Bez tog krša i golog kamena, niti mogu, niti hoću

Očevi roditelji, moji baba i deda. Oboje stari preko 75 godina, oboje svojim životom svedoče tešku sudbinu Bosanskih Srba i naročito Bosanske Krajine u 20. veku.

U Drugom svetskom ratu, kao deca, u majčinom naručju su bežali od ustaškog noža i nemačkih mitraljeza.

Očeve su im ubile ustaše.

Ujaci, stričevi i svi vojno sposobni rođaci su poginuli boreći se što u partizanskim, što u četničkim jedinicama. Posle rata su teškom mukom preživljavali i uspeli da othrane petoro dece, mog oca i još četvoro njih.
U poslednjem ratu u BiH , oktobra 1995, doživeli su “Oluju” posle “Oluje”, kada su združene snage ArBiH, HV i HVO silovito napale srpske položaje što je dovelo do famoznog “pada 14 opština” . Tom prilikom je, srećom samo privremeno, preko 120.000 Srba Bosanske Krajine našlo spas u Banja Luci i ostalim severnim opštinama RS.

Baba i deda su se sklonili kod nas u Suboticu na godinu dana i tu dočekali kraj rata i moje rođenje.

Posle su se vratili na vekovno ognjište jer bez tog krša i golog kamena, niti mogu, niti hoće.

I zahvalan sam im zbog toga, što su otišli nazad u tu “nedođiju” , jer da nisu, ja maltene ne bih imao kod koga da odem leti i zimi, da šetam prostranim livadama i vrletima svoje đedovine i makar na kratko nađem spas od gradske buke i užurbanosti post-modernog društva.

Taj “dug” ja im vraćam tako što se trudim da ih što češće posećujem i što duže ostajem, jer nema ništa dražeg starim ljudima od provođenja vremena sa unucima a meni isto nije ništa draže nego kad staračkim, izboranim i izmučenim licima, makar na kratko vratim osmeh i osećaj ponosa i zadovoljstva.

Ako zaboravimo svoje korene i svoje prethodnike, neka Bog zaboravi nas i naše potomke.

Nikola Jović