Nakon Prvog i Drugog svetskog rata srpska politička elita je oprostila Hrvatima zla koja su pričinili srpskom narodu i iz reda gubitnika prevodila ih u pobednike. U građanskom ratu na prostoru avnojevske Hrvatske, hrvatska vlast je ponovo delovala prema Srbima krajnje neprijateljski, dovršavajući zločin koji je započela zloglasna NDH. Danas posle Jasenovca i mnogih jama po Hercegovini, Dalmaciji, Lici, Baniji, Kordunu i drugim stratištima, čuje se isti zahtev od zvanične Hrvatske, da se ne samo oproste nego ponovo zaborave svi zločini koje je Hrvatska počinila tokom građanskog rata, a posebno u zločinačkim operacijama „Bljesak“ i „Oluja“. Drskost ide još dalje da te operacije, koje su izveli uz svekoliku pomoć NATO

Katarina Dešić (91), plemenita hraniteljica iz Miloševca, povodom Dana državnosti odlikovana zlatnom medaljom za zasluge. Osamnaestoro dece očuvala do punoletstva, za još sedmoro mališana bila utočište. Za veliki trud ni penziju nije dobila Nijedno nije za svoga veka pod srcem nosila i rodila, ali je za pola veka odnegovala i othranila, srcem i hlebom, dvadeset i petoro. To Katarini Dešić (91), hraniteljici pri Centru za porodični smeštaj dece u Miloševcu, stavlja orden na plemenite grudi kojim ju je država Srbija nagradila za Sretenje. Osamnaestoro je očuvala do punoletstva. Za još sedmoro mališana bila je utočište. Poslednje dete ispratila je pre skoro deceniju. Ipak, na pomen njegovog imena, trza se i

Bezbroj puta je objašnjeno da se ne mogu porediti dve Nemačke, u kojima je živeo isti narod koji je težio ujedinjenju, sa Srbijom i Kosovom, koji se, po zvaničnom odvajanju — nikada ne bi spojili. Ali, ima još nešto podlo, perfidno, zloćudno, gangrenozno što nosi nemačka ideja koja nam se, malo-malo, spasonosno servira na tacni evropske budućnosti. U foajeu njujorškog hotela, između dva srka kafe, jedan od najbližih saradnika premijera Srbije Vojislava Koštunice izneo mi je prognozu koja mu je verovatno samo intuitivno sevnula kroz misli. Za svaki slučaj sam je zapisao u novinarski blokčić. Rekao mi je: „Videćete, Zapad neće odustati od ovog plana ’dve Nemačke‘. Stalno će se vraćati

U dirljivom obraćanju, Smilja Avramov je zahvalila na čestitkama i ukazanoj pažnji. Na Pravnom fakultetu je održana svečana akademija na kojoj je naša svetski poznata profesorka međunarodnog prava primila čestitke, uz izraze dubokog uvažavanja pred svoj današnji 100. rođendan. Na pitanje izveštača našeg lista šta misli o najstarijim dnevnim novinama na Balkanu, profesorka Avramov rekla je da „Politiku” čita od kada je naučila slova. A čini to i danas, zato što upravo u „Politici” može da sazna najsveobuhvatnije i tačne informacije o onome što se događa u Srbiju i svetu. Pre nego što je počela svečanost u Amfiteatru broj dva, u prostorijama Dekanata Pravnog fakulteta profesorki Avramov buket cveća je

Politika Vašingtona prema Balkanu nikada nije imala smisla jer su SAD želele da očuvaju neke nacije u zajedništvu, druge da razdvoje, dok su istovremeno neke slučajeve etničkog čišćenja osuđivali, a neke ignorisali, piše Forbs Dag Bandou, spoljnopolitički komentator Forbsa, napisao je u svom autorskom tekstu da je jedina zajednička stvar koja je konstantna posledica američke politike, ta da Srbi uvek gube. Kako je naveo, Iz Prištine i Beograda dopiru neprijateljski tonovi i pretnje, zbog čega je vreme da SAD i EU ponovo umešaju prste i „ovoga puta učine pravu stvar“, navodi on, a prenosi Hafington post. On u svom članku pominje da je Jugoslavija bila veštačka tvorevina Versajskog sporazuma, koja

Ovim radom želi se ukazati na sledeće: da je srpska književnost pre dolaska na vlast komunista bila gotovo 100% ćirilička; da je danas ćirilica sirotica u srpskoj književnosti jer je ona polatiničena više od 70%, s trendom gotovo potpunog iščeznuća ćirilice. Da je zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom planirana Novosadskim književnim dogovorom iz 1954. godine, a sprovedena je u organizaciji Matice srpske; da je Matica srpska potpisala smrtnu presudu ćirilici odrednicom u svom pravopisu iz 2010. godine da je i latinica standardno pismo srpskog jezika; da gotovo uopšte nema javnog otpora latinizaciji srpske književnosti, nego se potreba za uvođenjem standarda imanja dva pisma u srpskom jeziku pravda upravo time što