Зрењанинац Владимир Агоштан крунисао дугогодишње истраживање аеородрома „Ечка“. По дедином казивању, детаљно документовао страдања летача Томаса Роџерса
Запуштен и скоро заборављен спортски аеродром „Ечка“, у истоименом месту надомак Зрењанина, изазвао је недавно пажњу шире јавности због (брзо се испоставило, лажне) најаве да би могао бити претворен у место за обуку за ванредне ситуације, као некакво „истурено одељење“ нишког Српско-руског хуманитарног центра.
Гласине о тобож „руској бази“ у банатској равници, које су уследиле после вишегодишњих прича о постојању тајног аеродрома испод постојећег (!) и закопаног злата којег нацисти у журби нису успели да однесу (!?), слатко засмејавају Зрењанинца Владимира Бату Агоштона (43), авио-механичара по струци, заљубљеника у летење и сигурно једног од најбољих познавалаца свега што се доводи у вези са аеродромом „Ечка“.
– Прво би морали да се договоре са Ангелом Меркел! И, данас се аеродром катастарски води као немачки, пошто је Вермахт платио банатским сељацима земљиште на којем је подигнут – без скривања ироније каже овај страствени истраживач историје ратног ваздухопловства, посебно догађаја у вези са „Ечком“.
Подсећа на то да су Немци још 1931. снимали терен по Банату, а градња аеродром у Ечки, по мишљењу њихових стратега, на идеалном географском и геостратегијском месту, почела је 1942. Од мештана је откупљено 1.158 хектара земље, а бетонска полетно-слетна стаза, дужине 1.800 и ширине 50 метара, била је у то време највећи бетонски аеродром на свету, на који су слетали и највећи транспортни авиони.
У функцији је био од септембра 1943, када је овде, из француског Сент Назара, стационирана немачка јединица Е32, из састава пука Југоисток. А са ударном ловачком и ноћном летачком ескадрилом, у чијем саставу је било 112 борбених авиона, највише типа „јункерс“. Из Ечке је немачка авијација вршила бомбардовања углавном у Украјини и Русији, а аеродром је уништен у савезничком бомбардовању 8. септембра 1944.
Извела га је 325. ловачка група, која је била стационирана у италијанском граду Лесини. Кренули су на борбени задатак у Мађарску, а у прелету над Југославијом, бес им је изазвала „Ечка“, јер су знали колико је губитака одавде нането савезницима. Напад на аеродром изведен је са толико војничког изненађења да су немачки авиони затечени на земљи!У први мах уништено их је 30, а на путу натраг, страдало их је још пет. После савезничког бомбардовања, ништа није остало ни од инфраструктуре аеродрома.
– Тада је страдао и један савезнички авион. Погођен је ПА артиљеријом, која је кратко дејствовала, и срушио се у атару оближњег села Мужља. Пилот је погинуо пошто му се падобран није отворио – каже Бата Агоштон.
И ту почиње дивна људска прича, достојна доброг романа, или, још пре, филмске екранизације. Оборени савезнички пилот био је американац Томас Е. Роџерс, 24-годишњи летач-поручник, коме је ово била 50. мисија у каријери. Његов „мустанг“ типа П-51 Ц-5НТ зарио се у једну мужљанску њиву, а несрећни пилот остао је на месту мртав. Немачки војници брзо су стигли на лице места и у бесу забранали да било ко дира тело. Поручили су да пси треба да растргну пилота и запретили стрељањем 20 мештана уколико поступе друкчије.
– Међутим, мој деда Михаљ и сеоски католички поп Тамаш Јунг ипак су на месном гробљу сахранили Роџерса, и то је уведено у црквену књигу. Делове авиона развукли су мештани. Неке је узео и мој деда, који је био бравар и од авионског алуминијума правио ножеве и крпио шпорете у првим послератним годинама – износи Бата. Објашњава да је његов деда чинио услуге локалним Швабама и да зато није сносио никакве последице, мада су у Мужљи знали да је он покопао пилота.
Прича је годинама голицала Батину дечју машту, стално подгревана од када се сам обрео на аеродрому „Ечка“ и заљубио у авионе и летење. Сачувао је неколико делова авиона, али и неке ситнице из кабине. Онда се, почетком 2011, са страшћу правог научника „бацио“ на истраживање детаља догађаја од 8. септембра 1944. Нарочито погибије савезничког пилота који је уз помоћ Црвеног крста 1953. ексхумиран и пренет у САД.
– Разну документацију и фотографије прикупљао сам из државних и војних архива САД, али и Немачке, као и код наше војске. Моје занимање за Томаса Е. Роџерса заправо траје 24 године, и нисам се смирио док нисам склопио све коцкице овог мозаика и нашао његове рођаке – каже кроз смех Бата, присећајући се да су многи почели да сумњају како је „нечији шпијун“ чим се толико интересује за „ову ствар“.
Све је, иначе, радио помоћу интернета из Зрењанина, електронски обављао и плаћање услуга страним архивима… У Арлингтону, у Пенсилванији, пронашао је Пола Роџерса (70), Томасовог синовца, односно сина његовог брата Џона. Човек је био изненађен шта је све млади Зрењанинац открио о његовом стрицу. Фамилија је знала да је Томас као млад пилот настрадао у Југославији, али не много више од тога.
ДРВАРУ
КОЛИКИ је значај имао аеродром „Ечка“ у Другом светском рату, говори и чињеница да је део десантних падобранских јединица које су учествовале у нападу на Дрвар, на Титов рођендан 25. маја 1944, у операцији „Коњички скок“, кренуо из Ечке. Штаб групе „Рипка“ налазио се на овом аеродрому у Банату, одакле је рано ујутро полетело 40 „јункерса“ са 314 падобранаца.
– Прво сам послао сву документацију, а затим и неке ситнице које су припадале „мустангу“ обореном над Ечком, јер сам део раније однео у наш Музеј ваздухопловства. Од 2011. договарали смо се и о сусрету у Зрењанину, што смо уприличили овог лета – каже Бата.
Пол Роџерс, индустријалац из Пенсилваније, обрео се јуна у Банату са супругом Кети. Бата га је одвео у Мужљу да види место где му је стриц погинуо и показао њиву где је још увек дубоко заривен мотор „мустанга“. Наравно, дружили су се и на аеродрому „Ечка“, посетили туристичке дестинације у Београду и Новом Саду…
– Одушевљени су нашом гостољубивошћу, традицијом и историјом. Имали су пуно предрасуда о Србији и Србима, а отишли са дивним утисцима – описује Бата сусрет који ће и њему остати у дугом сећању, а за вечност тетовирани „мустанг“ на левој руци.
Бата се сада спрема за пут, наравно, у Пенсилванију, у Арлингтон. Тамошње удружење ратних ветерана честитало му је на истраживачком раду о њиховом ратном хероју и желе да му се захвале, да му уруче пригодну медаљу. Родни град трагично настрадалог пилота краси велики мурал посвећен његовој храбрости. А у породичној кући Пола Роџерса налази се посебна витрина са стварима које је Владимир Бата Агоштон сакупио у част Томаса Е. Роџерса.
КАНАЛ – КАО НОВ
ЗАЉУБЉЕНИК у „Ечку“, Бата Агоштон зна све о аеродрому и познаје сваки његов педаљ. Чак је прошао дренажним каналом који су Немци испод аеродрома озидали циглом и који се, у дужини од око километра, спушта ка Бегеју. Иако није одржаван деценијама, канал је у беспрекорном стању – каже Бата, који зна где се на аеродрому налазе закопане и цистерне са горивом из Другог светског рата.
Аутор: Слободан Пашић
Извор: НОВОСТИ