Владика Григорије у Суботици: Херцеговци, ПОДИГНИМО ПРЕБИЛОВЦЕ
У беседи на донаторској вечери у Суботици владика ЗХиП Григорије позвао Херцеговце да не брину за обнову храма, већ да помогну у обнови сваке куће, врта, воћњака у Пребиловцима. Беседу преносимо у целости
Нема веће части и нема бољег положаја у српском народу него бити херцеговачки владика. Ту је епархију основао Свети Сава, а у њој столовао Свети Василије. Али, није то једини разлог. Можда још и више због тога што је то земља у чијим темељима има највише мученичких костију и која је сва натопљена крвљу мученика за слободу и крст часни. Кажу да је Јован Дучић негдје записао отприлике да људи који не вјерују у немогуће не могу да ураде ама баш ниста, и они су, по његовим ријечима, проклети.
Ми, који тамо данас живимо, ми вјерујемо у немогуће. Ми вјерујемо не само да ћемо обновити цркву у Пребиловцима, него вјерујемо да ће у Пребиловцима опет живјети хиљаду људи и да ће опет као што је било оног страшног Илиндана 1941. године у Пребиловцима бити на десетине хиљада оваца, на тоне воћа и поврћа, како пише у извјештају НДХ, који се налази у архиви дубровачкој.
Ми вјерујемо зато тамо и постојимо. Зато сте нас диррнули ви који сте организовали ово вече да дођемо овдје на крајњи сјевер Србије, да дођемо као своји међу своје, као Херцеговци међу Херцеговце, иако смо ми тамо негдје колијевка, а ви сте овдје град и људи и домови и куће и земља. Колијевка је, како је рекао један велики историчар за цијели свијет Медитеран. И као сто добро знате, колијевка никад није нешто пребогата. Колијевка је увијек једна, али добро знате да нема ништа топлије, мирисније, животније.
Из колијевке излази човјек и креће на пут живота као из неког кратког пристаништа на велику пучину океана. Сваки Херцеговац који се роди било гдје, он из те топле колијевке креће и ма гдје да се нађе и ма гдје да живи дах живота топлина, мириси, осјећаји мајчинске љубави, зна одакле носи и надахнут је тим дахом. Једна од тачака гдје колијевка не смије престати да њише живот јесу Пребиловци и долина Неретве.
Данас наш свештеник са својом породицом живи у улици дон Илије Томаса, који је био један од инспиратора злочина у Пребиловцима. Он тамо живи и служи зато што вјерује у немогуће, зато што вјерује у живот и зато што неда да се сломије и затре колијевка.
Ми смо, браћо и сестре, сви тамо због тога, да колијевка из које сте ви изњедрени и и изнесени као пилићи, опстане. Колијевка је тамо на југу и никад неће бити богата неким великим богатствима, али никад неће бити сиромашна толико да не може да преживи. Зато је, браћо и сестре, градња овог храма за мене, као епископа захумско херцеговачког владику била толико важна. Кад смо 2002. године склонили депонију са тог мјеста сљедеће године сам служио и било нас је мало. Рекао сам тада људима као што видите ову круну на мојој глави тако ћете видјети и цркву на овоме мјесту. Видио сам да ми не вјерују. вјеровало ми је само неколико дјеце, јер она вјерују срцем.
Један од тих дјечака, данас 18-годишњи младић (Бојан-прим.аут) Екмечић је стално поред те цркве и подсјећа ме рекао си да као што видимо капу на твојој глави да ћемо гледати цркву и ево цркве.
Он је сад велики младић као сто само Херцеговац може бити и има четири сестре...
У двадесет обновљених кућа у Пребиловцима данас живи 15 дјеце. У просјеку више него у много богатијим мјестима. То је једна од последица вјере.
Пошто сте о мени чули разноразне ствари и добре и лоше, а виђали сте ме по Херцеговини или другдје и пошто ме сад видите својим очима, онда је прилика да кажем нешто што одудара од онога сто обично кажу људи овога звања.
Нисам дошао вечерас овдје зато што треба да скупљамо паре, већ смо ту да се видимо. Увијек говорим људима, дали ви паре или не дали, или вечерас или сутра, ми ћемо ту цркву направити, али дали или не дали паре, ако не будете уграђени у ту цркву, онда ћете тешко моћи да се назовете Херцеговцем. У њу се не уграђујете парама, него срцем, сузама, бригом, љубављуПаре су, у том контексту, само папири којих може бити, а и не мора.
