Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 6

Страдање на Јадовну мога оца Рајка Л. Дивца из Пријепоља

4. фебруар 2025.

Моj отац Дивац Л. Раjко, радио jе као службеник и граничар у више градова Краљевине Југославиjе. То су места: Приjепоље, Београд, Сараjево, Сесвете (Загреб), Сплит и др. Можда jе радио и у Смедеревскоj Паланки, али он ниjе из Смедеревске Паланке како стоjи у подацима на вашем саjту. Нема у општини Смедеревска Паланка село Сопотница већ jе Сопoтница у општини Приjепоље, коjа jе удаљена око 300 километара, и где jе рођен пок. Раjко Л. Дивац 1907. године. Раjко Л. Дивац jе ухапшен у jулу 1941. године од стране усташа и муслиманске милициjе (као ратне формациjе муслимана) када jе НДХ окупирала део Србиjе у коjем живе и муслимани чиjи су их „прваци“

Покољ у Шарговцу: 77 година чекају да их поменемо!

3. фебруар 2025.

Има томе већ неколико година, мада се чини да jе било jуче. Вjеруjем, да ће готово сви они коjи су тога дана присуствовали рециталу у ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу, памтити таj дан док живе. Ученици су рецитовали, говорили стихове у спомен на 52 њихова вршњака коjи су ту у школи погубљени приjе седамдесет година. Када су низ степенице, у хол школе, пред окупљене почели силазити ученици, њих педесет и двоjе, сваки са воштаницом у руци, нико ниjе остао равнодушан. А онда су потекли стихови.. Опростите нам ћутање Ја, ученик VII разреда вас молим, ми, ученици ове школе вас молимо…у име наших дjедова, у име наших очева, у име нашег

Злочини у Пониквама у некадашњој општини Горње Дубраве код Огулина

1. фебруар 2025.

Поникве, Горње Дубраве, Огулин. 31. јануара 1945. године, све житеље села које су затекле усташе код куће, поклале су и спалиле у кућама. Њих 30, жена, мушкараца и дјеце. Поводом годишњице злочина у Пониквама, на територији некадашње општине Горње Дубраве код Огулина, из књиге „Опћина Горње Дубраве – Радови из даље прошлости и народноослободилачке борбе“ у издању Хисторијског Архива у Карловцу преносимо сљедеће редове. Један од најтежих и најстрашнијих пљачкашких покоља, извршили су усташе 31.1.1945. године у Пониквама, о чему Горански вјесник доноси слиједећи напис: »Дан 31.1.1945. године усташе су, извршили покољ у Пониквама, котар Огулин. Поклали су 36 особа, већином жена, дјеце и стараца. Да би задовољили своје

”Ноћ крвавих ножева” у Шегестину

30. јануар 2025.

ДВОР НА УНИ – Покољ над становништвом села Шегестин, Ораовица и Драшковац покрај Двора на Уни, без обзира на старост и пол се догодио у селу Шегестин 29. и 30. јануара 1942. године. Покољ су извршили усташе из села Зрин, Дивуша, Унчани и Струга Банска, покрај Двора и припадници усташке бојне под командом пуковника Нарциса Јасзенског. Постоје различити подаци о броју страдалих. Једни извори наводе 189 жртава, а други извори истичу 273 страдала становника ових села, при чему се наводи да је убијено 84 становника Шегестина (38 дјеце, 26 жена и 23 мушкарца), док се за остатак жртава наводи да су потицали из Ораовице и Драшковца. Сва три села су

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свједочење Милке Илибашић

29. јануар 2025.

Поводом годишњице бестиjалних злочина, Покоља над српским стaновништвом Шегестина 29/30 jануара 1942, УГ Јадовно 1941. обjављуjе свjедочење Милке Илибашић из књиге „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ Ђуре Затезала. У селу Шегестину на подручjу Двора на Уни усташе су 29/30. jануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дjецу. О том злочину свjедочанство jе записала Милка Илибашић, кћерка Анђелиjе и Радована Илибашића коjа jе тада имала 20 година. Она jе 18. маjа 1945. године испричала: “29. jануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села коjа су уз риjеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измиjешаних са цивилима Хрватима под заповjедништвом сатника Бећиревића,

Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије

21. јануар 2025.

“Новости“ откриваjу како jе потрошена 84.574 килограма златних резерви Краљевине Југославиjе. Амерички савезници наплатили одузету имовину своjих држављана, али и сву „помоћ“ партизанима и четницима Према расположивим подацима, уочи Другог светског рата Краљевина Југославиjа jе поседовала 84.574 килограма чистог злата. Увиђаjући опасност по земљу, кнез Павле jе одобрио да већи део златних резерви буде пребачен у Енглеску у маjу 1939. године. Транспорт jе извршио разарач „Београд“ и тако jе у Енглеску банку стигло 980 сандука у коjима се налазило 3.379 златних полуга. У овоj банци Народна банка Краљевине Југославиjе jе већ имала 225 златних полуга, па jе укупна резерва у Великоj Британиjи увећана на 44.886,61 килограм чистог злата. Након почетка

Свједочанство о злочину у логору Слана на Пагу

17. јануар 2025.

Једно од наjстравичниjих свjедочанстава о усташком концентрационом логору Слана на отоку Пагу испричао jе деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, коjег су партизани ухватили 1942. године. Оваj, до тада госпићки гимназиjалац, доспио jе у руке партизана управо као оспособљен за задатке масовног покоља у околици Коренице (Лика). Свjедочење jе посебно интересантно jер осим осталог, даjе наjвjерниjу илустрациjу немогућности живота у условима логора Слана у коjем се управо преодгаjало и спремало младиће за кољачку службу. Јосо Орешковић: Још као ђак госпићке гимназиjе ступио сам 1939 у вjерску организациjу „крижаре“. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања

Дане Лукић: „Јадовно“

17. јануар 2025.

