Arno Gujon: Grlo mi se steglo kada mi je devojčica na KiM rekla „Ovo je moja prva lutka u životu“

Arno Gujon, francuski humanitarac posvećen Srbiji, u ličnoj priči kao lekciji kako se postaje vitez plemenitosti, pravde i dobrote

Pokrenula ga je nepravda koja je iz dana u dan, iz godine u godinu pogađala jedan, samo jedan narod u Evropi. Srpski narod. Pitao se da li je moguće da se sva belosvetska mašinerija udruži u satanizaciji i zaključio da tu nešto nije u redu.

Stasavao je uz priče o lepoti Srbije, prijateljstvu sa njegovom otadžbinom Francuskom, podvizima srpske vojske u Velikom ratu. A, onda… Onda je, u proleće 1999, on, još golobradi mladić bio zapanjen slikama bombardovanja te lepote sa kojom je sanjao susret.

Ali, slike užasa oživele su ponovo u godini njegovog punoletstva. Pogrom je pogodio kosmetske Srbe, opet u proleće, 2004. Kolone nesrećnih ljudi prognanih sa ognjišta, lica njihove dece sa zamrznutom suzom na obrazu, monaštvo koje životom brani svetinje, svoje kuće vekovne – zasekle su memoriju ovog mladog čoveka u udobnosti roditeljskog doma u Grenoblu. U njemu je, tada, sazreo san: idem tamo, među te ljude. Prikupio je pomoć, iznajmio kamion i pošao u neizvesno.

Od tada, do danas, on je celog sebe darovao za radost osmeha srpske kosmetske dece. Oživeo najlepšu, ikad napisanu bajku „Mali Princ“.

Ovo je lična priča Arno Gujona, viteza plemenitosti, pravde i dobrote, o kome je dramski pisac i akademik Dušan Kovačević kazao: „Deca po kosovskim enklavama pamtiće ga kao Velikog Princa koji se pojavio kada ih je ceo svet zaboravio… Današnji mir i sreću koju Arno ima u krugu svoje porodice može se, slobodno, tumačiti i kao Božiji dar za sva dobra dela koja je učinio…“

– Bio je kraj decembra, te, 2004. godine. Kamion je već bio pun odeće, školskog pribora, ponajviše igračaka – vraća sećanje Arno Gujon.

– Krenuli smo prema Srbiji, Kosovo i Metohija, konačna adresa. Brat Bertran i naši prijatelji Andrej i Gajeton, smenjivali smo se u vožnji. Trebalo je preći četiri hiljade kilometara, tamo i nazad. Cilj nam je bio da stignemo na Božić. Radovao sam se, ali sam i strepeo… Da li ću stići kuda sam se zaputio? Da li će pokloni za srpsku decu stići u danima kada se sva deca sveta raduju darovima? Granice, carine, provera dokumentacije, svakojaka dovijanja kako da objasnimo kuda smo se i zašto zaputili…

– Pamtim moj prvi ulazak u Srbiju, noć uoči Božića. Prolaz kroz Beograd, želeo sam da se ovde zadržim… U sećanju mi je ostala slika blistavog Hrama Svetog Save. Tada ni slutio nisam da će Beograd biti moja druga kuća. Da ću se nerazdvojno vezati sa Srbijom.

– Stigli smo na božićno jutrenje u manastir Banjska. Narod se okupio u miru i prigušenoj radosti. Tog jutra me obuzelo osećanje: ovaj divni narod se i u najvećoj muci ne odriče svoje tradicije. Delili smo poklone. Dostojanstveno su ih primali naši domaćini, a činilo se da će svakog trenutka zaplakati. Jednoj devojčici, možda je imala najviše deset godina, pružio sam lutku. Nešto je govorila, a kada su mi preveli šta je rekla, saznao sam da je to njena prva lutka u životu. Grlo mi se steglo. Mislio sam da težeg trenutka od ovog nema, ali sam se tek u enklavama suočio sa užasnim uslovima života u kojima žive Srbi i njihova deca. Preda mnom je bio prostor opasan žicom. Krug slobode u kome se uči, stasava, spoznaje sva okrutnost života o kome se u svetu ništa ne zna.

