У ЛИВНУ ШЕСНАЕСТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
Одлазећи из Ливна 12. августа 1991. године, дан послије сахране посмртних остатака око 1.600 Срба страдалих у овом крају у усташким покољима 1941. године и промоције моје књиге „Огњена Марија ливањска“, посвећене тим злочинима, нијесам ни слутио да ће проћи више од шеснаест година док се поново вратим у овај проклети, окрвављени, опјевани и оплакани град. Иако су ноћ уочи сахране, у Ливну сијевнули ножеви усташке мржње ( на паркингу испред хотела „Динара“ су, додуше, исјечене само гуме на петоро-шесторо возила београдске и новосадске регистрације), и даље сам наивно вјеровао да се зло не може поновити, да је то само појединачни ексцес, а не знак васкрслог, повампиреног усташког лудила и мржње која ће се убрзо изродити у нови крвави сукоб и хајку на преостале Србе.
Ледену јесењу кишу која лије као из кабла и прати ме цијелим путем од Сарајева преко Травника, Доњег Вакуфа и Бугојна, на Купрешким вратима смјењује снијег. Овдје негдје, на овом вјетробојном превоју, отежале и под првим снијегом повијене гране оморика, и данас, послије безмало седамдесет година, крију неопојене гробнице на стотине, углавном покланих Срба из Ливна и околине. Овдје се завршавао њихов „пут у Србију“ након стравичних оргија клања у аутобусима којима су их усташе превозиле. Добро чувану тајну, притиснут грижом савјести, много касније ће провалити Исмет Дуран, један од возача тих аутобуса смрти, а у потресно филмско свједочанство под насловом „Окупација у 26 слика“ преточиће Лордан Зафрановић.
По изласку из тунела на Купрешким вратима, кроз вијавицу пуца Купрешко поље на којем куће и злослутно пуста варош дјелују готово нестварно, а намјернику се намеће питање ко ли је то и каква га је невоља нагнала да на овој леденој голометији потражи мјесто под сунцем. Док пролазим кроз град који дјелује као напуштен, у ушима ми одзвањају стихови познате партизанске пјесме, срочене послије велике погибије црногорских пролетера на Купресу 1942. године:
„Ој Купрешко равно пољце,
платићеш нам Црногорце,
од стотину и педесет,
вратило се само десет...“
И изнова питање: ко ли је то тада наредио да Купрес мора пасти и зашто је за ову вукодерину жртвована толика младост?
О томе, наравно, данас не свједочи никакав биљег, али су зато на сред Купрешког поља, поред пута према Шујици и Ливну, „браниоци Купреса и Вуковара“ за сјећање на „10. травањ 1992.“ подигли велики споменик „побједницима“, који помало подсјећа на онај подигнут жртвама у крагујевачким Шумарицама.
Ливно данас
Пуста и Шујица, иако је, судећи барем по новим кућама, већ стасала у варошицу, баш као и села Загоричани, Поточани и Подгреда у којима одавно не дими ниједна српска кућа, ма се и хрватске некако прориједиле.
Тек у мокром Ливну сретам људе. Са цвијећем и свијећама журе ка гробљу. Присјећам се: данас је Дан свих светих, велики светац католика...
На српском гробљу нема никога. Споменици, колико видим, нијесу оштећени, али се по изђикалој трави и бурјану види да их одавно нико не посјећује и не уређује. Оштећена само ограда гробља поред капије. Послије сам сазнао да је ту у недавном ратном вртлогу, у вријеме велике хајке на Србе, неко написао графит: „Добродошли Срби!“, који је ту задуго стајао, све док га неко није чекићем избрисао.
У Ливну, на око све мирно. Најживље на традиционалном задушничком вашару поред школе „Иван Горан Ковачић“ пред којом дотрајава сасвим оронули споменик „дивном галебу“. Какве ли ироније: управо ова школа, посвећена великом пјеснику, Хрвату, чији се поетски крик и протест против усташких злочина, срочен у поеми „Јама“, чуо до неба и сврстао га у сазвјежђе највећих хуманиста и антиратника, ливањске новоусташе су у минулом рату претвориле у логор и велико мучилиште и стратиште за шачицу још преосталих Срба, потомке оних које су усташе сатрле и затомиле 1941. године на двадесетак губилишта око Ливна.
Около, готово права идила. Надошла Бистрица хучи и слапа испод древног турског моста, а горе на брду које доминира градом и даље стоји зидина старе куле из које је, по предању, хајдук, старац Вујадин, гледао „проклето Лијевно“ и соколио своје синове да издрже муке и не одају друштво и јатаке, не одају крчмарице младе код којих су у потаји рујно вино пили…
Мотив из Ливна: стари мост на Бистрици изнад којег још дотрајава кула старца Вујадина
Не знам ко и шта, сем вјере у Бога, правду и истину, соколи новог младог ливањског пароха Жељка Ђурицу да ту испод куле старца Вујадина истрајава, да обновља оштећену православну цркву, да разиђује зазидана врата миниране крипте и сакупља растурене кости српских великомученика извађене из јама и неопојених рака и ту похрањене 1991. године. Ни он се, међутим, још не усуђује да крене кроз села рубом Ливањског поља.
 |
 |
| Храм Успенија Пресвете Богородице у Ливну | Капела - спомен костурница Свете Великомученице Марине – Огњене Марије |
А тамо пустош, као да Срба никад није ни било. У Застињу, првом селу до Ливна на десној страни Ливањског поља, само десетине опаљених зидина српских кућа које су усташе запалиле у част Светог Иве 1992. Ређају се потом Сухача, Велики и Мали Каблић, Прилука, Присап, Жировић, Љубунчић, Луснић, Струпнић, Ковачић, па Челебић, једно од највећих, најбогатијих и најљепших села у ливањској продоли, које је и у Другом свјетском рату и у овом посљедњем деведесетих година, изгледа, платило понајтежи данак у крви.
На Барјаку, на улазу у село, више нема споменика за триста седамдесет и четворо Срба, углавном жена и дјеце, побијених на Огњену Марију, 30. јула 1941, у оближњој школи и ту затрпаних у рупама из којих је некада вађен шљунак. Нема више ни окрвављене школе, остала само спаљена зидина, зарасла у зову, купину и ламутину, са којом ће очито умријети и тајна о овом стравичном усташком злочину.
Челебић - Девастирани споменик за 370 побијених Срба 1941.
У малој, сиротињској, још сасвим несрушеној кућици испред школе нема више ни Душана Вујановића. Све пусто и замрло – буја само трњак и шбун зове испред куће из којег је скривен, два дана и двије ноћи гледао звјерску усташку оргију, гледао како му кољу мајку, пет сестара, супругу и синчића који је на свијет дошао само који сат прије него што је осјетио усташку мржњу и брид ножа...
Од Челебића у претежно српским селима крајем Ливањског поља, подно Динаре, Сајковићу, Губину, Прову и Чапразлијама (а ништа боље, изгледа, није ни у Бојмунтима, Радановцима, Врбици и Богдашима на другој страни према Црном Лугу и Босанском Грахову), потпуна пустош. Око излоканог, неасвалтираног пута, без иједног путоказа или било каквог знака, сабласно штрче скелети кућа у запуштеним воћњацима, на подивљалим и зараслим имањима. Одатле су и птице одселиле…
У Сајковићу усахла легенда о Цвију Пајчину, легендарном непокорнику и бунџији, који је овдје први дигао главу и оружје против усташких крволока и међу првима у Европи 1941. године заратио са фашизмом.
У Губину више нема вјечите губитнице Саве Петровић, сићушне и крхке старице којој је у паклу јаме Равни Долац на Динари остало двоје нејаке дјеце, а она потом, након мјесец и по дана проведених на дну безданице дубоке готово педесет метара, међу 204 леша, родила двојке, сина и ћерку, које је, нажалост, касније ипак помео вихор рата...
Ни у Чапразлијама више не самује Госпава Бошковић, која је као и Сава, такође била у другом стању и пошто су је извадили из јаме Равни долац родила здраво дијете – и она вјечно починула негдје у избјеглиштву, далеко од Чапразлија и Динаре.