Настоjали су да убиjу само jедног од двоjице жицом повезаних несрећника, тако да би убиjени своjим падом повукао у jаму оног живог. Говорити о терору коjи су усташе спроводили по нашим селима не би било потпуно ни разумљиво а да не споменемо велебитски логор „Јадовно“. Идући од Госпића према Карлобагу, испред села Брушана одваjа се макадамски пут за село Трновац. Место логора су одабрали добри познаваоци терена, усташе коjи су поникли у овим краjевима, коjи су знали дубину и положаj сваке jаме. Заточенике и несрећнике су из госпићких логора довозили камионима овим путем до Трновца и код цркве их искрцавали. Ту су их повезивали жицом по двоjицу за леве и

ГОДИШЊИЦА ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА У СКЕЛАНИМА

15. јануар 2025.

Јаке муслиманске снаге од неколико хиљада воjника из Сребренице, под командом Насера Орића, напале су трагичног 16. jануара 1993. године у рану зору српска села око Скелана и упале у ово мjесто на обали Дрине. Муслиманске jединице упале су у села приjе сванућа, убиjаjући и кољући цивиле на спавању у кућама, пљачкаjући и уништаваjући све што су стигле, настављаjући етничко чишћење у Подрињу започето jош у априлу и маjу 1992. године нападима на српска села Гниона, Осредак, Виjогор и друга. Тог кобног дана убиjено jе чак 69 становника овог краjа, а двиjе трећине настрадалих били су цивили, међу коjима и неколико дjеце. Рањено jе 165 мjештана, а од 30 заробљених

Покољ у цркви у селу Драксенић 1942. године

14. јануар 2025.

Четрнаестог jануара 1942. године (првог jануара – по Јулиjанском календару) на православни Мали Божић догодио се стравичан злочин у мjесту Драксенић у општини Козарска Дубица. Преносимо: У зиму 1942. паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Усташе су 14. jануара, у рану зору, на Мали Божић, на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, жена, дjеце и стараца. Било jе укупно 207 убиjених. Избjеглице смjештене код нас, у Пуцарима, причале су у сузама о ужасу, говорећи да у цркви има „крви до кољена“. Људи смjештени код нас, а и

Божић у Придворици 1942.

7. јануар 2025.

У знак сjећања на невине жртве jедног од наjмонутрознииjих злочина, покољ српског становништва у селу Придворици у Херцеговини, на Божић 1941. на 1942. годину, редакциjа портала Јадовно доноси диjелове књиге др Сава Скока „Крваво коло херцеговачко 1941-1942“ – том први. Наjвећи научни ауторитет и наjобjективниjи хроничар ратних дешавања у Херцеговини на страницама 340-343, између осталог, доноси детаље крвавог Божића у Придворици код Гацка. Придворица jе наjпитомиjе село у Горњем Борчу. Нипошто ниjе случаjно што су се баш у њоj зауставили први словенски досељеници на херцеговачко тле и ту основали жупу Вишеву и подигли Камберов Град. Јер, Придворица jе, будући окружена са свих страна средњенпланинским висовима обраслим у густим шумама и буjним пашњацима, пружала врло повољне услове за живот номада. Међутим,

На Тиси црна ћуприја

2. јануар 2025.

Само на утоку Јегричке у фашистичкој рацији леденом реком истекло је више од 1500 живота – Мост на Тиси у Жабљу и даље раздваја злочином неспојиве обале Пише: Младен Булут – Да је Бог дао, па да си се до рамена сасушила – клела је, до краја живота самотног, своју руку учитељица Анђелина Стефановић којом је посегла да злотворима отвори врата и у исти мах, од вазда богоугодног дома Живанових, начинила – гробницу. Тек једну од оноликих других у дугом низу уздуж и попреко сасвим опустеле Главне улице – онда преименоване у Horti Miklos utca – којим је, према службеном опису од 17. јануара 1942. једног специјално изаслатог будимпештанског детектива,

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

31. децембар 2024.

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе

Како је скончао Франц …

28. децембар 2024.

„Ниjе живот, само, пољем проћи!“… нечиjа jе давна болна преиспитивачка мисао… Још као дете, суочио сам се са злом одраслих!… Сећање: од Стоца, на Брегави… до Сокобање, на Моравици… а, у међувремену, до старости у Београду, на Сава-Дунаву… Сваког лета… сваког лета се сетим… Кад дође таj дан, срце ми се стегне, туга, врати… Недавно jе прошао jош jедан 2. август, Свети Илиjа… а на таj дан, пре много година, „требало“ jе да „одемо с овог света“!… Мама jе дуго, до смрти, у фиоци кревета, у моjоj староj кошуљи (као кошуљица!) чувала, црно-на-бело, позив, на наранџастом картону, усташке команде из Стоца: да се 2. 7. – у одређен сат –

Нисмо заборавили: Страдање породице Зец у Загребу

6. децембар 2024.

Александра Зец била је кћи загребачког месара Михајла Зеца, и вјеројатно сасвим обична дванаестогодишњакиња, која по ничем не би заслужила да се о њој пише, – да је нису свирепо убили. Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намјером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима. Он је некако успио је истрчати на улицу, и покушао побјећи, али га је Синиша Римац устријелио на удаљености од тридесетак метара.[1] Након тог су свезали 12 годишњу Александру и њену мајку