ЗАЛОГАЈ СМО ДИЈЕЛИЛИ…

Latinica
    У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазва одозго из планине са врх Ковиоца и глас оде у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стијенама.
    Онај коме је било стало да се око тога не диже прашина све протумачио као несрећан случај и постарао се да са Мирком у гроб пође и тајна о његовој смрти. Они који су могли и смјели нијесу жељели да се око тога било шта испитује и провјерава, а они који су жељели, нити су могли нити смјели ријеч прозборити. Остала је тако само сумња да она рана на стомаку није „несрећни случај” и да овај горолом који је у душу познавао планину, знао сваку шкрапу и пећину, није могао направити тако фаталну и кобну грешку да случајно изгуби главу у врлетима…
    Супругу Милицу (или Милку како је сви зову) више ништа није везало за Рујане. Схватила је да је за њу то уклети крај и са сином Владом се запутила у Србију. Оставила је неопојене гробове својих најмилијих и силне родбине Лалића која је завршила на усташким стратиштима у љето 1941. године. Оставила црне успомене на оно што је и сама преживјела у јами Равни долац, недалеко од мјеста на којему је, ето, петнаест година касније под чудним околностима скончао и њен муж Мирко.
    Скрасила се у селу Сурчину код Београда. Стекла нови дом и имање, подигла и оженила сина, добила унучад, а ране из родног краја и даље живе, крваре и боле. Грдни ожиљак на десној слепоочници, гдје мозак већ готово педесет годима само кожа штити, један је од оних видљивих трагова страдања које је преживјела ова тврда жена, али су ожиљци у души много дубљи и болнији.
    У ствари, у свијест дјевојчице, сељанчета које је било тек закорачило у десету годину, најснажније се и урезао бол и патња који се ријечима не могу ни исказати ни описати. Бол и страх, страх и бол — то је оно што вјечно памти, што сијева као нож при сваком помену родног краја, при сваком помену Ливна, Рујана, рата и усташа:
    „Не памтим толико час кад су ми одвели оца Илију, стричеве и брата од стрица колико онај страх који нас је обузео послије и бригу коју сам читала мајци Цвити на челу. Рекли да их воде у Србију, а она само понавља:
     'Неће бити добро, неће бити добро…'
    Трајало то тако, зар дан-два, а мени се, богме, чини и много дуже — у мукама се дан обрете царева година. Једно јутро мајка спреми Неву, тако смо звали стрину Госпаву, најстарију ми сестру Даницу, млађу Убавку, малога брата Риста и сестру ми од стрица Душанку да иду тобож у планину да чувају благо а с наумом да бјеже у Далмацију, у Бителић — тамо нам ујчевина била.
    Посла и мене за њима, али ме они вратише одозго испод Воденог доца. Ја једва и дочекала само да се не одвајам од мајке.
    Тек што сам дошла кући, ето на врата Мићо Шибеник и један му рођак, звало га Људина. Наше прве комшије, брате, нијесу туђини, залогај смо дијелили и нијесмо се раздвајали. Обрели се одједном туђи и непознати, брече и гоне нас напоље као из туђе куће. Зборе мајци: идете у Србију, ништа не треба да носите, све је уређено, све вас тамо чека…
    Не разумијем ништа, држим се мајци за скут и кријем око ње. Жедна, а не смијем искати воде. У ствари, жеђ је оно што највише памтим. Жедна и друга дјеца, тихо плачу и моле воде. Још кад обрнусмо уз планину!
    До Воденог доца и некако. Ту била вода, нека корита за стоку, и ми дјеца полетјесмо да пијемо, а они загаламише и почеше да пуцају преко нас — не дадоше нам ни да приђемо…
    Кад нас догнаше до једне пећине, зову је Сајдина пећина, овце и друго благо нам у њој увијек пландовало, збори стрина Марица:
    — Сад ће нас овдинак бомбама побити…
    Тог часа ја сам притисла очи рукама и склупчала се мајци под пазуво. Нити знам ко нас је извео из пећине, ни како сам дошла до јаме, ни ко ме бацио у јаму — ништа. Причали ми послије да је прошло пет-шест дана док сам се освијестила и почела звати мајку. Сви мислили да сам мртва кад су видјели какву грдну рану имам на глави.

МИЛКА БОШКОВИЋ удата МАЉКОВИЋ: ране никад нијесу зацијелиле

    Није се ни послије нико надао да могу претећи, да ми мравињак црви и у мозак неће ући на отворену рану. Да је барем било чисте крпе да ме превију или воде да ми крв сперу. Једино што је мајка о пасу имала једну бритвицу, ону ковану са корицама од козјег рога, те ми је откинула косу и очистила длаке из закореле ране. То било све…
    Мимо тога само жеђ и страх. Кад ми мајка из мокре крпе исциједи по кап воде у врела уста или овлажи суве испуцале усне, висну болови жестоки. Тако за трен па све опет утрне и плане ватра у устима, у грлу. А све то је нестајало и престајало кад су усташе поново долазиле над јаму, кад су рекли да ће нас вадити, кад извадише Живка и Богољуба Лалића и Саву Вулић па их горе измрцварише и ранише из пушака и поново у јаму бацише, кад за њима навалише бомбе и камење. Кад су долазили и касније и звали нас по имену — знали су ко је жив у јами — највише моју сестру Даницу…
    Тек кад се јавио Нино Одак није ме било страх. Не знам зашто, али је њему и глас био другачији, некако мек и топал, а знали смо га добро, чувао је благо са нама. Зове и он Даницу — мислим да је био негдје њен вршњак. Не знам зашто, али сви смо му некако повјеровали. Можда и зато што се неко сјетио да му ни отац Јозо није био међу онима који су нас гонили и бацали у јаму.
    Нијесмо се преварили. Захваљујући Нини и оцу му Јози допро је глас до Талијана и отуда брже кренула наредба да нас ваде. Допрло и до усташа ко нам је помогао и јавио Талијанима па је изгледа и Нину касније стигла наша судбина: и њега стигао усташки нож и џаба му било што је Хрват…”

                    *   *   *

    Милку Маљковић сам и ове 2007. године затекао у  Сурчину, још крепку и ведру, сабира дане јесени живота у топлини дома сина Влада и његове породице, тужна због злехуде судбине сестре Данице која је дочекала да на пут без повратка испрати два сина...

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци