Бака Милица и њено право

Милица Врањеш пуким је случајем 1941. године, као деветогодишња дјевојчица, преживјела усташки пир. Једног тмурног јесењег дана у кордунском селу Беговом Брду поклани су готово сви чланови њене обитељи и неколицина мјештана. Властитим очима гледала је како убијају њеног оца Ђуру, два млађа брата, Драгана (6) и тек рођеног Нину, те сестру Боју (16). Када је Милица дошла на ред, крвник није обавио посао до краја. Ножем јој је пробио врат и мислећи да је мртва, бацио је међу убијене. Но она је преживјела покољ, а за ту страхоту коју је доживјела данас прима накнаду од биједних 399 куна мјесечно. То је сав новац којим ова болежљива старица располаже. 

– Било би боље да су и мене тада докрајчили – резигнирано, али и врло озбиљно, сузних очију говори 87-годишња Милица, која од 1950. живи у селу Рушевици.

– Слике тог страшног догађаја толико су се урезале у моје сјећање, у мозак и срце, да ни за тренутак не постају бљеђе, већ ми се чини да су свакога дана све јасније и болније. Због тога што сам проживјела као цивилна жртва Другог свјетског рата, до прије пет-шест година примала сам готово четири пута већу накнаду. Но већ дуго времена примам само 399 куна мјесечно и с тим новцем једва могу преживјети. То су моја једина примања. Двапут тједно обилазе ме дјелатници Црвеног крижа, нешто мало помогну. Ако им дам новац, купе ми круха и то је све – жали се Милица.

Старица тешко говори. Свака изговорена ријеч захтијева велики напор јер је крвничка бајунета цијелом дужином прошла кроз врат тадашње дјевојчице. Њен брат Драган је имао тек шест година, а други мање од мјесец дана и у наручју га је држала шеснаестогодишња сестра Боја. Тог малог дјечака су убили, а још службено није имао ни имена. Тек су га, онако из милоште, звали Нина. Боље није прошла ни Боја. Отац Ђуро покушао је побјећи, али га је сустигао пушчани метак, док је мајку Драгицу нетом прије покоља један усташа спасио, омогућивши јој бијег у шуму. Милица је с тешком раном, сва крвава, бачена на мртва тијела својих најдражих и још десетак мјештана. Сачекала је ноћ и некако се искрала из хрпе тјелеса. Убрзо је примијетила да се још нетко миче и из страшне гробнице изашао је још један дјечак којег је познавала.

– Видјела сам како још нетко излази из крваве масе. Препознала сам Владу Бастају, мог парњака из сусједног села који је исто као и ја био сав крвав. Када је пала ноћ, упутили смо се према шумама Петрове горе, гдје су нас, на сву срећу, исцрпљене пронашли партизани. Болничарка је ране залила ракијом, намазала некаквом машћу, превила нас и тако смо се спасили. Дуго нисам могла ништа јести, само сам пила млијеко, када би га било. Владо Бастаја је у Београду, мислим да је још жив – прича Милица за „Портал Новости“.

Већ десет година с Милицом живи комшиница Љуба Вујаклија (79), усамљена старица коју је примила под кров како би њих двије лакше подијелиле недаће и неимаштину. Љуба прима мировину од 600 куна, а уз то добива и мјесечну накнаду од 500 куна зато што је за посљедњег рата у њеној непосредној близини експлодирала граната па је оглушила и готово ослијепила. Сав новац ове двије старице здушно дијеле: плаћају струју, телефон и остале даџбине. Највећи проблем су, кажу, дрва која плаћају скупо, а за сљедећу зиму још их нису припремиле.

Извор: Банија онлине

Везане вијести:

Пуста земља Банија..

Лушчани на Банији– Волимо и чувајмо наше обичаје

Парастос страдалим цивилима Цапрашких села на Банији 1991. године