Можда сте читали по новинама да сам рекао кад завршимо ову цркву у Пребиловцима, нећемо више градити цркве по Херцеговини. Имамо их више од 300, него ћемо градити школе и болнице. Ових дана у једном селу обнављамо школу, а ускоро ћемо школу обновити у Невесињу у коме ускоро отварамо и болницу коју је започео диван човјек, наш пријатељ, који је на жалост умро, али ми завршавамо његово дјело.
Зашто вам ово говорим? Зато сто мислим да више није никакав проблем да завршимо Храм у Пребиловцима, а имам идеју која се родила у једној бесаној ноћи. коју мора имати сваки владика, а посебно херцеговачки. Шта ће нам Храм у Пребиловцима, ако не обновимо сваку кућу? Обновили смо до сада 25, треба да обновимо још 56.
Вечерас су ми јавили да у Чикагу један наш пријатељ прави донаторско вече за Пребиловце. Мени је радост као владики херцеговачком да кажем људи не морате давати паре за цркву, завршићемо цркву.
Обновите кућу, једну, двије, три, пола.Обнова једне просте херцеговачке куће кошта 20.000 КМ. Сигурно је да цу ја наћи десетак људи да обнове по једну, то је већ десет, а онда ајде Херцеговци и разна удружења обновите и ви по једну. Знам да ће се наћи мудраци и рећи па ко це тамо живјети. Нек не живи нико, а нек има кућа.
Нека жена из Пребиловаца нам је дала прије неки дан 10 дулума земље поред цркве. Договорили смо се да манастир Тврдош на тој земљи засади маслињак. Ајде Херцеговци, ви јунаци, засадите и ви по један воћњак па кад дођу комшије Хрватићи, нек се мало диве, нека кажу види како ови вјерују у живот.
Немојте да кукамо над својом судбином него дајте да побједимо смрт животом. Дајте да обнављамо куће. Тада ће та црква бити саборна црква парохије чапљинске. Вјерујте ми да је то једна од најљепших цркава направљених икада игдје. Пројектовао је Пеђа Ристић. Мало смо разговарали и идејни је задатак да та црква показује да вјерујемо у живот.
Ако су убили једном, ако су убили други пут, ако смо ми ћутали 50 година и патили због тога сто су бетонирани у јамама, ако смо једва успели да изградимо крипту прије рата, ајде сад да покажемо колико можемо и покажемо какви смо људи на дјелу, а не у причама и видјећете да ће нас све обасјати радост живота.
Зашто да не буду црвени кровови на свим кућама и житна поља? Зашто?
Нема разлога. Постоји само једна разложна тема. Да обновимо, да населимо те људе који данас живе у Требињу, Љубињу, а хоце да живе у Пребиловцима. Да имају струју, воду, телефон да имају своја имања. Ово село излази на три ријеке: Брегаву, Требишњицу, која се улијева у Хутово блато и на Неретву. Било је ту мотива вјерских и звјерских и националних, али један од главних мотива за убијање тих људи је био економски. Усташе су тог дана заробили и 40.000 грла стоке. Много је лијепо овдје гдје живите, али немојте да мислите да је ово превише и пуно богатије него оно тамо.
Да се вратимо на почетак и завршимо ову причу и да вас опоменем односно обавежем да помогнете изградњу Пребиловаца цркве. Завршићемо ми цркву, али шта ће нам црква ако не буде тог села.
Мрзим израз спомен-црква, јер у хришћанству никад није спомен због онога што је било или због онога ко је био, него је више спомен због онога ко ће бити и кога ћемо срести. Ми се сјећамо њега да бисмо га срели, а не да бисмо га запамтили. Због тога је, драги пријатељи, наша вјера, вјера у живот, вјера у будућност. а не само сјећање. Ми се сјећамо будућности и сјећамо се будућности у ствари највише кад се сјећамо наших колијевки. И ви данас и вечерас када сте се састали на шта вас је позвала ваша колијевка или колијевка ваших предака треба да помогнете да постоји не само колијевка, односно да се обнови и да буде празна него да буде пуна, а то није сјећање на прошлост, него сјећање на будућност. Ми хришћани на крају симбола вјере кажемо чекам Васрксење мртвих и живот будућега вијека. То је браћо и сестре наша вјера.
Оно сто је човјеку немогуће Богу је могуће, зато од вечерас и ваши организатори и наши домаћини и ви који сте показали добру вољу немојте да више говоримо да градимо спомен храм него говорите да градимо Пребиловце и обнављамо сваку кућу, сваки врт, сваки воћњак, сваку башту.
Извор: Слободна Херцеговина
Везане вијести: