ЗЛОТВОРИ

ВЕСЕЛИН НАЕРЛОВИЋ са супругом ПАУЛИНОМ уочи Другог свјетског рата у Сарајеву

Ако је судити по сјећањима преживјелих, по томе како говоре о својим страдањима, по казивањима о злочинима и злочинцима, рекло би се да Србин — Динарац не умије да мрзи. У његовим ријечима нема жучи ни када говори о најстарвичнијим злочинима. Нема грких ријечи и клетава ни за највеће злотворе и све се углавном своди на презир, на непомињање.

Насупрот томе, не штеди ријечи, топле и људске, кад ваља истаћи доброту, гест човјечности и жртвованања друговјерника. Само тако се, чини се, може и разумјети њихово вјеровање да се зла не мора бојати онај ко зло не чини, скрушеност, помирљивост и наивност са којом су и Срби у ливањском крају те опаке 1941, као уосталом и другдје, потурили главу на пањ и пристали на клање.

Вјеровали су кривим клетвама, лажним обећањима и лицемјерју комшија, дојучерашњих пријатеља.

Илији Лалићу, гостионичару из Ливна, напримјер, који је дошао да честита рођење сина своме комшији, усташком главешини др Драгану Урумовићу, довољно је било да се лукави, подмукли адвокат закуне: „Дабогда ја свог Брацу печена јео ако ти и длака са главе фали“, па да се мирно врати кући и сачека да га само неколико дана касније са осталима поведу на клање у Пролог…

Веселин Наерловић, познати предратни индустријалац и трговац крзном, родом из Гламоча, није чудом завршио у Прологу или на неком другом губилишту, али је добрано осјетио шта значи и колико је тврдо пријатељство са ливањским усташким главешинама.

Кад је у љето 1941. године до њега у Сарајеву допро глас да му је у Гламочу, тачније на Врби, побијена сва родбина, кренуо је колима са возачем, неким Трипом из Рисна, да види шта је било. Његово путовање се завршило у усташком затвору у Ливну. Возач су, за чудом пустили, ваљда зато што је био Хрват, и он је пожурио натраг у Сарајево да обавијести Наерловићеву супругу Паулину шта се десило.

Како је Наерловић у Ливну имао много присних пријатеља и међу Србима, али и међу Муслиманима и међу Хрватима, понадао се да ће му та пријатељства помоћи. Преко неког Муслимана, стражара на затвору, успио је да протури и пошаље поруку, вјеровао је, понајоданијем и најутицајнијем међу њима, Хрвату, хотелијеру Ђиђију Кајићу, и затражи помоћ. У затвор је убрзо бануо ливрејисани келнер са лептир машном и бијелим рукавицама. Пустили су га да уђе директно до Наерловића и лично му уручи одговор од пријатеља Кајића. Кад је зачуђени Наерловић подигао бијелу салвету, на сребрној тацни је угледао – метак!

Чим је од возача сазнала шта се десило, Наерловићева супруга, која је имала амерички пасош, пожурила је у њемачку команду у Сарајеву. Претпостваљеном је казала шта се десило, куд је њен муж био кренуо и зашто је затворен, да је он невин и да се не бави политиком већ бизнисом, а онда одлучно затражила да њемачка команда заштити и њу као амерчког држављанина и њеног мужа као лојалног и непорочног грађанина.

Никад се, наравно, неће сазнати да ли су њени аргументи и позивање на имунитет америчког држављанина (Њемачка у то вријеме још није била у рату са Америком, прим.Б.С.) били довољно убједљиви или је богата жена потегла и новац – кључ који отвара сва врата, тек Наерловић је одмах ослобођен и враћен у Сарајево...

ВЕСЕЛИН НАЕРЛОВИЋ са супругом ПАУЛИНОМ уочи Другог свјетског рата у Сарајеву

А у Челебићу, Срби су вјеровали кнезу Нику Крижану да им се никакво зло неће десити, чак и у часу кад су већ почели људе да купе по селу и одводе их у школу, односно у јаму Бикушу.

Тако и у Рујанима, и у Чапразлијама, и у Лиштанима, и у Голињеву, и у Губину, и у Прову и у Оџаку... — једнако и у часу потпуне неизвјесн ости и кад је крв већ почела потоцима да тече и главе да лете.

А то ћутање о злотворима, то што се у њиховом гласу не може осјетити ни трунка жеље за осветом, не може се никако тумачити као кукавичлук, поготову што пакости и жеље да се зло злом врати нема ни сада — послије пола вијека. Ако и спомињу кога, чине то некако штуро и без галаме и страсти, као да су сво то зло учинили некоме другоме.

