fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Атлетичара Горана Раичевића пре 20 година усмртио снајпериста ОВК

Стално је говорио својим родитељима: „Шта ако ја не идем, да дође неко из Суботице да ми брани праг куће“ – рекла је Горанова супруга Јелена

Горан Раичевић фото: Н. Параушић
Горан Раичевић фото: Н. Параушић

КО ће да брани праг моје куће, ако не ја – говорио је Горан Раичевић својим најближима пре него што се за време НАТО агресије на СРЈ 8. априла 1999. прикључио ратној јединици Приштинског корпуса.

Четири недеље касније, на данашњи дан, на Ђурђевдан, стигла је страшна вест да је снајпериста терористичке ОВК угасио живот славном атлетичару, вишеструком шампиону Балкана и Југославије. Велика човек, спортиста, патриота требао је 26. јуна 1999. да прослави 36. рођендан.

ЗАСЛУЖУЈЕ ПРАВИ МЕМОРИЈАЛ

Горану Раичевићу је испред стадиона Партизана подигнут споменик. У Брусу има своју улицу, по њему се зову хала и атлетски клуб. Сваке године се одржава и меморијална трка…
– То је тамо спортски дан, изађу сви, од деце из обданишта до средњошколаца. Али бивши атлетичари сада тренери причају да то није довољно, јер, кажу, Горан је био велики и заслужује праву меморијалну трку. Да дођу сениори, да и Никола трчи тамо. Не знам, то је политика… Прва два меморијала су била права, долазили су најбољи из Србије, тада је победио Дарко Радомировић. Тренери би волели да покрену, али треба неко да им помогне – причају Јелена и Никола.

– Тог 8. априла, када је Горан одлазио на ратиште, нисам се плашила уопште… Једино ми је пало на памет да пробудим наше близанце, Катарину и Николу, који су имали четири и по године, да га зову. Звали су га, а Горан, који је ишао уз брдо, стао је и махао им – сећа се супруга Јелена.

– И данас памтимо како нам тата маше – додаје син Никола.

Супрузи Јелени је веома тешко да враћа филм уназад…

– Памтим да смо 21. марта заједно трчали маратон у Нишу. Горан и Девић су истовремено, као први, ушли у циљ. Ми смо отишли код његових родитеља у село Стројници код Бруса. Тамо смо били када је почело бомбардовање и одлучили смо због близанаца да останемо, јер смо у Београду живели на 17. спрату. И у Брусу је добио позив за војску…

Горан је као репрезентативац Југославије нешто касније добио папир да је демобилисан. Али…

– Стално је говорио својим родитељима: „Шта ако ја не идем, да дође неко из Суботице да ми брани праг куће“. Село је на обронцима Копаоника, то је јако близу Космета. Шта је могао… Он јесте добио папир из Савеза, али шта са њим. Да оде на ратиште, пријави се, да показује папир, не иде то. Није Горан једини тамо био позван – прича Јелена.

Шта се дешавало кобног 6. маја 1999. Горанова супруга зна само на основу званичног извештаја и из разговара са војницима…

– Упали су у заседу, у селу Качикол, на Космету. Гађали су возача камиона, Горан је седео иза њега и погодио га је снајпериста, њега јединога. Метак је пробио шлем. Остали су били изложени рафалној паљби, сви су били израњавани…

Када су сазнали да Горана више нема, остали су у селу.

– Нисам знала куд, шта, како, док нисам дошла себи. Онда смо се вратили у Београд… То што сам била атлетичарка помогло ми је да све то преживим. Свих ових година трудила сам се да сву енергију усмерим на децу. Када бих кренула да се враћам у прошлост, не би било будућности, тако да је било најважнији да близанци напредују, и као људи и као добри ученици. Чини ми се сад када су они стали на ноге, Никола је завршио Машински факултет, Катарина завршава мастер економије и статистике у Лондону, као да ми сада навиру сећања, као да је јуче било..

Горан Раичевић је релативно касно почео да се бави атлетиком. Био је талентован, али у ОШ у Разбојни и касније у Брусу није постојао атлетски клуб. Тек када је дошао у Београд на студије, откривен је његов таленат. Са 25-26 година је „експлодирао“, побеђивао је на кросевима Балкана, „Политике“, на „Белом кросу“, био успешан на средњим пругама, непобедив на уличним тркама. Почео је у Црвеној звезди, трчао за Партизан, Соко Врбас и Брус. Уз то, завршио је Пољопривредни факултет.

КАТАРИНА И НИКОЛА ТАТИНИМ СТОПАМА

И Катарину и Николу привукао је спорт. Прво су заједно отишли на одбојку. И док је Катарина остала у одбојци, Никола се при крају средње школе определио за атлетику. – Мама није била за атлетику, јер зна колико су се она и тата мучили. Сестри је одбојка помогла да оде на студије економије у САД. Катарина је репрезентативка у одбојци на песку, играла је на Медитеранским играма. Ја сам остао овде и атлетика је превагнула.

– Било би пристрасно да ја причам о њему какав је био. Више волим да цитирам људе, који су га одлично познавали. Већина каже да је био изузетан, да су људи као Горан предодређени да мало живе и то што живе живе квалитетно. Сви кажу да је освајао на први поглед, онако људски, имао је неку топлину. А с друге стране, на стази је био као лав. Непрепознатљив. У обичном животу био је осећајан, добрица, на стази је ваљда мислио да покаже своју снагу – прича Јелена.

Никола је захваљујући „краљици спортова“ сазнао колико је отац био вољен међу колегама:

– Трудимо се да га оживимо кроз приче људи који су живели са њим. Поготово што сам ја сада доста у контакту са бившим атлетичарима који су га добро познавали. Драго ми је када ми кажу: „Тата би био поносан на тебе“. Онда знам да је то то. Не знам како би он гледао на то како се развијамо као људи. Али, кроз приче људи могу да замислим како би он замишљао наш развој. Искрено мислим да би био задовољан.

Мајка Јелена с поносом истиче да сви кажу да Никола страшно подсећа на оца Горана, да трчи као он, да чак држи прст као Горан…

– Веома је лепо када дођем на крос Балкана, на којем је Горан три пута био први и једном трећи, када сретнем људе који су трчали са њим, поготово странце. И када се, као Бугарин Евгениј Игњатов, озаре када виде презиме Раичевић, схватите колико је био велики, колико је оставио дубок траг. И сви ме зову, као и тату, „мали Рајко“ – поносан је Никола.

Аутор: С. КРСТОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: