Бакирова браћа

Босна и Херцеговина jе траjно, занавек, подељена земља. Босна никада неће постати jединствена држава, њено тло jе набиjено историjом чиjе аветне сенке упорно и без престанка подижу завесе од мржње међу Босанцима. Том земљом jе владала jедна империjа коjа jе иза себе оставила вечну везу са остацима сопственог бића – оставила jе религиjу, ислам – и та веза ових дана и година бубри као врба у пролеће, показуjе своjа различита лица од коjих ниjедно не доприноси уjедињењу босанскохерцеговачких народа.

Ово, свестан сам, звучи краjње обесхрабруjуће за дух заjедништва (шта год то значило), али ово jе истина коjа се не докучуjе бог зна каквом интелигенциjом и памећу. Довољно jе да човек буде реалан. Ево вам случаj Бакира Изетбеговића, сина Алиjиног. Пре неки дан дао jе интервjу истанбулском “Заману” и, уз остало, рекао: “Као што смо имали заjедничку прошлост, ми ћемо имати и заjедничку будућност. Успех БиХ зависи од Турске коjа jе jака земља и коjа jе у сталном развоjу. Успех jедног брата jе такође и успех другог брата. Ми смо поносни на нашу браћу Турке.”

Премиjер Турске Таjип Ердоган неколико пута до сада препричао jе диjалог са покоjним Алиjом Изетбеговићем кад jе оваj лежао на самртноj постељи. Том приликом, тврди Ердоган, вођа босанских муслимана казао jе: “Теби и Турскоj остављам Босну. Босна jе оставштина Османлиjа.”

Зашто Алиjа, коjи jе добро знао да Босна ниjе оставштина Османлиjа – та земља jе постоjала пре доласка Турака – оно што ниjе његово, или jе само делимично и његово, на самрти оставља Турцима а не свима коjи после њега настављаjу живот у БиХ. Због чега Бакир Турке назива браћом? Због ислама. Када су оно у 15. веку продрли у Босну Турци су са собом донели и нову веру, коjа ће врло брзо раздвоjити босанскохерцеговачку чељад као ништа пре тога, ни приближно као велики раскол у хришћанском свету, четири века раниjе.

Ако Бакир већ тражи браћу међу народима, зар не би било нормалниjе да су му Срби браћа. Па његов отац, Алиjа, све до шездесетих година двадесетог века национално се изjашњавао као Србин – постоjе документи, то jе опште познато – али ништа то, види се, не значи у поређењу са вером. Залуд неупитна истина да jе огромна већина муслимана у данашњоj Босни и Херцеговини српскога порекла.

Срби су били: Мехмед паша Соколовић, Ферхат-паша Соколовић, Омер-паша Латас, Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Мустафа Мулалић, Мустафа Голубић, Меша Селимовић… неки од њих жестоки српски националисти.

Ништа од тога ниjе било довољно да Алиjа раниjе, а Бакир сада, Србе прихвате као наjближе, не мора као браћу, али наjближе свакако, jер босанскохерцеговачки муслимани, као и они у Санџаку, ближе “родбине” међу другим народима од Срба немаjу. Знамо, њихова заjедничка историjа jе сложена, чак и крвава, али то ниjе ништа ново; многи су пали од мача и ножа своjе браће.

Свих послератних година веровао сам – можда зато што сам то прижељкивао – да ће босанскохерцеговачки муслимани наћи минимум разумевања са Србима. Не треба да буду браћа, без обзира на исто порекло, али ниjе требало и не треба Бошњацима да браћу траже изван Босне, посебно не међу онима чиjе претке Срби у Босни памте по наjвећим зулумима.

Требало jе пронаћи равнотежу између дубоке унутрашње потребе, условљене религиjским припадањем, и чињенице да су сећања Срба и сећања босанским муслимана, данас Бошњака, на владавину Османлиjа опречна, да се историjа живота jедних и других под Турцима разликуjе као дан и ноћ.

Турска све чини да се врати у стару балканску авлиjу, бошњачки лидери jе дочекуjу раширених руку, као браћу, а Срби као старе осваjаче, и оваj историjски круг jе затворен. Босна као држава ниjе могућа.

Пише Ратко Дмитровић