Милан Радоја, тако, тек на неколико мјеста у својим сјећањима штуро и као узгред спомиње имена неких зликоваца, врло ријетко детаљишући и у појединостима истичући њихова злодјела:

„Судбину Срба тога времена у доњем Ливањском пољу — вели он на једном мјесту у својим записима — одређивали су жупник Божо Шимлеша из Лиштана, Пилип Пашалић из Доњи Рујана, Јаков Пашалић из Челебића, Стипе Матковић из Струпнића и Иван Сучић из села Луснића са логорником и двокатом Урумовића и другим ливањским старешинама онога времена…“

Уз кнеза Ника Крижана, Јаков Пашалић је у Челебићу ведрио и облачио. Његова ријеч је дријешила и везала, он је могао и да посијече и да спаси, а свеједно, оно мало преживјелих свједока га углавном кажњавају и свете му се презиром и неспомињањем, баш као и многе друге међу којима су се нарочито истицали Иле Пашалић (чија је крвава брадва пред школом добро упамћена), па Стипе Пашалић, Петар Пашалић и син му Јаков, Мате Пашалић, Јаков Римац, Матан Римац (и његов чувени чактар који је носио пред повезаним и беспомоћним Челебићанима док су их спроводили на губилиште), па Марко Римац који је возио кола натоварена лешевима од школе до рупа у којима су затрпавани...

А у Ливну нарочито је остао упамћен злогласни кољач Смајо Чакар, по занимању, иначе, касап, који се у свакој прилици фалио како има оштар и сигуран нож. Па Салих Бајагић, Хасан Мурга и један Љубунчић звани Диндин, као и Владо Којић, звани Самсарић, који је у почетку био и логорник.

Понајкомплетније је у сјећањима сачуван именик злотвора и крвника из Рујана, Лиштана и Оџака.

Тако су од усташа из Горњих Рујана на злу гласу од Баришића синови Анта Баришића, Иван, Јуре, Петар, Тадија и Божо, затим Јаков Иванов Баришић, Мијо Баришић и синови Божа Баришића, Јаков, Стипан и Јокан, као и Иван и Нико Баришић.

Ту су затим Брдари - Блаж Јозов, браћа Јозо и Никола Антеви, Стипан Мијатов, браћа Никола и Анте Тадеви, Иван Јаковов, браћа Стипан и Јозо Маркови, Никола Божов, Јаков и Перо Јозови.

У Рујанима је својевремено подигнут споменик страдалим Србима, али ту никада није сахрањена ниједна српска кост јер власт није допуштала да их изваде из јама и неопојених рака

(Мићо Радета је приликом вађења костију из јаме Развала надомак Горњих Ријана, забиљежио казивање Маре Буловић, супруге Бранка Буловића, посљедње српске породице која је у том тренутку живјела у овом селу:

- Јозо Брдар, звани Јоина, отворено се послије фалио како је четрес прве бацао српску ђецу у јаме. Одједанпут бих, вели, зграбио по троје и бацио их у јаму, а она цвиле баш ки пашчад. Послије рата је био побјегао и склонио се у Аустралији, али се неђе седамдесетих година вратио. Нико га, међутим није ни мрко погледао а камоли питао шта је радио за вријеме рата. Зато се послије, а нарочито јесенас (након побједе Х Д З на изборима 1990. године, прим. Б.С.) опет почео прсити као велики јунак из 1941, окупљати туда хрватску младеж и без трунке стида и кајања јој причати о својим јунаштвима над немоћнима и недужнима и тровати је мржњом према Србима.)

Од Видића упамћени су браћа Јозо и Лука Божови и Стипан Лукин Видић, као и Миле Вуковић.

Не заборављају се Јелчићи - Стипе Јаковов, браћа Мијо и Стипан Божови и њихов рођак који се такође зове Стипан Јелчић, а од Јукића Петар и Никола.

Ту су потом Никола Калаица и Иван Антев Мајић, Мате Ников Поповић и Мијо Стипанов Поповића као и Радић Николе Марко.

По злу су запамћени и синови Јакова Ћенана, Мијо, Пилип и Божо , Мартин Божов Ћенан, Анте и Јозо Ћенан, Маријан, Стипан и Бићо Шкрабо и Мартин Матев Џаја.

По крволочности и немилосрђу према комшијама Србима нарочито су се истицали усташе из Доњих Рујана, углавном кољачи и џелати са Пролога, Равног доца, Развале и Крчевина.

На тој црној листи су Марко Јозов Бараћ, Иван Гуја, звани Егер и син му Нине, затим Јозо Антев и Јаков Јаковов Гуја као и Божо Делић…

Слиједе синови Марка Јурете, Јозо, Божо, Илија, Јерко, Мијо и Нико (којега су сви упамтили као вођу пута према јами Равни долац), затим Јурета Јуре Божо, Јурета Петра Илија, Јурета Јуре Мате и Мијо (који је чак и кнез у селу био), као и Јазов Стипе Никола, звани Шустер,затим Калајица Стипе и Калајица Марка Илија.

Од Одака се памте Иван Јозов, Мијо Стипанов, звани Баћо, па Одак Јакова Јуре, Одак Милоша Стипе и Одак Стипа Славко.

Од Пашалића је несумњиво најпознатији Пилип Милев, звани Пилипац, један од највећих зликоваца, и брат му Стипан, који се послије рата петнаест година крио код куће, као и брат им Иван, звани Броцак и Пилипов син Нине.

( Пилип Пашалић, звани Пилипац, био је прије Другог свјетског рата чак и предсједник Доњепољске општине коју је чинило једанаест села у Ливањском пољу. Са Ерцезима, посебно са Цвијаном Ерцегом, био је бајаги велики пријатељ и обећавао им заштиту као за најмилије – да их нико неће смјети мрко погледати а камли на њих руку дићи. Међутим, и он, баш као и многи други, преконоћ су заборавили на пријатељства и обећања и одједном се испизмили и без икакве милости кидисали на живот несрећне српске нејачи...

Његовог брата Стипана, званог Стипанина, преживјели из јаме Равни долац упамтили су како је над јамом вршио прозивку жртава и наређивао да из оближње Сајдине пећине доводе породицу по породицу и бацају их у јаму, а на сличан начин се, изгледа, по угледу на брата-крвопију Пилипа, званог Пилипац, „прославио“ и на другим губилиштима у околини Рујана. Послије рата је успио да за петнаест година замете траг, али се изгледа није удаљавао никуда из Рујана и околине и сва његова родбина, сви Хрвати из села су знали за њега, гдје се крије и ко су му јатаци. Касније се дрзнуо до те мјере да је чак и дању излазио из брлога и помагао породици у пољским радовима, жетви, косидби, пластидби, берби кукуруза...

Тако негдје све до шездесетих година када се сам пријавио. Тада је већ у Рујанима било премало оних који су знали и памтили његову прошлост па је тако одробовао само ону казну на коју је сам себе осудио.

Ипак, стигла га је правда божја и просута невина крв му је почела на очи ударати. Почеле су ноћне море и да му се приснивају она дјеца српска коју је бацао у јаме како му ноктима очи копају. Мјесни фратар је учио његове најближе да траже опрост од некога од Бошковића, Бачковића, Киса, Стојанаца... – оних чије је дјеце највише завршило у јамама. Кад је схватио да нико у име невиних жртава не може и неће да прашта, помирио се са судбином и годинама се распадао у постељи и умирао у најстрашнијим мукама.)

Од Пепића се спомињу Жарко и Срећко, а од Перића злом су се прославили усташе из Доњих Рујана Никола, Јуре, Јаков,Мате, Стипе и Анте, затим Миле Николин Перић, Мијо Стипанов Перић и браћа Иван и Анте Перић, као Стипан и Перо Плазанић и Марко Радић са синовима Јозом и Јаковом.

(Управо у кући Перића, зову их Томишићи, тачније у кући Стипана-Стипице Перића у Доњим Рујанима, усташе су вијећале гдје да побацају и сатру српску нејач из тог и сусједних села. Једни су предлагали да их побацају у такозвану Гаровљеву јаму између Рујана и Чапразлија, али је као дубља и сигурнија превагнула јама Равни долац на Динари.

Кад је чуо о чему се договарају и какав крвави план кују Божо – Божица Јурета је устао, скинуо капу, прекрстио се и кренуо преко врата говорећи зачуђеним и мржњом према Србима заслијепљеним усташама, својим комшијама и рођацима:

- Шта то чините јадна вам и жалосна мајка, зар сте наумили да потрете недужни народ!?

Стипана-Стипицу Перића, као ни толике друге, послије рата није стигла правда и као један од коловођа покоља у Рујанима није испостио заслужену казну. Није се, кажу, ни он лако с душом раставио – и он се разболио и девет година на постељи чекао и молио да смрт дође по њега...

А Стипан Плазанић, звани Пипа, био је ожењен Српкињом Даром Лалић и са њом имао четворо дјеце. Иако је добро и на вријеме знао какво се зло спрема, и он и жена му Дара, нико није ни прстом макао да макар оне најближе упозори да се склоне. Напротив, Пипа је прво бануо у тазбину и њих потјерао на губилишта)

У том крвавом усташком колу су били и Топић Мија Марко, браћа Ћенани, Николини синови, Бошко, Мате, звани Маћан (такође један од познатијих, окорелих усташких злотвора) и Иван, звани Рашкета. Слиједе Ћенан Јура Марко као и Ћурковића Јоза Миле, Урса Стипе Перо, Урса Мијо и Урса Џанан.

На том списку злотвора су још и Шибеник Стипа Нико,звани Ћипан, Шибеник Илије Мате, звани Јуца, Шибеник Јакова Петар и Шибеник Ивана Мартин, Шукер Јаков и Шукер Јозо...

Из Лиштана се спомиње Мартин Јура Гранића, а из Оџака злогласни емигрант Келић, Каришан Љубичић и Илија Ловрић.

„Онога времена који су се најбоље истицали — пише Милан Радоја — ти су били проглашени да су крвацки соколови који урешују младу, независну државу. Каво најпрви проглашени су они што су оћерали попа Ристу у јаму и Тото Гуја из Доњи Рујана (кад би лизо свој нож са којим закоље српско дете, говорио да му је слађа та крв него од младог јањета) и они из Челебића што су носили клепке пред својим комшијама кад су ји гонили у јаму. Таквима је обећават дати најбољи иметак од убијени Срба, а онога времена такије соколова било доста…“ Занимљиво је и запажање двојице усташа — жандара Мата Милићевића и Стипана Јозића, које је такође записао Милан Радоја:

„Ти ствари доста су мени у школи казивали и чудили се како тако људи могу бити заражени према својим комшијама. И када су ишли за њима на јаму послим петнаес дана бацања људи, у јаму бацали бомбе и викали ако има ко жив нек се весели…

Онда би се валили који је више убијо Срба. Онај Матан што је носијо клепку пред људима тога пута, он се валијо: ићи ћу ја у Лиштане жупнику да и мене прогласи да сам крвацки соко. Па ни Тото Гуја није бољи од мене само што ја не могу лизати ножа од пасје крви ко Тото Гуја…

Они су се највише чудили догађајима у школи кад је било силовања дјевојака и снаша, што јим је Келић усташа казиво, и да се покајо, како су имали срца онда да убију сваки своју — онда су и они требали ићи жупнику у Лиштане да ји прогласи крвацки соколови…“

И Милан Булајић у својој књизи „Усташки злочини геноцида“ наводи имена неколико најистакнутијих коловођа усташких звјерстава у Ливну и околини:

„Организатори и учесници злочина геноцида у ливањском крају били су усташе емигранти родом из овог краја: Лијовић Јако из села Жаровић, Гранић Мартин из села Рујани, Грабовац Мартин и Водопија из села Вржерале, Љубичић из села Оргуз, Келић и Теклић из Чапразлиа. Уз помоћ Мирка Перајице из села Коморана, адвоката Драгана Урумовића из Ливна, Ивана Челана и Марка Чондрића, представника Хрватске сељачке странке, учврстили су и проширили усташку злочиначку организацију и тако је оспособили за масовне злочине геноцида над Србима. Касније су постали официри усташке 'Црне легије' под командом усташког злочинца Јуре Францетића и извршили злочине геноцида и у другим крајевима ЕНДЕХАзије…”

Много подробније податке оставили су Марија Богуновић и Љубо Црногорац у свједочењу које је објавио јеромонах др Атанасије Јевтић у књизи „Јасеновац — највећи српски град под земљом“:

„Надаље су се истакли у прогону Срба и као усташе: др Урумовић Драго, адвокат, Кајић Владо, трговачки помоћник, Слијепчевић Владо, власник аутобуса, Лијовић, логорник који је дошао из емиграције, Јазво Јоко, општински начелник у Ливну, Чевро Иво, гостионичар, Готовац Стипо, гостионичар, и његов син, Франич Чоко, трговац, Франич Тони, звани Маџар, фарбар, Ђогић Стипо, трговац и његово петоро браће, Лисица Бошко, поседник и његова четири брата, Каић Крешо и Драго, учитељи основне школе које је школовало Српско просветно друштво 'Просвета' у Сарајеву, Каић звани Џиџи са својом браћом Крстаном и Бошком, Долић Никола и Мијо, ткалци, Тустовић Владо, бивши намештеник Војнотехничког завода у Крагујевцу, Каић Нико, трговац, Тадић Станко, пекар, Грабовац Звонко, општински бележник, Павичић Раде, учитељ и његова сестра Павичић Ковиљка, кројачица, муслимански хоџа којему не знамо име а који се за време старе Југославије признавао Србином, Чакар Смајо, месар, Јарић, Циганин и трговац стоком, браћа Борићи, Цигани, Мурга Месар, Долибић Мијо, шофер — сви из Ливна, затим Чачија, сељак из Суваче који је са Павелићем био у емиграцији, Франић, Перајица и Бараћ, шофери из Губера, те многи други чија имена не знамо…“

(Преживјели Срби из Губера никада нијесу заборавили Мирка Перајицу, крвопију који је из Коморана доселио на мираз у ово село и за сва времена оставио крвави, срамотни траг злочинства а злодјела је подмирио главом 1942. године када су га партизани заробили и јавно стријељали, баш као и његове пајташе Пера Петра и сеоског кнеза Бошкана Брала.

Партизани су због „заслуга“ и „јунаштва“ испољеног у мучењу и убијању голоруког, недужног и немоћног српског становништва, не само у Губеру, ликвидирали и Јока – Јокачу Баковића чији ће се потомак Мирко Баковић, звани Делија, као градоначелник Ливна, на исти начин прославити педесет година касније, али њега још није стигла заслужена казна.

Једне громобитне, олујне и водоплавне ноћи 1943. или 44. године, Нику Чеку, званом Кокица, такође Губеранину из друштва усташких крвопија и злотвора , пошло је за руком да у Прилуци некако умакне партизанској патрпли и по карамлуку загази у поплављено Ливањско поље. Успио је да допре до саме куће, али га је ту изгледа савладао умор и студен – пао је једва стотинак метара од прага и сјутрадан су га нашли мртвог у помути...

У Губеру је као посебно опасан усташа из Другог свјетског рата остао упамћен и трговац Томо Станић, један од организатора и ослонаца усташтва у овом селу, али је он успио да измакне руци правде, да дуго замеће трагове по Њемачкој, Шпанији, Аргентини... да би се 1992. године мирно и уздигнута чела вратио у Ливно, гдје га нико никада није ни упитао за злочине који ни по једном демократском праву у свијету никада не застаријевају. Његовом блиском рођаку и по крви и по злодјелима Јакову Станићу, то није успјело – ликвидирали су га партизани...

Као опаке и немилосрдне усташе у овом великом селу су запамћени и Илија и Драго Бараћ и Марко и Андро Шошић, који су под том злогласном заставом и завршили, али и браћа Хасо и Ибрица Зрно, Мехови синови, чији је нож сијевао и у Голињеву и другим селима око Ливна у којима су истребљивани Срби. Кад су престали покољи у ливањском крају, породица Зрно је одселила из Губера у Славонију гдје су због Хасових и Ибричиних заслуга добили на поклон неко српско имање, напуштено или отето од оних који су тамо страдали од усташке руке. Пред крај рата, кад је и у Славонији завладала народна власт, њихов отац Мехо, већ слијепи старац, и остала породица су враћени у Губер, а Хасо и Ибрица су нестали нетрагом и не зна се каква их је судбина стигла, да ли су негдје у завршним ослободилачким операцијама главама раздужили своје крваве дугове, или им је ипак некако успјело да у тим смутним временима нађу неки „пацовски пут“ и склоне се негдје у завјетрину преко границе, тамо гдје се о њиховим злодјелима није ништа знало.

Велике крвопије и зликовци су били и Ибро Ситнић и Јако Мостарац, који су, упркос томе, послије рата осуђени на ситне временске казне и потом спокојно дочекали старост и природну смрт.

Упркос великом труду усташа да избришу сваки траг злочина, и у Тушници су преживјели свједоци да кажу како је било, али и да упру прстом на оне који су их мучили и бацали у јаму. Они су као коловође и главне крвнике означили Антона Перковића, званог Цека, Стипу Перковића, званог Шћешан, затим Мирка Ивановог Перковића, Јока Ивановог Перковића, званог Бикан, Бора Боришиног Перковића, званог Шатун, Мирка Марковог Перковића, званог Тадко, Стипу Марковог Перковића, званог Ђерек, Јуру Ивичиног Перковића, званог Ђурина и Бора Вилимовог Перковића, званог Бошкан – сви родом из Потока, баш као и већина оних које су бацили у тушничку јаму...)

Сви они који су неким случајем преживјели то паклено љето 1941. године, који су избјегли усташки огањ на Огњену Марију и громове на Громовника Илију, без изузетка и двоумице истичу да су коловође и идеолози усташких звјерстава и у Ливну били католички свештеници, односно католичка црква која је овдје била оличена у фратру Срећку Перићу.

Његову већ спомињану и познату крваву проповијед и бојовнички поклич са олтара самостана Горица у Ливну, спомињу у својим свједочењима и Марија Богуновић и Љубо Црногорац:

„Овим опасним покољима Срба у срезу ливањском — свједоче они — руководио је др фра Срећко Перић, фратар-фрањевац из самостана Горица код Ливна. Овај фратар је родом из среза ливањског а имаде једну сестру која је у срезу ливањском удата за једног Србина. Он је прије покоља једне недјеље са олтара у цркви Горици сакупљеним Хрватима наредио да започну са покољем Срба, ријечима:

— Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Кад овај посао завршите, дођите к мени у цркву гдје ћу вас исповједати и причестити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени…

Послије тога започео је покољ Срба…“

Католичка црква на Горици

Занимљива је још једна чињеница коју наглашавају поменути свједоци (Богуновић и Црногорац):

„Усташе су намјеравале да у ливањском срезу, послије извршеног покоља, поруше српскоправославне цркве, али их је у томе спријечио долазак италијанске војске. У ливањском срезу нису Срби нагоњени да пређу на римокатоличку вјеру, јер су били осуђени на покоље сви до једнога. Спасио их је од потпуног покоља само долазак италијанске војске…“

Сем фра Срећка Перића за којега напомињу да је за вријеме старе Југославије дуже био римокатолички свештеник у Нишу, Марија Богуновић и Љубо Црногорац доказују да су се у прогонима Срба и као усташе истакли и сви остали свештеници из овог самостана, прецизирају да их је било око двадесет, али им имена не знају.

Новинар Анђелко Козомара, међутим, у мини-фељтону, објављеном у „Политици Експрес” у августу 1990. године, истиче следеће:

„Документа показују да су, уз поменутог фра Срећка Перића, за злочине оптужени многи католички свештеници, а међу њима и фра Боривоје Мача, фра Виктор Балтић, фра Божо Шимлеша и фра Боро Гребенаревић. У том крвавом колу заиграле су и редовнице „Светог Винка” из Ливна, Доминика Шепаровић, Малвина Малиновић, Изака Дуки, Велислава Шипушич, Теофанија Прцела, Донатела Шабић, Цецилија Филипи и Грацијела и Отилија Јукић. Због великих заслуга за усташку власт њих је одликовао лично Анте Павелић, а приликом пријема одличја сликале су се са поглавником и фотографије је објавио цио усташки тисак…

АНТЕ ПАВЕЛИЋ са часним сестрама из Ливна и Јајца, одликованим 21.новембра 1942. године

Католички свештеници су у Ливну — закључује Козомара — много пре почетка рата своје вернике, од којих ће многи постати усташе и злочинци, за злочине припремали знатно пре него је букнуо устанак у БиХ, развијајући истовремено у њима љубав према вери и мржњу према православљу и свему што је српско… Нема данас ниједне ливањске српске породице која је избјегла покоље да може посведочити да су јој фратри из Горице спасли живот…“

Ипак, најкомплетнију слику улоге католичког клера и учешћа појединих католичких свештеника у усташким злочинима и покољима Срба на тлу Хрватске и Босне и Херцеговине, па дакако и у ливањском крају, дали су Јожа Хорват и Зденко Штанбук у познатој књизи „Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера“, објављеној у Загребу 1946. године. Наводећи само суве чињенице, документа и необориве доказе у виду изјава самих злочинаца, записника о њиховим саслушањима, њихова писама или говоре објављене током рата у проусташкој штампи, Хорват и Штамбук закључују:

„Да би се у цјелости приказало шта су све појединци и скупине свећеника урадиле за оснивање и ширење усташке терористичке организације, колико су одговорни за припремање окупације наше земље, за издају и поробљавање свога народа, колико су се ангажирали за окупаторско усташку власт, колико су у цјелости – директно или индиректно, материјално или морално – учествовали у небројеним усташким злочинима, и коначно, у којој се мјери, заносећи се још увијек усташким замислима и плановима, и данас ангажују у протународном раду, за свако наше поглавље била би потребна већа књига...“

Ову громовиту и по католичку цркву, не само у Хрватској и Босни и Херцеговини, поразну оцјену, најупечатљивије и најнепобитније потврђује и подупире текст који је италијански фашистички новинар Корадо Золи објавио 18. септембра 1941. године у листу „Il Resto di Carlino“ под насловом „Причице из Грачаца“. У овом необичном путопису, преплитању приче о „грачачким птичицама“, легенде о светом Фрањи Асишком и разговора са неким њемачким артиљеријским мајором са којим је путовао по Независној држави Хрватској, Корадо Золи је, окарактерисао и клерофашистички терор у новоствореној усташкој државној творевини:

„Оно је први фрањевац из Асиса – пише Корадо Золи - братимио птице и сестрио рибе, а ови његови ученици и духовни потомци, по Н Д Х, набијени мржњом, кољу невине људе, браћу по оцу небескоме, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви, и браћу по једном те истом тлу мајке земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закапају живе по јамама, мртве стрмоглављују у ријеке, у мора или низ провалије... Постојале су банде убица, које су биле и вјероватно су још вођене и потицане од католичких свећеника и редовника...“

„Нема сумње да ријеч 'capeggiato' – закључују Јожа Хорват и Зденко Штамбук, који у својој већ поменутој књизи цитирају овај текст Корада Золиа – значи да су ти свећеници и фратри идеолози, и организатори, и теренски вође масакраторских банди...“

(У том погледу веома је илустративан пример попа Божа Шимлеше, жупника из села Лиштана са руба Ливањског поља, који се одмах по избијању рата прикључио усташком покрету и постао један од његових најактивниј пропагатора и перјаница, вођа и организатора покоља над Србима у овом крају, што ће му касније донијети и мјесто „котарског предстојника за котар Ливно“.

Југословенска Државна комисија за утврђивање ратних злочина, прикупљајући податке о овом крвопији под црном ризом, поред осталог, прикупила је и неколико изјава мјештана Лиштана и других села око Ливањскох поља, Хрвата који тешко оптужују Шимлешу, чији је, како истичу, најприснији пријатељ био злогласни усташки кољач Иван Келић (посебно се „прославио“ у покољима Срба Челебићана, прим. Б.С.):

„У мјесецу јулу када је вршен покољ на нашој опћини над православним народом – стоји поред осталог у изјави, коју су потписале Јања Лукац и Луција Брчић из Лиштана – Шимлеша је одмах у цркви за вријеме мисе народу казао да је дошао час кад треба да се сви Срби униште у Хрватској и ако ми Хрвати нећемо њих уништити у најкраће вријеме онда ће они нас и зато је потребно да се сви Хрвати дигнемо на уништење Срба на нашем срезу као што ће и Хрвати на другим срезовима учинити дужност за хрватски народ и за Поглавника. Исто је у цркви говорио: кад сад ми будемо уништавали Србе код нас, ако би се нашао и један Хрват који би заплакао за њима исто ће га снаћи што и њих – тврде ови свједоци и додају да је Шимлеша истог дана смрћу, бацањем у јаму и одузимањем цјелокупне имовине запријетио и свим Хрватима који би покушали да оду до Чапразлија, сусједног српског села, или преко Динаре у „комунистичку Далмацију“, и дојаве Србима шта им се спрема.

