Bili smo na Jadovnu

U ime Srpskog društva Ras iz Osla, kao zvanična i najavljena delegacija, učestvovali smo 01.jula ove godine na obeležavanju Dana sjećanja na Jadovno.

JADOVNO

Dan ranije, 30.juna pošli smo iz Osla, kako bismo na vreme stigli na parastos zakazan u 11 časova. Nakon gotovo 15 sati putovanja, raznim prevoznim sredstvima, uspeli smo da stignemo na vreme. Sa dobrim uputstvima, koja smo blagovremeno dobili od organizatora, bez mnogo problema našli smo put do Šaranove jame na Velebitu, nedaleko od Gospića. Oko 500 ljudi, svih dobi, već se okupilo oko jame i molitva je počela. Daće se obično daju na groblju, no naši stradalnici groba nemaju. Njihove kosti leže u mnogobrojnim jamama širom Velebita i masovnim grobnicama pronađenim i ne pronađenim, na dnu Jadrana.

Zato im pomen držimo na spomen obeležju kod Šaranove jame. Ličnim prisustvom odali smo poštu žrtvama. Predstavljajući udruženje, želeli smo da damo značaja ovoj važnoj temi o kojoj se, na žalost, gotovo ni malo ne uči u školama i da podržimo rad udruženja „Jadovno 1941.“ koje, kao i naše, „radi“ na entuzijazam. Znamo, dakle, koliko im znači kad neko, makar prisustvom, podrži taj rad.
Važno je napomenuti i to da su ove godine skupu prisustvovali i Milenko Savanović, ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske, zatim Mladen Ivanić, predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine i Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, koji je obećao da će pomoći izgradnju kapele na Jadovnu. Projekat za kapelu već postoji, a dobijen je i blagoslov vladike gornjokarlovačkog Gerasima. Sada se čeka dozvola hrvatskih organa vlasti.

DIJASPORA

Nakon molitve uputili smo se uzbrdo, oko 5km do jame pod Grginim brijegom, koja se nalazi se uz sam put koji od Šaranove jame vodi prema mestu logora Jadovno. Tu je postavljen Časni krst, koji je dan pre osveštan u hramu Svetog Save u Beogradu, i služen je kratki pomen. Potom su svi prisutni stali u dugačak red da celivaju krst. Razvijene su zastave Srbije, postavljene ikone, zapaljene sveće i tamjan i to mesto je na kratko dobilo izgled male bogomolje. Nas dvojica smo se zatekli pored i želeli smo da se fotografišemo sa zastavom našeg udruženja i ovekovečimo ovaj trenutak. Kada smo je razvili, sve oči bile su uprte u nas. Neki brzo, a neki čkiljeći i izoštravajući sliku ne bi li pročitali šta piše na grbu, shvatiše da imaju goste sa „dalekog“ severa. Začuše se pohvale i videlo se da im je drago što vide da, iako daleko od matice, nismo zaboravili i zanemarili svoje poreklo i svoju istoriju. Bilo im je drago i što „gastarbajteri“ (oni što žive u izobilju i briga nemaju) brinu o kulturi sećanja na žrtve. Kao da su pomislili: „Ej, pa ovi nisu sa parama, a bez duše! Mi delimo iste brige!“ Naravno, oni koji čuvaju sećanje, mogu ga čuvati i u sebi, ali sve ljude koji dolaze na ovakve skupove, brine i to, kako da prošire krug. Kako da se kultura sećanja usadi u što više Srba, kako ne bismo nikad više, kao narod, doživeli išta slično?

Valjda zato, kad videše da smo potegli čak iz Osla, delovaše, Bože oprosti na takvom mestu, gotovo radosno. Naše prisustvo zabeležila je i kamera RTRS-a, a mi smo iskoristili priliku da pozovemo i ostala srpska udruženja širom sveta da se uključe. I ne samo na skupove ove vrste. Prisustvo dijaspore na raznim manifestacijama je od velikog značaja. Širom sveta, mi se trudimo da održimo kontakt sa maticom, ali nekad zaboravljamo da taj kontakt mora da bude u oba smera.

Živeći u doba brzog interneta i velikog protoka informacija, virtuelni svet zamenjujemo stvarnim i zaboravljamo kako stvari zaista izgledaju. Čini nam se kao da smo uvežbali da vidimo prostor, osećamo mirise i ukuse, toplo i hladno, kišu, sunce… samo gledajući i čitajući vesti sa „neta“, „fejsa“ i ostalih virtuelnih prostora. Koliko god nam se činilo da je to moguće, da smo evoluirali, ipak nije. Rečima ne možemo opisati i slikom ne možemo prikazati (a probali smo da uhvatimo dobar kadar) jamu pod Griginim brijegom. Najbolje će biti da oni koje to zaista zanima vide sami. U tu jamu bacali su one koji su zanemoćali, koji nisu imali snage uopšte da stignu do logora Jadovno. Jama se nalazi uz sam put i za tu svrhu je zločincima odlično poslužila.

ISTOG DANA

se u Memorijalni centar „Nikola Tesla“ u Smiljanu. Obišli smo crkvu Sv. Petra i Pavla, koja se nalazi uz rodnu kuću Nikole Tesle. U toj crkvi je službu vršio pravoslavni sveštenik prota Milutin Tesla, Nikolin otac. U Teslinoj rodnoj kući danas se nalazi muzejska postavka, koja prilično objektivno govori o Nikolinom životu i delu. Dalje smo nastavili prema selu Medak gde je, uz Manastir posvećen Usekovanju glave Sv. Jovana, bilo predviđeno posluženje. Tu smo dobili uputstva kako sutradan da stignemo do mesta gde je bio logor na ostrvu Pag. Otpratili su nas do smeštaja i tu smo se rastali sa našim domaćinima.

PAG

Poranili smo, doručkovali i pošli put Paga. Na ovo ostrvo, do mesta logora Slana, može se doći na više načina. Nama je zapalo da trajektom dođemo na njega, a onda dalje autom dokle je to moguće. Put se završava na oko 3,5km do našeg cilja. Odatle nastavljamo jedva vidljivom stazicom koja vodi po surovom kamenjaru. Ostrvo Pag ima delova na kojima ima vegetacije, useva, naselja. Deo ostrva gde se nalazio logor je kamena pustinja. Sa leve strane se uzdiže visoki kameni masiv, desno je more, a na toj kosini između njih koja je široka stotinak metara, vijuga pomenuta staza. Kad kad je izgubimo. Ipak, kamen se ne može utabati, a tuda gotovo niko i ne prolazi. „Eno tamo se nastavlja.“ Onda „lomimo“ skočne zglobove da se vratimo na to što nazivamo stazom. Ovde nema onog hora zrikavaca, karakterističnog za obalu Jadrana. Tišinu remeti samo sudaranje kamenja pod našim nogama. Upekla zvezda, a i kamen nas odozdno greje. Brzo žednimo i već računamo koliko imamo vode i da li će nam biti dovoljno do povratka.
U takvom stanju rađaju se pitanja, na koja odgovora nema. Zašto ovde, zašto ovako, kako su mogli…? U logoru Slana na Pagu nisu bili samo zdravi i sposobni muškarci (kako se, jel te, mi sami osećamo i pokušavamo da dokučimo kako li je bilo njima). Bilo je starih, mladih, bilo je žena, bilo je i… dece! Od te pomisli, ne samo da se zaćuti na kratko. Misao zastaje. Odrastao čovek kad ožedni, razumski pristupa tom stanju i traži rešenje. Nekad je dovoljno da znamo da ćemo i kad ćemo stići do vode, pa da žeđ trpimo i lakše podnesemo. A deca? „Žedna sam, hoću vode.“ A deca koja su bila toliko mala da nisu to umela ni da kažu? … ??? Šta su i kako deca osećala, ne možemo znati. Možda neka nauka može da opiše, ali kako mi to da doživio ili zamislimo? Ali zato možemo da pokušamo da zamislimo majke te dece ​i šta su​ proživele gledajući ih kako se muče i slušajući ih kako plaču, cvile, mole i traže, kako se uvijaju od muke? Da li su se, Bože oprosti, radovale kada bi im istrgli dete iz naručja i svirepo ga ubili na njihove oči? „Bar da se više muči“, jer smrt je bila sasvim izvesna.

Strašne slike okupiraju nam misli, osećaj o vremenu se gubi i ceo sat hoda prolazi nam kao tren. Nailazimo na onaj put o kom smo čitali koji su pravili logoraši. Put koji ide ni od kuda i vodi nikuda. Zarobljene nam pretke su terali da slažu paški kamen i prave od njega put, samo da bi ih maltretirali, tukli i ubijali one koji posustanu. (Nacisti su kasnije shvatili da bi mogli da nas koriste da izgradnju pravog puta, pa su slali grupe na sever Norveške, što napraviše „Krvavi put.“ Pitam se da li je neko uspeo da preživi ovaj paški put i dočekao da pravi i onaj porveški? Da li je i njega nekim čudom preživeo?) Dakle, nakon sata hoda po, nazovimo, stazi, do mesta logora dalje nas vode tri deonice ovog puta, sa kratkim prekidima između. Svaka je dugačka oko 50-60m. Vidimo i jednu deonicu koja se nastavlja posle logora u dužini od oko 150-200m. Tamo gde je bio logor, sada stoji krst koji su pre par godina postavili prilikom obeležavanja Dana sjećanja na Jadovno. Tu su i ruševine objekata u kojima su zlikovci bili smešteni. Naši stradalnici bili su samo ograđeni žicom, spavali su pod vedrim nebom. Ovaj logor je trajao oko 3-4 meseca. Ne možemo zamisliti da je iko preživeo od početka do kraja. Oni koji su preživeli i dalje upućeni u druge logore nakon zatvaranja ovog, mora da su bili iz grupa koje su poslednje pristigle u ovu pustaru (logor je zatvoren usled reokupacije celog ovog područja od strane Italije).

U više navrata ovde je postavljena spomen ploča na stenu uz samu obalu, ali svaki put je uništena. Sada su tu samo šrafovi koji su nosili tablu. Jedino spomen obeležje je krst. Stigli smo i do krsta, zastali još malo svako sa svojim mislima i pitanjima i zatim se uputili nazad.

Put od Gospića do Paga, danas dobrim putevima, zatim trajektom, trajao je oko 3 i po sata. Pešačenje po kamenjaru još oko sat i po. Mi (oni što drže da su zdravi i sposobni) smo uložili ozbiljan napor samo da stignemo do Slane. Ne možemo da se ne zapitamo, koja je muka ustaše morila da organizuju transport do logora i sam logor da bi satirali njima nepodobne, ako su već imali tolike jame? Kolika je to želja za mučenjem čoveka, za ritualnim maltretiranjem, za ubijanjem čoveka u čoveku, pre nego li i samog čoveka konačno ubiju? Naravno, pitamo se unapred znajući da odgovor dokučiti nećemo, ali prolazak pomenutom stazom i sam ambijent kamene pustinje tera nas da se makar pitamo.

Sa Paga smo se uputili na splitski aerodrom i vratili se u Oslo isto veče.

Više informacija o kompleksu logora smrti Gospić-Jadovno-Pag možete pronaći na sajtu Udruženja ”Jadovno 1941.”

Izvor: Srpsko društvo Ras Oslo

Vezane vijesti:

01.07.2017. Predsjednik Milorad Dodik nad Šaranovom jamom – VIDEO

Tišina glasnija od leleka, tuga dublja od zloglasnih jama

Kako je Republika Srpska anektirala Jadovno

Obilježen „Dan sjećanja na Jadovno“ (VIDEO)

Obeležen Dan sećanja na Jadovno (FOTO, VIDEO)

Dodik kod Šaranove jame na Velebitu: Teško je oprostiti…