– Vezao sam se za ove ljude, počeo sam da učim srpski jezik. Poštovao sam ih i divio se sa kolikom ljubavlju i zahvalnošću odgovaraju na simboličnu pomoć. Osetio sam da sam postao deo njih, njihove drame. Bio je to odgovor koliko su zaboravljeni i koliko im znači i najmanja pažnja. Zato sam želeo da pomognem više, najviše koliko mogu. Tako su svi moji putevi vodili prema Srbiji. U Francuskoj sam, potpuno svestan tog mog puta, osnovao Fondaciju „Solidarnost za Kosovo“. Sa dobrim ljudima koji su se uključili u fondaciju, probijao sam led, rušili smo predrasude. Nije bilo lako, ali smo uspeli. Ili, donekle uspeli. Ne znam, možda je bila presudna jedna izložba crteža srpske dece u ruskom centru za kulturu u Parizu. Svaki crtež bila je jedna potresna priča. Deca su crtala svoje detinjstvo, bivše domove, one, koji su ostajali u plamenu. Bio je to dečji pogled s kojim se strašno bilo suočiti. Ipak, ispod mnogih crteža, umesto potpisa, bilo je srce. Veliko dečje srce.

– Posebno sam zadivljen podvigom kosmetskog monaštva koje životom brani svoje svetinje, svoje kuće i sveću da im se ne ugasi. Oni su čuvari sveće, čuvari nade. Svaki moj susret s njima ulivao je uverenje da ovo što činimo, nije uzaludan posao. Meni lično bio je podstrek da čovek uvek može da bude bolji kada ima putokaz.

– Dečani su mi se baš uselili u srce. Kada sam upoznao moju suprugu Ivanu, bio sam siguran da ću se u ovom manastiru s njom venčati. Tako je i bilo. Ali nismo bili sami. S nama je bila i naša prva sreća, naša Milena. Nas dvoje, moja ćerka i ja smo se najpre krstili, a sutradan smo se Ivana i ja venčali. Srbija nas je darovala državljanstvom, a „Novosti“ – „Zlatnom plaketom za najplemenitiji podvig“. Srpski pasoš primio sam s nemerljivom radošću, kao priznanje za rad i ljubav prema srpskom narodu. Ta ljubav će trajati, sad Ivana i ja imamo na koga da je prenosimo.

– Skućili smo se pre neku godinu i u Beogradu. Nedavno se naša mala porodica uvećala. Na svet je stigla Irena. Za koji dan ćemo, s radošću, naš četvoro ponovo u Srbiju.

SRPSKI BOLjE, LEPŠE I TAČNIJE

Dopao mi se srpski jezik. Milozvučan je, ali prilično težak, ali sam ga savladao iz ljubavi prema srpskom narodu. Učio sam taj jezik čak i na časovima engleskog, na veliko čuđenje moje profesorke – ispričao je Gujon.

A kako govori i piše srpski, Dušan Kovačević je to ovako odgovorio:

– On danas govori i piše srpski bolje, lepše i tačnije od većine ljudi koji žive u zemlji Srbiji i od većine koji su zemlju napustili.

DNEVNIK, SVEDOK ZA SVA VREMENA

Arno Gujon je o svojoj trinaestogodišnjoj vezi sa Srbijom ispisao dnevnik. Naslovio ga je – „Svi moji putevi vode ka Srbiji“. Ova knjiga je svedok za sva vremena, lekcija o plemenitosti. Dušan Kovačević u predgovoru je, između ostalog, rekao: „U životu sam napisao mnogo predgovora, pogovora, svedočenja… Ali mi je ovaj predgovor jedan od najdražih. Pisao sam ga sa osećanjem najiskrenijeg poštovanja za sve što je naš prijatelj i zemljak Arno Gujon učinio (i neprestano čini) za ljude, posebno decu sa Kosova i Metohije“.

POMOĆ, VREDNIJA OD ZLATA

Udruženje „Solidarnost za Kosovo“ čiji je osnivač i predsednik Arno Gujon, do sada je srpskom narodu na Kosovu i Metohiji uputilo više od četrdeset konvoja pomoći, doniralo u izgradnju i opremanje škola, obnovu poljoprivrednih domaćinstava povratnika, izgradnju prostorija za ometene u razvoju, darovalo narodnim kuhinjama. Ako bi se sve to računalo u novcu, jasno je da je pomoć vredna više miliona evra.

– Ne računajte u novcu, ta pomoć koja dolazi od jednog mladog čoveka, uz to Francuza po korenima, u simboličnom smislu, vrednija je od svakog zlata – kaže Stanko Brković, dugogodišnji prijatelj porodice Gujon.

Autor: Milena Marković

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Danas dobrotvorno veče u okviru akcije „Kad bi hljeba bilo …