Битка на хумкама предака

У граду мртвих, на хумкама предака, одиграла се jедна од посљедњих битака за опстанак српског народа западно од Дрине.

Након априлског слома Краљевине Југославиjе, на териториjи Босне и Херцеговине успостављена jе усташка власт. Сљедеће четири године Независна Држава Хрватска спроводила je политику уништења читавог jедног народа. Једна мала општина на сjеверозападу Босне и Херцеговине, преживjела jе нечувен погром.

Општина Босанска Дубица (од 1992. Козарска Дубица), пред почетак Другог свjетског рата броjала jе 33.129 становника, претежно Срба. У периоду од четири године у Дубици jе угашено 513 домаћинстава, док jе живот изгубило 17.691 лице. Међу страдалима jе и 3.967 дjеце млађе од 14 година. На териториjи општине налази се Доња Градина, наjвеће губилиште логора Јасеновац. Готово да нема Дубичана коме неко од родбине ниjе страдао у том логору. Након Другог свjетског рата, доласком нове комунистичке власти, зарад „братства и jединства“ бачена jе паучина на ова страдања. Доња Градина, град мртвих, систематски jе запостављана и запуштана. Као да jе некоме било у интересу да се све заборави.

Распадом СФРЈ Дубица се опет нашла у центру пажње. На самом почетку ратних сукоба у Хрватскоj, 13. септембра 1991. године, припадници Збора Народне гарде су испалили неколико граната на сам град. Том приликом jе смртно страдала jедна особа, што jе чини jедном од првих жртава рата на териториjи Босне и Херцеговине. Током сљедећих неколико година фронт jе одмакао далеко од граница општине, па су Дубичани живjели релативно мирно. Међутим, постоjала jе стална стрепња за своjе наjмилиjе коjи су се налазили на бранику отаџбине. Падом Републике Српске Краjине августа мjесеца 1995. године и погромом српског становништва из тих краjева, Дубица се нашла на првоj линиjи одбране.

Након успjешно проведене операциjе „Олуjа“, као и успjешног тока операциjе „Маестрал“ у западноj Босни, хрватски државни и воjни врх, потпомогнут НАТО авиjациjом, одлучио jе мjесеца септембра да риjеши српско питање у Босни и Херцеговини. Операциjа шифрованог назива „Дрина 95“, а у литератури позната као „Уна 95“, имала jе за циљ избиjање заjедничких снага хрватско-бошњачке коалициjе на риjеку Дрину, чимe би се српско питање у Босни и Херцеговини рjешило на исти начин као у Републици Хрватскоj.

Осамнаестог септембра, у jутарњим часовима, припадници Хрватске Воjске су почели са извођењем операциjе. Поред Козарске Дубице, нападнути су и Костаjница и Нови Град. Након артиљериjске канонаде по воjним и цивилним циљевима, почело jе десантирање специjалних снага Хрватске Воjске. Козарску Дубицу jе бранила 11. дубичка бригада Воjске Републике Српске, иначе матична бригада чиjи су борци углавном били са подручjа општине. Важност битке препознало jе и цивилно становништво коjе се на поjединим мjестима самоинициjативно организовало и кренуло у борбу. До касних вечерњих часова вођени су интензивни ватрени окршаjи коjи су односили животе и на jедноj и на другоj страни. Тек сљедећег дана, у раним jутарњим часовима, уз помоћ ратног Ваздухопловства Републике Српске, припадници ХВ су одбачени на лиjеву обалу Уне. Иза себе су оставили 43 мртва воjника и цивила. О страдањима у Козарскоj Дубици свjедочио jе и новинар Маjк О’Конор (The New York Times), коjи jе 20. септембра боравио у граду. Сљедећег дана, у споменутим новинама изашао jе чланак са насловом „Подсjећање на хорор из 1943“.

Након претрпљеног неуспjеха 18. септембра, хрватски воjни планери су одлучили да jош jедном покушаjу да освоjе град. Овог пута су активирали резервни правац, а напад jе ишао на Доњу Градину. Спомен подручjе Доња Градина, светилиште српског народа, 19. септембра постало jе поприште одлучуjуће битке. На хумкама своjих предака, српски воjник се заклео да неће одступити и да ће часно и достоjанствено бранити сваки педаљ те свете земље. У бици коjа jе траjала до вечерњих часова, уз изгубљен jедан српски живот, Градина jе одбрањена.

Одлучност српског народа у борби за право на живот и егзистенциjу натjерала jе свjетске моћнике да први пут у историjи Србима западно од Дрине призна државност. Оно што нису успjели устаници из 1875–1878, више од виjек касниjе остварили су њихови потомци. Република Српска jе гарант опстанка српског народа, те jе стога на нама да jе градимo, бранимо и чувамо за будућа покољења.

Марко Јанковић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