„За истог нам није познато – веле даље у својој изјави Јања Лукац и Луција Брчић – да ли је клао и бацао у јаме, само нам је познато да је организирао покоље са Ћенаном Божом, да су они били главни организатори и надзорници...“

И Хрват Стипе Ђуран, звани Пипа, из села Ћајић, а његову изјаву потписују и Мијо Ћурак и Иван Шукер, изричито тврди да је Шимлеша био главни организатор и иницијатор покоља над Србима у селима око Ливањског поља, да су за вријеме тих покоља код њега долазили и окупљали се емигранти да се посавјетују и договоре како да се што успјешније изврше ти покољи, а сам је организовао и обилазио усташке страже око села како нико од Срба не би умакао, или евентуално ко од добродушних Хрвата покушао да оде у друге крајеве и упозори тамошње Србе на опасност:

- Неколико дана послије покоља – испричао је Ђуран, а то потврђује и још неколико Хрвата-свједока – наишао је један Далматинац који је шкопио крмад и одмах је Шимлеша послао усташе да га убију, те је исти одмах те ноћи и убијен...“

У закључку Државне комисије за утврђивање ратних злочина, о овом духовнику- злотвору из Лиштана, који је са олтара позивао на злочин, поред осталог је записано и ово:

„ Дне 28. јула 1941. године позвао је цијелу жупу да дође пред кућу Брчића Анта. Мушкарци нека понесу пушке, сјекире, виле и друго оружје. На овом збору је рекао да ниједан Србин у Хрватској не смије побјећи, јер је дошао дан освете. Том приликом је питао усташу Катанић Петра, родом из Далмације, да ли су сви Срби свршени. Већ је прошло 24 сата, а да ли он зна да је Поглавник наредио да ниједан Србин у Хрватској не смије постојати. Послије извјештаја Катанић Петра, који је извијестио да су сви мушкарци свршили, а жене и дјеца чекају ноћ, па да ће и оне отићи за мушкарцима, рекао је Шимлеша да не треба чекати ноћ...“

А што се тиче усташтва у Ливну и ливањском крају, најпрецизнија и најпотпунија генеза дата је, чини се, у, иначе, доста оспораваној књизи „Ливањски крај у револуционарном радничком покрету и народноослободилачкој борби“ (аутори Рафаел Брчић и Миле Богавац):

„Од свих југословенских сусједа — стоји поред осталог у овој књизи — фашистичка Италија је најдуже организовано вршила припреме за разбијање Југославије и прикључење неких њених територија великој италијанској фашистичкој империји. У оквиру тих планова прављене су комбинације са екстремном усташком емиграцијом и њеним поглавником, којима су дали азил и пружили материјалну помоћ и политичку подршку. За њих су основали посебне логоре и омогућавали им, под својим надзором и руководством, увјежбавање и вршење диверзија и других деликата против Југославије, припремајући их за 'одлучну акцију' када за то дође вријеме. Таква политичка пријетња Југославији и активност фашистичких кругова били су видљиви у многим акцијама у Југославији, нарочито полије потписивања Споразума Цветковић — Мачек, 26. августа 1939. године, када су се многе усташе, на основу споразума између Италије и Југославије, потписаног 1937. године, вратиле у земљу.

Од тога времена и у Ливну постоји организована фашистичко-усташка група, у почетку свега неколико: Драган Урумовић, Владо Каић, Тонко Врдољак Цинцило, Срећко Перић (фратар) и Божо Шимлеша (поп), чији се број послије стварања Бановине Хрватске повећао увлачењем у усташе још неких појединаца Хрвата и Муслимана и доласком појединих усташа из емиграције (Мартин Гранић). Та је група већ у 1940. години имала и организовану форму рада за придобијање омладине, тзв. Узданицу, док се дјелатност одвијала углавном у оквиру десног крила руководства котарске организације ХСС и клерофашистичког дијела католичке цркве…

Тако је усташки покрет у ливањском крају добио своју ширу организацију прије доласка окупаторске војске, захваљујући издаји Мачека и његових деснокрилних истомишљеника — наглашава се даље у овој књизи — а ускоро, по капитулацији краљевске југословенске војске, усташки првак Драган Урумовић био је наименован за усташког повјереника у ливањском котару (аутори напомињу да се то догодило 18. априла 1941. године и то Павелићевом одлуком о наименовању првих усташких повјереника у Босни и Херцеговини и Хрватској, прим.Б. С.).

Он је уз пуну подршку осталих усташа, раније споменутих и новопечених, припремио терен за реализацију усташког злочиначког плана 'чишћења' нехрватског елемента, на првом мјесту Срба, који је отпочео убрзо по доласку групе усташа-емиграната, крајем маја и првих дана јуна 1941. године, када је италијански окупатор, на основу одредби римских уговора, приступио повлачењу својих војних окупационих формација и тзв. III и II зоне, остављајући у ливањском крају незнатне ефективе. Тада су од усташа-емиграната дошли у Ливно Јозо Лијовић из Жаровића, Мартин Гранић из Лиштана (он је већ 1940. дошао из емиграције и много допринио проусташкој орјентацији Сељачке заштите у неколико ливањских села у априлским данима 1941. године, почетком маја отишао је у Загреб и поново се вратио сљедећег мјесеца), Мартин Грабовац и Водопија из Вржерала, Теклић из Ћајића, Љубичић и Келић из Оџака, Мирко Перајица из Коморана и још неки. Њима су као и раније Урумовићевој групи приликом преузимања власти у Ливну и околини, изразили спремност да ће сарађивати неки функционери Котарске организације ХСС — Марко Чондрић Бико и заступник Иван Челан, као и профашистички дио католичког клера“.

Из свега проистиче да су највећа злодјела и у Ливну и ливањском крају уопште непосредно починили или били иницијатори и подстрекачи усташе-емигранти. Професор Богдан Кризман у својој књизи „Анте Павелић и усташе“ наводи четрдесет и седам имена тих крвопија који су били родом из ливањског краја.

То су:

1. Булић Јосип	рођен 1913. у Вржералима
2. Булић Драгутин	'' 1913. у Подградини
3. Булић Јосип II	'' 1902. у Вржералима
4. Булић Иван	'' 1913. у Вржералима
5. Булић Дане	'' 1909. у Вржералима
6. Чеко Стјепан	'' 1910. у Вржералима
7. Ћенан Анте	'' 1903. у Рујанима
8. Ћурић Петар	'' 1906. у Подхуму
9. Ћурковић Анте	'' 1912. у Луснићу или Љубунчићу
10. Ћенан Мијо	'' 1900. у Рујанима
11. Дрињак Иван	'' 1910. у Вржералима
12. Гвозден Никола	'' 1905. у Лиштанима или Срмчанима
13. Грабовац Маријан	'' 1902. у Вржералима
14. Грабовац Иван	'' 1898. у Вржералима
15. Гело Јосип	'' 1910. у Каблићу
16. Говорушић Божо	'' 1904. у Луснићу или Љубунчићу
17. Грабовац Драган	'' 1907. у Вржералима
18. Ивковић Никола	'' 1012. у Загоричанима
19. Јелчић Мате	'' 1907. у Г. Рујанима
20. Јелчић Стјепан	'' 1895. у Г. Рујанима
21. Кроло Фрањо	'' 1914. у Подхуму
22. Келић Иван	'' 1907. у Ћаићу
23. Клишанин Блаж	'' 1905. у Мишима
24. Кржељ Јосип	'' 1913. у Билој
25. Келава Петар	'' 1905. у Добром
26. Латинчић Марко	'' 1904. у Ћаићу
27. Љубичић Марко	'' 1899. у Оџаку
28. Милоложа Никола	'' 1901. у Ливну
29. Мијоч Јосип	'' 1911. у Вржералима
30. Милоложа Мартин	'' 1913. у Подхуму
31. Михаљевић Стипе	'' 1910. у Загоричанима
32. Орловић Јосип	'' 1907. у Каблићима
33. Перић Никола	'' 1904. у Рујанима
34. Папић Божо	'' 1895. у Ливну
35. Павић Петар	'' 1906. у Подхуму
36. Перковић Јаков	'' 1906. у Поточанима
37. Павлиновић Мате	'' 1907. у Мишима
38. Римац Никола	'' 1910. у Челебићу
39. Шимунац Томо	'' 1910. у Подхуму
40. Токић Иван	'' 1912. у Добром
41. Теклић Иван	'' 1898. у Ћаићу
42. Водопија Јаков	'' 1910. у Вржералима
43. Водопија Мате	'' 1914. у Вржералима
44. Грабовац Мартин	'' 1905. у Вржералима
45. Вујева Марко	'' 1898. у Ливну
46. Врдољак Анте	'' 1912. у Ливну
47. Чачија Иван, звани Илета	'' 1896. у Ливну

Лако је запазити да је безмало половина ових крвопија родом из села Подградина, Вржерала, Подхум и Миши, односно из непосредне близине села Голињева. Стога није ни чудо што из Голињева није претекло ниједно српско уво.

Из истих разлога готово идентична судбина је задесила села Присоје и Врило која се налазе у сусједству селу Голињеву, али припадају дувањској општини. И у овим селима усташе су побиле свих 76 становника српске националности. Од Присоја недалеко, преко превоја Пригала, налази се и село Цебаре у којему су Срби такође истријебљени до потоњега.

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

ЗЛОТВОРИ

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци