Krenut ćemo poslije doručka, trotoarom. Ići ćemo slobodno, bez neke kolone, da ne smetamo prolaznicima. Vratit ćemo se istom stranom. On će ići na čelu. Za večeru je bilo kuhano jaje, mlijeko i kruh. Na krevetima smo našli po dva peškira – jedan za lice, drugi za noge. Legli smo prilično rano. Neko vrijeme smo razgovarali i pričali viceve na svoj račun – Živka treba staviti na začelje, a Nikolu Vitasa na čelo, da se kolona ne raspada. Milana treba staviti naprijed da svi izgledamo ispeglani. Treba prebrojiti grede da upamtimo što smo sanjali itd. Ujutro smo ustali kad je već bio dan. Brzo smo obavili umivanje, ravnanje kreveta i

Druge saonice prođoše malo naprijed pa poče utovar u više njih istovremeno. Sve koje se napune odmah kreću. Sa curama je otišao čovjek koji raspoređuje po kućama i on je sačekivao svake saonice. Dođe red i na mene. Nosim tašku u ruci, a celtu pod rukom. On mi, pokazujući rukom, reče da idem u kuću. Taman sam otvorio vrata haustora, kad vidim postarijeg čovjeka nižeg rasta. Raširio je ruke i viče: „Ajde, ajde čekamo te“. Pozdravim ga sa „dobar dan“, a on, valjda vidjevši moju englesku bluzu, reče: „O, pa ti si partizan“. „Ja sam partizanski đak“, odgovorim idući prema njemu. Pružio mi je ruku i kaže: „Ja sam čika

Došla je medicinska sestra sa tri čovjeka koji su nosili velike naramke nekog veša. Veš su stavili na stol. Oni ljudi odoše, a sestra pozva cure da pokupe svoje stvari i idu u neku drugu kuću. Nama je naredila da se svučemo do gola, da svoje stvari svežemo u hrpu, sa lačinjakom ili špagom, ili rukavima od košulje. „Sve mora biti u tome zavežljaju, pa i rupčići i čarape, obojci i kape. Svatko neka stavi taj svoj zavežljaj kraj ležaja. Na stolu imate gaća, košulja i pidžama, pa se obucite. Vaše stvari, osim cipela, odnijeće ljudi koji su donijeli veš. Ajde, odmah uzimajte veš i presvucite se. Ja ću doći

Još malo, i eto nas u Bajmoku. Svi smo nekako živnuli. Nekako se šutke muvamo i svatko na svoj način zamišlja taj Bajmok, do koga svašta proživjesmo. Lokomotiva poče da svira nekako u prekidima, kao da poskakuje. Da li to nama daje do znanja da smo blizu Bajmoka ili javlja Bajmoku da mu vozi nekakvu nesvakidašnju pošiljku iz Subotice? Pomalo koči. Čujemo kako pišti para iz lokomotive i konačno se vagon malo zadrma i stade. „Otvarajte vrata i ne silazite dok ja ne kažem“, oglasi se Stevo i iskoči iz vagona. Kroz onu gadnu sumaglicu vidimo svjetla velike željezničke stanice. Tu, sa lijeve strane, neki čovjek nešto radi između vagona,

Kamo ćemo? Pa opet u vagon. Marveni, dakako! Slika uobičajena – peć gori, ima uglja, a drva vrlo malo. Samo za potpalu. Slama je već upotrebljavana, pomalo je trinjava. Tu je i klupica koja olakšava penjanje u vagon. Oni iz prve ture skupili su se oko peći pa mi, friško ozebli, ne možemo prići a da nas ne gurkaju i prigovaraju. Neki su posjedali po slami, tu bliže peći. Većina stoji. Vani nema nikoga, hladno je. Onda netko, valjda iz dokonosti, ustanovi da je tu na pruzi samo naš vagon! Sad znatiželjno izvirujemo i uvjeravamo se da je tako. Nekako nam je i čudno – na tome komadu štreke samo

Trpeza djeluje ozbiljno i izazovno pa, otprilike, nema razloga koji bi nekoga od nas mogao odatle udaljiti. Kruha ima u nekakvim korpicama. Izrezan ja na šnite. Ima ga koliko hoćeš. Žene nam u tanjure sipaju neku gustu čorbu sa dosta mesa i krumpira. Vraćaju se i pitaju hoćemo li još. Poslije toga, donesoše druge zdjele i u šolje nam sipaju kompot od jabuka. Dobro smo se najeli. Tu smo još odsjedili, a onda rekoše da kamionom idemo na drugo mjesto da se odmaramo. Zajedničke stvari su nam odvezli, a potom smo u dvije ture stali u kamion. Opet velika prostorija. Tu su nekakve peći čiji sulundari su izvedeni kroz prozore.

Reče da uzmemo svaki svoje stvari i da čekamo utovar u vagon. Vlak mora krenuti što prije radi djece pa će i nas povesti. „Idemo za Suboticu“, reče on i ode da uzme čaj i ’leb. Lokomotiva je odvukla sve vagone osim ona dva u kojima su bebe i onog sa čajem i ’lebom. Ne prođe dugo, a, uz ove, pridodaše još dva vagona. Vrata su im otvorena, a iz jednog viri dimnjak iz koga se puši. „Ovo je valjda naš“, reče Stevo i ode tamo bliže. Uskoro nam maše i pokazuje rukom znak da dođu četvorica momaka. Ja sam malo iskrivljen od čira na vratu pa nisam išao. Tamo

Izlazimo iz toplog vagona na hladni snijeg, a vlak odmah ode nekuda nazad. Magla je. Nekako je vlažno i hladno. Snijeg je okolo ugažen i prljav, ali ima ga manje nego u Šelju i Pečuhu. Stojimo tu na stanici, gužve nema, čekamo Stevu da se vrati iz ureda željezničke stanice. Uskoro dođoše sa njim dva željezničara. Prošetaše kraj nas i jedan ode natrag. Stevo pozva redare i kaže im da odrede još dvojicu i da sa Stanom i Ankom čekaju da željezničari utovare stvari iz kuhinje pa da svi skupa dođu za nama. Idu Željezničar i Stevo naprijed, a kolona se vuče za njima. Prošli smo više od kilometar, a

Konačno zviždi, fućka lokomotiva. Počinje graja, glasno se razgovara… Motam ceradu, a ona kao kost pa je opet vratim na glavu jer mi je pod njom toplije. Sad vidim da se Mirko zamotao u onu blazinu. Ni ruke mu se ne vide, sakrio ih negdje u blazini. Željezničar otvara vagone. Za njime idu Stevo i ona dva znanca od jučer. Stadoše negdje kod četvrtog vagona, njega ne zatvaraju. Stevo se popeo u vagon i viče: „Ulazite! Polako, klizavo je“. Oni ljudi nekamo odjuriše sa tragljama kojima su dovezli naše kuhinjske stvari. Dođe red na Mirka i mene. Stevo mu pruži ruku, a ja ga malo poguram, pa onda pometnem u

„Dižite se i iznosite stvari“, oglasi se Stevo. Sve smo iznijeli i poredali uz prtinu da ne smetamo prolaznicima. Stevo šeta gore-dolje, a onda ga zaustaviše neki ljudi i on krene za njima. Naši krenuše za Stevom. Idemo tako u koloni, a Stana i Anka ostadoše kod onih zajedničkih stvari Ulazimo u neku zgradu na kat. Dio zgrade na katu je porušen sa one druge strane. Prostorija je prilično velika i u njoj je velika kalijeva peć. Ugodno je toplo. Po sredini su stolovi i klupe, a uz zidove slama, slična onoj na pustari. Odlažemo ono prtljage što imamo. Netko je spušta na slamu, netko na klupe. Brzo smo ustanovili

Sve je tako potrajalo do onog dana kad Stevo reče: „Danas, negdje predvečer, idemo na vlak pa za Pečuh. Tamo presjedamo. Vožnja će trajati oko dva sata. Pošto snijeg pada, krenut ćemo ranije jer nema opasnosti od aviona. Za nas je određen vagon. Ima peć i ugalj za loženje“. Počeli smo da se pakujemo odmah poslije ručka, a on je otišao na dogovor o prevozu do željezničke stanice. Dođoše saonice, njih deset. Najprije tovare zadnje sa kuhinjom i posteljinom. „Stavite i dva naramka drva“, naredi Stevo nekima. „Tko zna kakvi je ugalj“, reče kao za sebe. „Ajde, penjite se. U svake saonice po šest“, naredi. Vuku sekovi i prte veliki

Izlazimo iz saonica. Naši vozači se odmah vraćaju, a mi ulazimo u jednu prostoriju, toplu i prostranu. Tu je neka zidana peć i još nekakav šporet, lože obje. Na podu uza zid svuda okolo slama. Ima i par poderanih deka, krpara. U jednom ćošku je stol i nekoliko stolica. Tu sjedi postariji čovjek i puši lulu. Stevo pokušava da se sa njime sporazumi. On malo nabada hrvatski, a od nas nitko ne zna mađarski. Kažem Stevi da se kruh kaže kenjero, da je jaje tojaš, mast žir, slanina solon, vino bor, voda vizat i kobasica klobas. Stevo se nasmija. Nekako to sve prokomentira u smislu – ako od svega donese

Stevi Labantu priđe jedan od ona dva druga i nešto pričaju. „Krećite odmah. I to – što brže“, čujem iz toga razgovora. „Uzimajte stvari i odmah u redu za mnom“, reče Stevo. I mi krenusmo putem nekuda u Mađarsku. Žurimo, potrčavamo da pratimo čelo kolone. Poslije nekog vremena, Stevo se vraća i kaže da idemo za ostalima do sela koje nije daleko. Za nama u rastegnutoj koloni idu oni koji silaze sa mosta. Kad smo stigli do sela, stojimo na putu, tancamo da nas noge ne zebu. Odjednom, negdje niz Dravu poče pucnjava. Čuju se puške, ali rafali vezu bez prestanka. Oštra pucnjava. Živko veli da mu je Stevo rekao

„Krenite“, reče jedan partizan Labantu i on krenu, a Pero Kašić za njim. Ja ću za Perom, ali onaj drug pred mene ugura u red ženu sa dvoje djece. Idemo uz most. Gledam preda se, a onda preko te žene u vrh mosta. Držim se desnom rukom za ogradu. Nastojim da stopalom koristim poprečne letve na daskama mosta. Jastuk je pod rukom, pod pazuhom, a moja povelika, ali ne i teška, celtova taška pričvršćuje ruku preko jastuka. Kad sam vidio kako je most visok, poželim da pogledam kako je i ispod njega! Strašan prizor – sante leda velike po nekoliko kvadratnih metara, da ne kažem deset, pokrivene snijegom, udaraju jedne

„Kreći“, reče on kočijašu. Kočijaš još i nije spustio na kobile bič, a ona mlada poskoči i smota saonice udesno. Učinila je to u tren oka. Zaškripa i opjen i ruda, a onda on opali bičom onu desnu. „Pa šta radiš, jebo te bog“! Pa đe ’š nać’ rudu da je pukla. Koliko bi tu stali rad’ tebe“, podviknu Joško. „Pa vidiš kakva je“, brani se kočijaš. „Pa, jebo je ti, valjda si je već upoznao dovle“, odvrati Joško. „Nego, slušaj, sad kad se malo zagriju, poćeraj kasom dok je dobar put. Već i nismo daleko. Tamo kod mosta sigurno će biti gužve. Morat ćemo manevrisati saonicama oko stvari koje