Дарко (2. далматинска, Сутјеска).

Стриц Лука сво вријеме рата ради у партизанским тискарнама — још је жив…

Док су браћа у партизанима у кући смо стално на смјене по затворима и збјеговима.

Једном приликом дједа Тала хапсе са мотивацијом да има радио-станицу и да јавља партизанима шта се дешава у Ливну. Ех, камо од бога среће да је имао радио-станицу…

Дједа одводе у затвор и осуђују на смрт…

Осуђеници сами копају властити гроб у муслиманском гробљу (Фирдусово гробље). Још и данас постоји рупа. На дједову срећу наилазе савезнички авиони и бомбардују Ливно. У опћој паници бјеже и усташе-џелати и затвореници. (Са дједом су били још и Мато Андобак, Шукрија Хускић и други чија сам имена заборавила).

Моју мајку и тетку Кристину неколико пута хапсе, што усташе, што Њемци, да би на крају, моја мајка завршила у логору у Јасеновцу.

( Мила Сучић – Павловић, поред осталог, чува и једну дописну карту, датирану 1. децембра 1943. године, коју је њена мајка из Јасеновца упутила родбини у Сарајеву. Логорашица број 1.025, Злата Сучић, којој је, како стоји у писму, право на писање и примање пакета обезбиједио „добар рад и владање“, у краткој поруци која није смјела премашити двадесет ријечи, пише: „Драги моји. Пакет примила. Молим безувјетно и надаље и чешће. Крух, пуру, грах, зачин, сапун. Побрините се заме. Захваљујем и поздрављам — Злата…“

           Злата Сучић је, иначе, била родом од Крешића,  најстарије од петоро  сирочади без мајке. Као петнаестогодишња дјевојчица се старала о браћи Владимиру, Жељку и Влатку и сестри Тони, да их подигне и изведе на пут.  Уочи Другог свјетског рата се удала за Љубана Сучића и убрзо родила ћерку Милу. Преживјела је ужас Јасеновца, вратила се у Ливно, подигла Милу, а онда седамдесетих година, кад је отишла у пензију, продала породичну кућу и одселила  у Дервенту, гдје је близу сестре Тоне купила кућу,прим. Б. С.) 

Рат се завршио… Вриједност живота мога оца је сведена на Споменицу за вјечну успомену и славу палих бораца Народноослободилачког рата (додјељивана је као спомен на оне „који су одазивајући се позиву Комунистичке партије Југославије, у борби противу фашистичких окупатора и њихових домаћих најамника положили свој живот за слободу и независност, за братство и јединство народа Југославије, за власт радног народа и побједу народне револуције“, прим. Б. С.).

Педесетих година почастише посљедњи пут своје пале другове живи ‘хероји’ те неколико улица назваше именима бораца, међу којима је и мој отац…

Ово је треће писмо које Вам пишем па га уништим. Ово ћу послати као један мали дио скупљеног перја, као један мали напор да се престане генерализовати и прихватати свачија тврдња о геноцидности свих Хрвата.

Исто тако могу рећи да су Славко Тадић, Алојзије Сучић, браћа Џаје, Анто Долић (трговац, кожар) стварно честити Хрвати који су осуђивали и презирали све те ужасе, а не подржавали их или у њима учествовали…“ – пише на крају Мила Сучић – Павловић.

Надам се да сам објављивањем овог писма „спасио душу своју” и потврдио да ми је стало до истине и да — а до тога ми је посебно стало — нијесам од оних који сматрају да су сви Хрвати злочинци нити прихватам тврдњу о колективној геноцидности и одговорности било којег народа већ је увијек у питању трагично посијано сјеме зла и раскола, мржње до ископања, да зло нема ни мјере, ни вјере, ни нације – да је зло зло без обзира ко га чини и у име  кога, у име којих циљева …

*   *   *

          Ни Хрватица Мила Сучић, ни њен муж, Србин Веселин Павловић, као ни толики други добромислећи и доброжелећи људи, нијесу ни слутили деведесетих година да би поново могла сијевнути националистичка мржња до те мјере да потпали и још једном распири ратни пожар. И они су  вјеровали да се може заратити и у њиховој  кући али не и у Босни и Херцеговини гдје су се људи за педесетак минулих година толико  измијешали и испреплетали, гдје су – мислили су – вјерски, национални и сви могући други плотови одавно обаљени, ровови и међаши затрављени, старе мржње и зађевице превазиђене и све оно што је људе дијелило и свађало  заборављено:

          – Мислим да нас је, ако не  сасвим отријезнио, а оно сигурно забринуо и пренуо из наших заблуда један телефонски позив – сјећа се Мила Павловић. – Једне ноћи, мислим да је то било 1991. године, зове мој стриц, стари  фра Ловро Сучић. Тражи мога Веселина и каже му: мој, Весели, ово нешто не ваља и не мирише на добро. Ако, не дај Боже, до нечег дође, ја знам да ћеш се тиовдје међу Србима нешто питати и имати неког утицаја.Кумим те Богом и свим светим спаси и сачувај фра Марка Гела, добар је човјек…

          (Брзо ће се показати да се фра Ловро Сучић није ниучем преварио. Имао је мудри старац, преко којег су прегрмјели погани ратни земани и свакакве смуте и преврате, неко посебно чуло да прије многих осјети задах зла и рата, али и да добро процијени људе, за кога се ваља заложити. Фра Марку Гелу, тада младом ливањском  свештенику, кумчету фра Ловра Сучића, није требала помоћ Веселина Павловића, али је  он оправдао  повјерење старог кума и доброчинством  задужио ливањске Србе, а себи вјечно  обезбиједио мјесто међу часним људима и доброчинима: кад је ратно лудило и усташка хистерија и србомрзачка помама захватила Ливно, кад су сви Срби, они који  нијесу побијени или доспјели у усташке логоре и мучилишта, побјегли и спас потражили далеко од Ливна – међу њима и мјесни парох, поп Мирко Јамеџија – фра Марко Гело је, ризикујући и главу,  из српске православне цркве покупио све иконе и реликвије, све светиње и важну покретну имовину  и склонио их на сигурно, а потом, кад је зло минуло јавио попу Мирку да не брине, да је све сачувано, прим. Б.С.)

– Ја сам у то вријеме још живјела са синовима у Сплиту и радила у једној апотеци – сјећа се даље Мила Павловић – а викендом бисмо долазили код Веселина у Ливно. Једног викенда били смо у Ливну само ја и млађи син Дражо, а старији Мићо, већ стасали момак, остао у Сплиту. Нас двоје се враћамо у понедјељак, Мићо нас чека на аутобуској станици, али видим нешто није нормално, сав унезвијерен и ненаспаван. Шта је, сине, питам. Мама, мораш у Парагину полицију, не питај ништа, ево их иза мене. Следих се, њих четворица, ошишани и закопчани, стоје иза њега и чекају да кренемо.

          Идем, а ноге ми клецају. Мићо ми успут тихо дошаптава да су претходне ноћи били у стану, да су све претресли и понијели слике и све ако је игдје ишта било руком написано.

           Кад се у канцеларији неког њиховог претпостављеног указа огромна Павелићева слика, све ми се за тренутак смрачи и замути пред очима, али  ми се исто тако брзо и разбистри од страха за дјецу. Свуд около оружје разноврсно, цијели арсенал, а на столу испред „иследника“, поред осталог,  права правцијата противтенковска мина.

          Поче пропитивање, све, рекло би се, фино и културно, а мало, мало, чим му кажем нешто што му није по вољи, њему шкргутну зуби. Највише кад му не признах да сам се удала за србочетника, да сам промијенила и пљунула на своју вјеру, и објасних  да постоји само један Христ и да је небитно како се ко крсти.

Све је то било веома мучно и трајало, чини ми се, цијелу вјечност. Најтеже би кад извуче бреме наших породичних фотографија и мој телефонски подсјетник, али сам се вјешто и печобразно  бранила и сналазила: врдала сам и правила се да не разумијем шта ме и за кога пита све док не бих смислила добар и убједљив одговор.

          Највише га је занимало кад ће мој муж  доћи у Сплит. Кад му тврдо обећах да ће то бити идућег викенда, он се мало смири, а онда ми припријети најстрашнијим мукама и одмаздом ако икоме о том нашем разговору писнем и једну ријеч. Ово   може солитер поравнати са земљом  па зато припази да не пукне у темељу испод твога прозора – рече и њежно помилова ону мину испред себе.

          Заклех се, наравно,  како сам најбоље и најтврђе умјела да ћу држати језик иза зуба и да ће Веселин доћи идућег викенда, а све мислим како што прије да се докопам врата и умакнем из Сплита – нећете ви више видјети ни мене ни иког мога…

          Јавила сам, наравно, одмах Веселину шта је било. Мајци која ме сваког дана звала телефоном јер је, како ће ми касније испричати, предосјећала да се нешто опасно ваља, нијесам смјела ништа казати јер сам знала да ми телефоне прислушкују. Једном сам јој само рекла: мама, Јасеновац је на путу…! Она је, наравно, све схватила и више се нијесмо чуле све док сам стигла у Ливно.

          У Сплиту сам остала до четвртка, док смо сковали план како неопажено да се извучемо јер ми је било јасно да нас прате у стопу. Одлучили смо  да прво кренемо ја и Дражо, а Мићо да остане тобож као залога и гаранција да ћемо се ми вратити. Удесили смо тако да нам један Мићов друг, Хрват, фин и добар момак – нећу му ни сад спомињати име да му какво зло не причиним – однесе торбе и остави  их у гардероби на аутобуској станици, а ја сјутрадан кренем с ташницом у руци као да пратим Дражу у школу – он тада био тек у другом разреду.

          У оној гужви на аутобуској станици на брзу руку  убацимо ствари у аутобус и сједнемо некако по средини, нема никога живога сем возача и једног момка, сједи иза возача и некако нас пакосно и злоћудно мјерка.

          На граничном прелазу према Босни и Херцеговини ето контроле. Ја покажем личну карту у коју сам намјерно убацила једну специјалну  дозволу за несметано кретање – то дијелили здравственим радницима, па и нама  по апотекама. Онај полицајац погледа, љубазно се осмјехну и крену ка вратима  аутобуса, а онај му момак иза возача, чујем, просикта: што ову четникушу пушташ да прође, мајку јој јебем…

Полицајац му  мирно објасни да имам пропусницу и изађе, а онај нас још једном бијесно одмјери као да ће нас очима прождријети…

          Мића нам сјутрадан јави да је нашао неког познаника Хрвата који хоће да га довезе до Ливна, али тражи 5.000 марака. Не питамо за цијену, имамо толико, само да он извуче живу главу. Ја спремила фини ручак, рачунам  долази нам у кућу пријатељ и добротвор који је заложио своју за главу нашег сина. Ђавола! Он хладно узе паре, пажљиво их изброји и не захвали људски, а кад крену с врата осмотри још једном  намјештај у кући и вели: ово ће и онако ускоро све бити наше! Ми се скаменили, гледамо га и очима питамо шта то прича, а он ликује: наше, наше, већ смо ми ту у Ливну, само што то ви још не видите и не схватате, а кад схватите биће касно – рече и без поздрава оде…

          Кад су Парагини увидјели да их је Мила Павловић намагарчила и умакла из Сплита, у првом наредном броју (11. „просинца“ 1991)  њиховог „Слободног тједника“, на двије стране је објављена велика репортажа под наслобом „Српски пуч у Лори“.То је прича о наводној тајној акцији „злочиначког КОС-а“, (контраобавјештајна служба Југословенске народне армије, прим.Б.С.),који је тобож из овог чувеног војно-поморског центра из Сплита киднаповао и у Београд у војни затвор пребацио тројицу челних официра, команданта Лоре вицеадмирала Драгољуба Боцинова, Македонца, и његове прве сараднике капетана бојног брода Сибина Петровића, Србина, и капетана фрегате Божидара Франковића, Хрвата. Њих тројица су, по тој причи, оптужени за велеиздају, да су без метка хтјели  да предају овај морнарички центар „Заповједништву Хрватске ратне морнарице“, односно лично адмиралу Свету Летици.

          Злочиначки чин наводног киднаповања и хапшења ове тројице високих официра приписан је  пуковницима КОС-а Дојчилу Исаковићу и Радићу Јовановићу који су, како пише „СТ“, мало прије тога  стигли у Лору са специјалним задатком да спријече њену предају Хрватима и организују  јаку шпијунску мрежу и „петоколонашку“ организацију приврженика Југославији и Југословенској војсци. У сами центар те организације стављени су управо Веселин и Мила Павловић:

          „Како функционира петоколонашка мрежа у Сплиту – пише „Слободни тједник“ – најбоље илуструје  случај Веселина Павловића, бившег директора „Емоне“ и особног пријатеља Симе Дубајића и Јове Опачића. Павловић је рођен у Ливну 15. свибња 1938. године и има стан у улици Хенрика Знидаршића, број 24, али га већ дуже времена нема у Сплиту. Док је овдје боравио, под мотом ‘лојалног Србина’, био је заправо укључен у  петоколонашку мрежу, али је послије властитог дискредитирања преселио у родни град, гдје заједно са парохом Данилом из ливањске православне цркве скупља добровољне прилоге намијењене финанцирању четничког покрета, а послане из Сплита. А њих му је из Сплита вјеројатно достављала  супруга Мила Павловић, која је све до прије тједан дана нормално живјела у овом граду и радила у љекарни на Воћном тргу, али је онда дала отказ и заједно са сином Дражом (!) отишла супругу у Ливно! Госпођа Павловић успјела је доста времена неопажено дјеловати у Сплиту, прије свега јер се представљала као Хрватица, иако је ријеч о посрбљеној Хрватици, о чему свједочи фотографија на којој је она снимљена на Газиместану 1989. године, на Видовдан, дакле оног дана кад је Слободан Милошевић говорио на прослави косовске битке. На полеђини те слике Павловићка је власторучно написала – „ја међу својим, Газиместан, Видовдан“!

Текст је илустрован фотографијама узетим приликом претреса из стана Павловића. На једној је Веселин Павловић са Симом Дубајиће, Милићем од Мачве и другима, а на другој је Мила Павловић снимљена поред споменика вожду Карађорђу у Београду.

           Занимљиво је и посебно наглашавање да се син „посрбљене Хрватице“  Миле Павловић зове Дражо:

          – Та заједљива алузија је у духу те цијеле прљаве пропаганде и нема никакве стварне везе са Дражом Михаиловићем – каже Мила Павловић. Мог покојног дјевера Николу, заповиједника на броду „Братство“ који је  у децембру 1981. године страдао  у бродолому у Средоземном  мору (није хтио  да напусти командни мост већ је, кад је комплетну посаду  нагнао да скаче у море и спасава се, заједно са лађом отишао на дно – у легенду, прим. Б.С.), сви су звали барба Дражо. Кад сам непуну годину послије те трагедије родила сина, да бих мужу и осталој родбини, а посебно мојој свекрви, Николиној мајци, колико-толико ублажила бол и сачувала успомену на овог дивног и племенитог човјека, било је потпуно природно да сину дам име Дражо.