Зидина спаљене цркве и поломљени споменици на српском гробљу у Доњим Рујанима
А да су и Срби ту некада живјели, и у Доњим и Горњим Рујанима сада свједоче само до темеља разорене зидине њихових лијепих камених кула. У недавном рату све спржено, чак и црква у Доњим Рујанима и споменици на гробљу око ње. У близини цркве, на избетонираном и уређеном постољу поред пута, изложен је уништени тенк Т-84, некада моћно оруђе и понос Југословенске народне армије, а недалеко одатле и један оклопни транспортер – и то неки усташки пркос и доказ побједе над „србо-четницима...“
У Лиштанима, Оџаку, Ћајићу, Прологу, Грборезима, Коморанима, Губеру Малом и Великом и Раповинама, нове хрватске куће заклањају гдјекоју зидину некадашњих српских кућа, али и ту више кућа него народа. Ту се још негдје вије Божана-Боја Радета, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме на Динари.
У Прологу, од споменика подигнутог на стратишту на којем је побијено више од пет стотина Срба, зрелих мушкараца, остало само неколико крша од ограде, а на мјесту гдје је била капија подигнут споменик неком усташком бојовнику који је погинуо у јесен 1992. године.
На излазу из Ливна према Дувну ређају се Жабљак, Дринова Међа, Стурба, па Поток, Смрчани, Главице, Лопатинац, Подхум, Вржерала, Подградина, Миши и Голињево, родно мјесто гласовитог Србина, великог хуманисте и пјесника Јована Сундечића, које је остало голо од Срба још у љето 1941. године када из овог села од 256 житеља српске националности није утекло ока за свједока. Ништа боље нијесу прошли ни Срби из сусједних Смрчана и Потока у ливањској или оближњих Присоја и Врила са подручја општине Дувно.
Од свега што сам видио и доживио овог мучног новембарског дана 2007. године у Ливну и околини, најљепше је било сунце које се у неко доба с муком пробило кроз облаке и маглине, али ни оно није растјерало сумор и мучно сазнања да је овдје досљедно и до краја спроведен и остварен паклени наум Анта Павелића из 1941. године да се од 1.885.943 Срба са простора Хрватске и Босне и Херцеговине, односно његове „свете“, монструозне, квислиншке државне творевине зване Ендехазија, једна трећина прогна, једна покрсти, а остали побију…
Оно што његовим највјернијим следбеницима није тада пошло за руком, овдје су остварили њихови вјерни и одани потомци деведесетих година прошлог вијека. Не зна се, нажалост, поуздано колико је овог пута било српских жртава (подаци се крећу од 50 до 107), али је непобитно да насљедници усташа, по безумној мржњи према свему што је српско, по жељи да их искоријене и затру им траг, по звјерствима која су примјењивали и бездушности коју су испољавали, нијесу заостали за прецима. Разлика је само у броју жртава, јер Срби овог пута нијесу сједјели скрштениох руку нити су на клање одлазили као овце…
Док сам с горким и мучним утиском одмицао према Дувну, Посушју, Широком Бријегу, Мостару, Стоцу и даље према Билећи, Никшићу и Подгорици, увидио сам да се поново морам вратити Ливну и довршити и употпунити причу о усташким злочинима на овом простору – и ону давнашњу из 1941. године, започету у претходним издањима књиге „Огњена Марија Ливањска“ и ову нову коју су злотвори исписали српском крвљу педесет година касније. Јер, и даље непоправљиво вјерујем да је најопасније заборављено зло.
Кад се у љето 1991. године појавило прво издање ове књиге, било је, чак и међу страдалницима, приговора, сумњичења и двоумица да ли су ова враћања у прошлост, подсјећања на усташке злочине послије толико година задоцњела, да ли је то уопште потребно – чему повређивање старих рана и раскопавање затрављених гробова.
И тада, а поготову данас, након још шеснаест година истраживања и провјера, након много нових детаља и сазнања, након свега онога што се у међувремену десило, првенствено у Ливну и околини, поновљених стравичних злочина и страдања српског народа у тим крајевима, кад се тако крваво потврдило да усташка, павелићевска геноцидна и фашизоидна идеологија није мртва - у потпуности сам увјерен да ће ново, знатно дорађено и допуњено издање ове књиге бити и нова, много гласнија опомена да је највеће зло оно које се заборави и заташка, јер тада увијек може и да се понови.
Будо Симоновић, 2007
Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци