Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Многи у Србији ових дана нису могли да верују својим очима и ушима. Читали су исту вест и слушали исто саопштење више пута.
Пише: Љубан Каран
Хрватски министар иностраних послова Миро Ковач званично је упозорио Србију како би требало више да води рачуна о мањинама и поштује њихова права. Каква дрскост! Као пример, навео је да се не поштује уставна и међудржавна обавеза да хрватска мањина у Србији има право на три посланичка мандата у Скупштини Србије док Хрватска своје обавезе уредно испуњава.
И наши министри Дачић и Стефановић, који су се огласили како би одбацили и демантовали Ковачеву тврдњу, деловали су збуњено и изненађено, тако да су им изјаве благе и недоречене. Више је у тим изјавама наглашена жеља за добросуседским односима него беспримерна Ковачева дрскост. Хрватска је доследна у својој политици према Србији – политици изненађења. Стварно се није могло претпоставити да ће неко из хрватске власти, поготово из ХДЗ, моћи да изговори тако нешто, а да не поцрвени након свега што су учинили и чине према српској мањини у Хрватској. Пошто је ствар потпуно јасна јер се Демократски савез Хрвата у Војводини, који политички представља хрватску мањину, уместо да сам узме мандате које им гарантује Устав Србије, одлучио за предизборну коалицију са Демократском странком, све је попримило конотацију провокације.
Заборавио је Ковач да су Срби све до распада СФРЈ били конститутивни народ у Хрватској, који су они као странка и као самостална држава погромом и прогоном претворили у мањину. Након тога, етничким чишћењем, далеко најбројнија мањина постајала је све мања, да би данас постала толико малобројна да је безначајна у политичком животу Хрватске. Та мала етничка заједница данас је, због дивљања усташког покрета, најугроженија категорија у Европи. Угроженија и од избелица са Блиског истока и Африке, јер о њима брине цела Европа, а о српској мањини у Хрватској и протераним Србима нико сем Србије. Нико са моћног Запада није ни опоменуо, а камоли запретио Хрваткој, да не може тако да поступа према својим држављанима.
Зар након убистава, пљачке и етничког чишћења 500.000 људи, од режима коме и сам припада Ковач може некоме нешто да каже и некога да учи шта су права мањина? И ово мало Срба што је остало у Хрватској живи у сталном страху не само за статус и имовину него и за елементарну безбедност и голи живот. Ни свештеницима СПЦ не дају мира, проглашавају их за четнике усред Загреба и отварају хајку и лов на њих и православне вернике који у таквој ситуацији уопште скупе храбрости да уђу у цркву. Ковач то не примећује иако је докторирао на Сорбони у Паризу баш међународне односе – то на Сорбони нису учили.
Министар Ковач као да не прати дешавања у Хрватској. Као да не зна да Србе у Хрватској тренутно представља један Мирко Рашковић, шпијун хрватске Сигурносно обавештајне агенције, СОА, који све време ради против народа који представља. Рашковићев мандат је обична обавештајна игра СОА. Заборавља да неки легално изабрани представници Срба у прошлом мандату, као што је Војислав Станимировић, нису смели да долазе у Сабор Хрватске јер су били најгрубље вређани, па и физички угрожени.
Други актуелни заступник српске мањине, један од најлојалнијих Срба у Хрватској када је у питању хрватска власт је Милорад Пуповац, председник Српског народног вијећа и потпредседник СДСС, који није учествовао у рату, ових дана је проглашен за четника. Доживљава увреде, понижења и у реалној је опасности где год се појави на јавном месту, па и на улици. Тиме падају у воду све лажне тврдње проусташког режима у Хрватској да Срби не би тако прошли да су били лојални новој хрватској држави. Ако је неко био лојалан, био је Пуповац, а сада је, према њиховим критеријумима, и он четник само зато што је Србин.
Да ли би такво понашања према мањинама и њиховим политичким представницима требало да буду узор Србији? Наравно да не. А, када би Србија то неким чудом и урадила, цео свет би се згрозио и осудио такво понашање. Хрватску, којој је то постало стандардно понашање, већ деценијама нико не прозива.
Очито да Хрватска у садашњим међународним околностима може да ради шта хоће. Ма шта чинила, не може да погреши. Једино мора да пази да не погреши према САД и НАТО јер само такве грешке могу скупо да је коштају. Због велике подршке највеће светске силе, Хрватска је умислила да је Америка на Балкану. Да све оно што раде САД у свету она може на Балкану.
У такву илузију, која се неће добро завршити, Хрвати су упали зато што они нису држава у НАТО, него су прва НАТО држава. Међутим, тајне везе западних обавештајних служби и њихових влада са усташким покретом више се не могу крити. Резултирале су стварањем „независне“ Хрватске државе, којом управљају доследни баштиници усташког покрета из Другог светског рата. То је Србима потпуно јасно, јер су кроз страдања стекли инстинкт према усташкој опасности. На Западу ту опасност и зло које носи нико не препознаје нити у свему томе виде нешто друго сем демократке државе Европске уније.
Да би се схватило шта се то догађа у Министарству спољних послова Хрватске, у хрватској влади и власти уопште, није довољно проучити само хрватског министра спољних послова Миру Ковача. Потребно је загребати мало дубље по највишим институцијама Хрватске и прочити и неке друге важне личности. Тада ствари постају потпуно јасне.
Све до ове нечувене изјаве Ковач је био мало позната политичка личност из дипломатског миљеа Хрватске. Све његове фунције и постављења биле су у иностранству, док га Карамарко није позвао у централу ХДЗ као неопходну помоћ и појачање у предизборној борби за власт са намером да га постави за свог министра у влади коју је планирао да води. Иако Карамарко није постао премијер, Ковач је постављен за министра иностраних послова. Као доктор међународних односа, он би најбоље морао знати да се положај и статус Срба у Хрватској не да поредити са положајем и статусом Хрвата у Србији. Међутим, Владу Хрватске чине проусташки кадрови, а када је усташки покрет у питању он има своја правила и неписане законе, где ни Сорбона и никаква наука не помажу.
Да се усташки покрет уселио у Владу Хрватске, више није тајна и сваким даном то се све јасније види, што кроз изјаве нових министара и других званичника што кроз њихове биографије. Види се то и кроз јавне уличне маниефстације и медијску популаризацију усташког покрета, коју не спречавају, него је што тајно што отворено подржавају. У самом Министарству вањских послова Хрватске друга личност у хијерархији, заменик министра је Здравка Бушић (на слици изнад), сестра познатог усташког терористе Звонка Бушића (на слици испод). Она спада у најужи круг оснивача ХДЗ, па је веома утицајна и моћна. Нема сумње да ће итекако утицати на спољну политику Хрватске, па и на политику према Србији. Та политика не улива наду.
Треба се присетити ко је био њен брат Звонко Бушић и по чему је познат? Био је фанатизовани усташки емигрант и терориста светског ранга, припремљен за највеће терористичке акције. Он је 1976. године организовао отмицу путничког авиона америчке компаније TVA. Акција је била широко организована, тако да су, поред драме у ваздуху, постављене бомбе на неким јавним местима у Њујорку. Приликом демонтаже бомбе која је постављена на Централној станици у Њујорку погинуо је један полицајац. Звонко Бушић је због тога као опасан и непоправљив терориста осуђен на доживотну робију у САД. Звонков и Здравкин рођак Бруно Бушић још је познатији у усташком покрету јер је био један од вођа радикалног крила највеће усташке организације – Хрватског народног вијећа. Бруно Бушић је постао симбол усташког покрета пошто је 1978. године убијен у Паризу.
На захтев Владе Хрватске (утицајних људи ХДЗ), 2008. године Звонко Бушић је у САД пуштен из затвора и „протеран“ у Хрватску. Тешко је поверовати ко му је први саопштио да је ослобођен казне и да ће бити пуштен на слободу – садашња председница Хрватске Колинда Грабар- Китаровић (тада на функцији велепосланице у Канади). Та чињеница није спорна јер је то у свом интервјуу детаљно објаснио сам Звонко Бушић. Разочаран дешавањима у Хрватској, Бушић је 2013. године извршио самоубиство.
Није то једини случај ослобађања усташких терориста који су извршили тешка кривична дела. Тако је из затвора у Немачкој на интервенцију Владе Хрватске пуштен Боже Вукушић иако је извршио убиство и, као и Звонко Бушић, осуђен на доживотну робију.
Ко зна који пут, јасно се потврђује снажна веза, па и пословни односи и дилови, између влада и обавештајних служби западних земаља и усташког покрета и руководства Хрватске. Сарадња траје деценијама на обострано задовољство, и питање је када ће се прекинути. Наравно да је то велики проблем за Србију, Републику Српску и Србе у целини.
Велики проблем српског руководстава и других политичара је у томе што су сами себе убедили да по сваку цену морају чувати добре односе са Хрватском. Добросуседски односи су један од услова за улазак у ЕУ. Међутим, да ли су добри односи уопште могући, без обзира колико су важни, ако друга страна непрекидно провоцира, прети, вређа и понижава. Хрватска добро зна колико су нам ти добри односи важни и управо зато их саботира и квари.
Ипак, ово је тек почетак и далеко лакша фаза у међудржавним и „добросуседским“ односима са Хрватском. Тежа фаза тек предстоји, а то ће бити фаза захтева и уцена. Шта ће Хрватска све тражити и чиме ће нас уцењивати за улазак у ЕУ, може се донекле и претпоставити. Ипак, немогуће је све предвидети због њихове неограничене дрскости. Јасно је да ће бити и територијалних захтева. Сада би требало да се упитамо да ли смо спремни за такве ситуације, у којима ћемо се сигурно наћи. Наша нада је у томе да ће Хрватску обуздати најмоћније чланице ЕУ, пре свега Немачка. Та нада сваким даном све више слаби, јер требало би имати у виду све већу разједињеност и све мањи утицај водећих земаља на остале чланице Уније. То је показала мигрантска криза, где су самовоља и непослушност све израженији. У садашњим условима Хрватску могу обуздати само САД. Друго је питање да ли САД то желе.
Једини прави начин који проусташки режим у Хрватској разуме јесте да им се све што ураде другима врати истом мером, па и са каматом. Међутим, српска власт, па и српски народ и ту имају велики проблем – морални. Да ли ми можемо према хрватској мањини или било којој другој мањини у Србији чинити оно што Хрватска чини Србима у Хрватској? Не можемо! Само луд би чинио оно што су они чинили и чине Србима у Хрватској: убијање, погром, етничко чишћење, протеривање, пљачка имовине, забрана повратка, планско спречавање повратка, полицијска саслушања, затвори, монтирана суђења, планско спречавање истрага и процесуирања за злочине над Србима итд.
Можемо ли дозволити разулареној руљи да виси као претња било којој етничкој групи у Србији, као што се то дешава према Србима у Вуковару и другим местима широм Хрватске? Наравно да не можемо и нећемо то дозволити, јер би тако постали исти као они. Само у Хрватској постоји званична безбедносна мера у виду препоруке Србима у Вуковару да се на неколико дана склоне из града, да привремено негде отпутују, док се врше разне комеморације или прославе. То нигде нема па не треба да буде ни код нас.
Значи, по питању мањина, Хрватској не можемо вратити истом мером, јер би прекршили многе међународне правне норме и трајно уништили своју част и хуманост. Уништили би оно што народ зове чојство – способност да заштитимо другога од себе. Али зато код осталих међудржавних ствари и потеза не треба имати никакве резерве ни респекта, и на све би требало узвратити енергично, истом мером, па и са каматом. Ту се ради о којеквом ометању трговине, ометању протока роба на границама, односу према разним компанијама и представништима, размени туриста, пропутовањима и сл. Ту стварно мора једино правило бити – узвратити истом мером. Исто тако, на дрске и провокативне изјаве хрватских државника и политичата требало би енергично узвратити без редовне ограде да желимо добросуседске односе. Наравно да их желимо, али не по сваку цену.
Извор: ПРАВДА
One Response
Одавно Срби не желе никакве односе са усташама,поготову такве гдје нам они држе лекције или зарађују на нама,а ли какве користи кад ова однарођена власт нема слуха за наше достојанство!!!