РОБИЈА ДЕЈАНА ЛАГАНИНА

 

          У потрази за подацима о усташком геноциду над српским народом у Ливну и околини у прољеће 1941. године, на Илин дан, 2. августа 1990, стигао сам у село Губин на крајњем сјеверо-западу Ливањског поља. Ту је тада живјела седамдесетогодишња Сава Марчета - Козомара - Петровић, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме Равни долац на Динари, жена која је, како је већ описано, иако у поодмаклој трудноћи, издржала пад у јаму са висине од близу педесет метара, преживјела у њој мјесец и по дана и потом, три мјесеца пошто је извађена из јаме, родила близанце…

          Кад ми је испричала своју тужну и готово невјероватну животну причу у којој је све губитак до губитка, како је у јаму сама бацила  двогодишњег синчића Угљешу па онда и она за њим сама ускочила, како су јој послије болести и невоље ратне које су их дочекале чим су из намучене мајчине утробе угледала овај погани и мржњама подијељени свијет однијели те близанце, како се трипут удавала и трипут на трагичан начин остајала удовица, живахна, сувоњава старица се одједном исправила, загледала ми се у очи и упитала:

          — А богати и Светог Илије данашњег, што ти ово све мене питаш?

          Објаснио сам јој да желим то да запишем, да сачувам од заборава, да свијет и потомство чује и зна како је било…

          — Боме си бољи да ништа не пишеш. Видиш ли ти како ово све нешто 'ода. Могло би бити и опет, и још горе…

          Годину дана касније у првом издању ове књиге објављено је и њено потресно свједочење. Изостала је само ова опора опомена на крају приче, упозорење мудре старице која је очигледно прије других, неким само њој и мученицима попут ње својственим чулима намирисала крв људску и чула поновно звецкање усташког ножа.

          Мало касније, њено злослутно пророчанство се у потпуности обистинило и зло поновило. Послије педесет Фгодина се остварио стравични план Анта Павелића о истребљењу Срба и стварању чисте „Свете, Божје, Католичке и Војујуће Хрватске”, план по којем је од 1.885.943 тада регистрована Србина на територији те замишљене „свете” државе, једну трећину требало побити, једну покатоличити, а једну раселити и прогнати у Србију.

          Иако су 1941. доживјели то што су доживјели, Срби, они који су преживјели и умакли неким чудом испод усташког ножа, и у ливањском крају су углавном остали на својим вјековним огњиштима, у инат судбини, у инат злу које се уротило против њих, да изнова жиле пуштају у тврђи гранитних гомила, на безименим, затрављеним гробницама, поред јама напуњених месом њихових најмилијих. Заслијепљени том великом жељом неки опет нијесу на вријеме увидјели каква се опасност ваља, какве страхоте крије и носи поновно витлање хрватских националистичких барјака, продубљивање затрављених националних ровова и звецкање ножева; поновно сијевање вјерских мржња и васкрсавање старих међунационалних раскола. Опет нијесу на вријеме увидјели размјере шовинистичког лудила које је све више узимало маха  и неодољиво подсјећало на оно зло прољеће 1941 -  да би се још једном могло поновити и опет обистинити страшно Христово провиђење, још једном наићи несрећни земан „кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини...“

          Они, на сву срећу малобројни, који  су наивно вјеровали да је прошло вријеме зла, да се злу могу одупријети са кућног прага, да је свој праг највећа, неосвојива тврђава - да невјерни преци и крвници српскога народа нијесу оставили вјерне потомке спремне да наставе њиховим путем зла и мржње, горко су зажалили и брзо се покајали што се на вријеме нијесу  склонили пред хордама распомамљеног усташког подмлатка. Тако се поновила 1941. и по тежини и по бестијалности злочина над Србима и разлика је само у броју жртава јер је, на сву срећу, већина  ипак успјела  на вријеме да се склони у завјетрину.

          Испоставило се да су Хрвати, уствари, за пола вијека приче о братству и јединству са Србима и осталима, потајно ковали план како  да их докрајче и истријебе до посљедњег ува – да остваре „хисторијску“ идеју Анта Павелића о етнички чистој, независној Хрватској.

          Један од оних који је вјеровао у чуда, који је непоправљиво  држао да је на своме и сматрао да нема те силе која га може помјерити са родног пријеклада, којему родитељи очигледно нијесу утувили у главу невјерицу према Хрватима нити га учили да су му то крвници и злотвори, био је и Дејан Лаганин из Губера код Ливна, мајстор златних руку у мјесној основној школи. Он је четрдесет и три године чврсто и непоколебљиво вјеровао да се  може мирно живјети од честитог и поштеног рада и да тако никада не може стећи непријатеље и крвнике:

          - Мене родитељи нијесу учили да мрзим, нити су ми икада казали ко су моји крвници и  злотвори, потанко ми испричали шта су преживјели и ко им је све то урадио – почиње своју тужну, мученичку исповијест овај стамени човјек као снијег бијеле главе, прибран и миран као да се све то што је претрпио дешавало некоме другоме.  – А имали су за то великих разлога, па и обавезе, и никад им то не могу опростити. Не то што ме нијесу задојили и заразили мржњом и учили да се светим и на мржњу узвраћам  још већом мржњом, већ то што ми никада нијесу испричали цијелу истину о свом страдању, о страдању њихових породица и српског народа у цјелини у овим крајевима. Да знам и памтим како ме никада нико не би могао преварити и изненадити онако како су они изненађени и преварени.

          И они подијелили страшну судбину Срба у Другом свјетском рату, нарочито  у 1941. години.

          Кад се мој отац Бошко 1945. године  вратио из Њемачке, из заробљеништва, које је  неким чудом и пуким случајем преживио, затекао је у кући само нешто  женске чељади. И оца му Милана и стрица Илу, и стричевиће – све мушке су усташе побили у Прологу, а исту или још стравичнију судбину је доживио и род његове мајке...

          Живот је ипак кренуо даље, живи морају да живе. Бошко Лаганин се  оженио са Даницом Радетом и убрзо напунио кућу дјецом - добио синове Дејана и Миливоја и ћерку Обренију:

          - Ја сам ти био прво мушко дијете у нашој фамилији послије Другог свјетског рата. Потом и први  регрут, а онда и први дјед - први Лаганин у протеклих барем сто година  који је дочекао  унучад. Моји су увијек, углавном трагично, млади нестајали и нијесу имали среће  да поиграју и развеселе се синовима на свадбама и порадују унучадима...

          Чим је пристасао Дејан се оженио Миленом Ждеро, љепотицом за којом  су момци уздисали на саборима и теферичима, и ту у Губеру на домак Ливна свио топло породично гнијездо у којем су се убрзо нашли син Далибор и ћерка Дејана. Двадесетак година су се кућили, марљиво радили и  ковали планове о  будућности и срећи своје дјеце.        

          Тако све до 1992. године кад су се и на њиховом ведром небу одједном указали црни облаци  сумње и злослуће заокупило људе:

          - Ја сам пуно вјеровао и све наде полагао у Југословенску народну армију, да ће она бити брана злу и неће допустити да се трагична 1941. понови.  Активно сам се и свим срцем и сам укључио да помогнем своме народу колико могу. Постао сам предсједник Мјесног одбора Српске  демократске странке, убијеђен да је и то један од бедема пожару  усташтва који се ширио. Нијесам попуштао ни кад су други почели да се повлаче и сумњају. Тек у посљедњем тренутку сам  сина послао у Гламоч а ћерку у Сплит, али ја и супруга и мајка ми нијесмо хтјели ни тада са огњишта...

 

ДЕЈАН ЛАГАНИН (означен) приликом сахране посмртних остата жртава усташког геноцида у Ливну 11.августа 1991. године

 

          Кад су у априлу 1992. почела убиства и злостављања Срба, Дејан Лаганин је схватио да је погријешио, да је све узалудно и отпор бесмислен, али је тада већ било прекасно јер су сви излази из ливањске котлине били блокирани и затворени  да се ни на крилима није могло излетјети:

          - Више од двадесет дана сам се скривао и варакао са усташким патролама које су ме упорно тражиле, вршиле преметачине,  злостављале ми мајку и супругу  и присиљавале их да открију гдје се кријем. Супругу ми Милену су и затварали, седам дана је држали, пребијали и мучили на разне начине да ме ода, али је она све издржала и није ријеч проговорила. Чим су је пуштили из затвора и кад смо уграбили  да се састанемо, одлучили смо  да бјежимо, да се пробијемо преко Ливањског поља и некако докопамо Цинцара, односно неког беспута који води из усташког обруча.

          Кренули смо једне карамлучне мајске ноћи. Обоје наоружани и спремни да погинемо ако дође до невоље. Допрли смо до Комариних млинова.  Ту нас дочека канал. Док смо у мраку тражили  неко мјесто гдје би некако прегазили, Милена се оклизне и пане у воду. Недалеко од нас, на мосту се упалише рефлектори и настаде галама. Ја Милену некако извукох из воде и притајисмо се у трави – срећом не примијетише нас.

          Нема пута напријед. Милена мокра, студено – ми натраг до Млинова па одаткле сјутри дан к мајци. Милена остаде код ње, а ја опет у скровиште.

 

Једина сачувана заједничка слика: ДЕЈАН ЛАГАНИН са супругом Миленом из сретних дана прије избијања ратних сукоба деведесетих година

 

          Добро сам знао колико су ми кивни и шта ме чека ако им паднем шака и данима сам размишљао шта да чиним. У мукама сам чак помишљао да убијем  мајку и жену а онда и себи да пресудим, само да не паднем у усташке руке.

          Углавном због дјеце, превагнуло је ипак оно: робом икад, гробом никад. Одлучио сам да се предам, да други више не трпе због мене  па нека буде како му драго.

          Дојурили су као гладни пси и већ ту пред мајком ме свезали и почели тући, а на Радио Ливну је слављенички почела да се врти вијест како је заробљен „познати четник“ Дејан Лаганин.

          Свезаног и крвавог су ме довели до споменика у центру Ливна. Ту су ме држали неко вријеме и допуштали да ме удари и пљуне ко год хоће, а онда ме повели у зграду Народне одбране на саслушање.

          Саслушава Бранко Антуновић, а иза мене стоји њих четири-пет са палицама и бију крвнички да проговорим и кажем и што не знам. Што они више бију, мени тијело све више  трне и болови малаксавају, а инат се буди и расте...

          Не знам колико је трајало то иживљавање, дан постане  царева година, побркају се дани и ноћи и човјек у мукама не зна ни кад му мрче ни кад му свиће. Мислим да су ме ту држали једно десет дана.  Кад су се ваљда уморили или је и њима досадило, одведоше ме у Основну школу „Иван Горан Ковачић“ – то био главни логор и мучилиште (какве ли  срамоте, не само за хрватски народ него за цио слободољубиви свијет: ем школа, ем са именом пјесника који је написао можда најпотресније и најупечатљивије антиратно дјело, најгромогласнији протест противу мржње и зла у човјеку, који је икада ико написао, дјело које до кости разголићује апсурд и пакао рата, а посебно стравичност сулуде усташке идеологије, за сва времена обиљежене јамама и камама - претворена у ново, ововремено усташко мучилиште – прим. Б.С.).

 

Мучилиште за Србе у центру Ливна: школа „Иван Горан Ковачић“

 

          Уведоше ме у фискултурну салу да ми покажу мог комшију Војка Раца. Виси објешен, измрцварен и унакажен, мајка га познала не би, а још жив. Имао је тада, мислим, око педесет година и једина његова кривица је била  што је био Србин и резервни капетан Југословенске народне армије. Невиног, правог-здравог, прво нагнали да обуче официрску униформу са свим чиновима да би се, док су га проводили кроз град, могли фалити како су ухапсили  „четничког официра“ а потом га ставили на муке на којима би му и стари Вујадин позавидио...

          (Војко Рацо је касније, након страшног мучења у Ливну, по свој прилици одведен у злогласну Лору и тамо негдје и ликвидиран. Његови посмртни остаци су нађени и идентификовани тек недавно и сахрањени на гробљу у Губеру,прим. Б.С.)

          Мало послије хапшења Дејана Лаганина – било је то негдје половином маја 1992 – у школи „Иван Горан Ковачић“ су од бетонских блокова озидане  самице са металним вратима, без прозора, без свијетла и основних услова за живот, у које су  затварали и држали оне којима су били најкивнији.  Једна од тих самица је  припала и њему:

          - Таваница је била  висока највише 180 сантиметара – једва да сам се могао усправити. Широке су биле мање од једног метра – барем она у којој сам ја био – а кад бих легао на бетонски под нијесам могао  сасвим да се испружим. Ни простирача ни покривача, а ципеле су ми три мјесеца биле једини поглавач. Дуго није било ни кибле макар за малу нужду, а о великој и да не говорим - кибла ми није била много ни потребна пошто недјељама  нијесам вршио нужду. Кад су ми послије три мјесеца дали једну стару струњачу као да су ме легли у најмекшу постељу.

          Највише ме ипак морила жеђ. У два наврата, кад су муке одољеле и кад сам молио да ми донеасу чашу воде, усташе су из неке од сусједних ћелија или учионица у којима су држали заточени народ доносили канту са мокраћом и поливали ме, псујући:

          „Ето ти, мајку ти јебем четничку, па се напи!“                              

          А мучења свакодневна и сваковрсна. Нас из самица су, иначе, једино изводили кад би нас одводили на мучења и саслушања или кад би жељели да нас привремено склоне  док прође каква међународна мисија, Црвеног крста или слично (Дејана Лаганина је, изгледа, спасило  управо то што га је регистровала нека од тих међународних мисија која је изненада и без најаве једном рупила у затвор, прим. Б.С.).

           Са нама је  могао да ради шта је год ко желио, не само  они униформисани и који су то чинили по дужности, него и обични цивили. Они су долазили да нас „посјете“, да нам ударе ћушку, да нас пљуну, опсују или увриједе и понизе на неки начин. Ту се најбоље показало  какви су нам и колики пријатељи били наше дојучерашње комшије - Хрвати, они са којима смо се  дружили и одиста их сматрали пријатељима. Ја, рецимо, нећу заборавити мог  кућног пријатеља Јоза Бадрова, који не само што је одбио да ми помогне док сам  био на слободи и скривао се – праштао сам му: не смије човјек, а страх је ипак чудо и не може свак једнако да га поднесе – него је дошао послије у затвор, пљунуо ме пред свима и опсовао ми мајку српску као да ми никад праг није прекрочио и као да сам га умјесто људске части и понуда гостио оним чиме се људи не госте.

          Измишљали су  злостављања и методе мучења  какве човјеку ни у сну не би пале на памет. Тако би нас, на примјер, увече изводили из  мрачних кауша и гонили да сатима дувамо у сијелице у ходнику да их угасимо. Онда би нас, пошто очигледно не знамо шта је струја, водили и мучили кабловима под напоном.

          А батинање, крвничко и немилосрдно – свакодневно. Просто се чудом зачудимо кад се украде један дан без батина. Измисле неки разлог и онда туку, туку док душу чују у нама.  Једно вријеме су од свих  нас тражили да им кажемо гдје се налази бункер у некакавом Пирагића доцу. То, наводно, некакво  српско складиште оружја и муниције. Ни ја, а богме ми се чини ни ико други од заточеника није никада ни чуо за тај Пирагића долац и све више вјерујем да су то измислили. Џаба правдање, ако кажеш да не знаш и да нијеси ни чуо за тај бункер, бију немилице док те у крв не окупају. Неки који нијесу могли  да издрже, тобож признали и казали да знају гдје је тај бункер. Они га брже поведу  тамо гдје је рекао, а кад утврде да од тога нема ништа, да их је преварио, онда добије још жешће батине...

          Школа „Иван Горан Ковачић“ у Ливну није била  само мучилиште  за Србе - Ливњаке, већ су ту довођени и Срби похватани и заробљени у другим крајевима и од њих, да се зна, нема оних који су преживјели, који би могли испричати како им је било. Чињеница да их нико  у Ливну није познавао  погодовала је и ишла на руку џелатима који су  могли да их ликвидирају и лако да прикрију злочин:

          - Једног дана – сјећа се даље Дејан Лаганин -  доведоше групу Срба, мислим да их је било дванаест – родом углавном из Србије, а похапшени широм Хрватске гдје су се затекли на раду. Били су  претучени и измрцварени да се ногу нијесу могли држати.  Сазнадосмо ипак ко су и откуд су. Један  ми је, онако кроз врата, кад у близини није било крвника, испричао  да их је био пун аутобус и да су остале, како су чули, одвезли у слична мучилишта у Дувну, Посушју, Сплиту... Упамтио сам неког Неђу Рожића, може бити да је био родом из Бајине Баште. Па неког Цветка, презиме сам му заборавио, знам да је био родом из Београда и да му сестра живи у  Лозници. Био дуго на привременом раду у Француској, мајстор-керамичар, ухапсило га у Загребу гдје га је рат затекао на раду.

          Држали су их  и мучили ту у школи  око двадесет дана. И њих су, заједно с нама из самица, у неколико  наврата  на брзу руку изводили и склањали испред Црвеног крста, да их не виде и не региструју.

          Једно јутро их изведоше и потрпаше у камионе. Са њима и Милана Баила и мене. Мени, сем руку,  тврдо везаше и неку крпу преко очију, али свеједно, по кривинама  и успону осјећам да нас воде према Башајковцу, старом и познатом ливањском излетишту. Знао сам да ту негдје има једна јама и тврдо сам вјеровао да ће нас у њу, да је дошао крај мукама.

          Камион се заустави. Њих поскидаше. Мене не дирају, нити ми очи развезују. Мало потом у близини се разлегоше крици и потмуло ударање и псовке. Нема пуцњаве. Онда се све умири и крвници се, чујем, уз псовке враћају на камион.

          Кренусмо даље. Значи, мене ће негдје друго, на неко друго губилиште. Кад се камион поново зауставио и кад су ми развезали очи видио сам да су ме довели до кошаре мог шурака Миливоја Ждера. Питају гдје је сакривено и закопано оружје. Знао сам да Миливој има оружје, али не и гдје га крије. Кунем се ја у све да не знам, а они навалише да туку. Џаба им, могу ме и убити  кад ја не знам.

          Узалуд претрпјех батине, они  извукоше  однекуд  неки  детектор и  помоћу њега  открише оружје закопано у ђубрету - митраљез, пушку, муницију...  

          Дејана Лаганина су, наравно, поново вратили у самицу и наставили са још жешћим тортурама. Поред осталог, једном су у име њега написали некакву тобож покајничку и поклоничку изјаву и онда га присили да је прочита пред микрофоном Радио Ливна, не би ли га тако сломили и понизили:

          - Најтеже ми је, као уосталом и свима другима, било кад би ме повели у зграду полиције или народне одбране, кобајаги на саслушање, а уствари на премлаћивање и мучење до бесвијести. То је заиста било звјерски и неподношљиво.

          Једном док су ме тако водили  на саслушање у полицију видио сам на плочнику испред полицијског затвора мртвог Милана - Мила Вујановића, трговца родом из Челебића, којег су након  стравичног мучења и премлаћивања бацили са спрата кроз прозор. Наравно, они су ширили причу  како је покушао да побјегне и сам скочио кроз прозор. Ту је на најстрашнијим мукама  скончао  и најгрознију смрт дочекао један заробљени капетан Југословенске војске, не могу му се имена сјетити, а због његове породице, ако је има, можда је и боље да му име не спомињем. Њега  су буквално раскомадали, од живог откидали дио по дио тијела, а докрајчио га је, како смо сазнали, неки Бадров док је мучењем командовао и наређивао Јозо Перић.

 

МИЛАН ЖДЕРО:  Живог су га спалили

 

          Једно вече су у школу довели и мог шурака Милана Ждера. Имао је 43 године, био  омиљени наставник математике. Није се женио већ живио  са ожењеним братом Миливојем. Тукли су га ту испред наших самица, на неколико корака од нас. Иза врата, наравно, нијесмо  могли  видјети колико их је и кога туку, али смо по галами и псовкама закључили да је у питању Милан и да га пребија више зликоваца. Чујемо туку крвнички, а од њега ни гласа, поливају га водом да га отријезне, а он једнако ћути.

          Тек у неко доба проговори промуклим и изнемоглим гласом:

          „Удрите и ломите, мајку вам јебем усташку, али  у мени никад нећете сломити и убити Србина!“

          Није ни изустио до краја а киша потмулих удараца се поново сручи на њега и ућутка га. Послије чујемо како га одвукоше низ ходник, па се све утиша...

          (Милана Ждера су одатле полумртвог и унакаженог, са више ломова и страшних рана и убоја по цијелом тијелу одвезли до Козомариних млинова и ту га, како је послије испричала Благица Козомара пред чијом се кућом све одиграло, посули бензином и живог спалили.)

          - Муке Милана Ждера и истовјетну  грозну смрт – казује даље Дејан Лаганин – дочекао је и Војин Ковачић, радник  у електропривреди. И њега су најприје тукли и мрцварили ту у ходнику испред наших самица, до неба се чуло његово јаукање и запомагање,  а онда га одвезли у Застиње и ту, баш као и Милана, жуивог спалили. Послије сам чуо да је тако скончао и четрдесетогодишњи Александар Арнаут, елктричар, родом из Раповина код Ливна. Њега су  ухватили у кући, животињски се ижуивљавали над њим, а онда га завезали за радијатор, посули бензином и спалили...

          Дејан Лаганин се сјећа како су и до њих у затвору данима некако допирали гласови о убиствима Срба, посебно у селима у околини самог града Ливна, увјерен да су крволоци и намјерно настојали да се те вијести прочују у логору – да је и то био дио смишљеног мучења  и застрашивања заточених:

          - Једно јутро, упамтио сам добро, било је то 20. августа 1992, по зори дођоше по мене. Воде ме у полицију. Мислим поново ће бити саслушавања и батинања. У канцеларији у коју ме уведоше чека ме неки Јахефендић, нијесам му име упамтио, знам да је прије рата био кримтехничар или нешто тако. Некако чудно миран, не гледа ме у очи и не бречи. У неко доба проговори:

          „ Дејане, ноћас ти је убијена жена...!“

 

МИЛЕНА ЛАГАНИН као дјевојка

 

          Скамених се: зар и моју Милену која у животу за тридесет и девет година ни мрава згазила није!? Остала, мученица, да сачува кућу и своју муку, није хтјела никуд од куће кад је мене ухапсило, ни она ни мајка ми која је живјела ту у засебној кући...

           Од муке и јада оглувио и обневидио од бола, Дејан није ни чуо кад му је „гласоноша“ Јахефендић рекао да ће га уз њихову, полицијску пратњу, пустити на сахрану:

          - Са лисицама на рукама, уз јако полицијско обезбјеђење, довели су ме до куће. Тамо се, уз моју мајку, бијаше  већ окупило може бити десеторо родбине и комшија. Сазнадох: Милена била те ноћи сама у кући. Крвници банули у глуво доба и најприје је крвнички претукли, сломили јој руку и готово сва ребра по лијевој страни, а онда јој испалили рафал у главу и леђа. Нико ништа није чуо, а и ко је чуо рафал није томе придавао важност јер се у то врејеме  непрекидно, и дању и ноћу, пушкарало на све стране. Кад је моја мајка, по обичају, ујутро дошла код ње, имала је шта и видјети...

             Није, наравно, било никакве истраге, а жене које су спремале Милену Лаганион за сахрану испричале Дејану  о ломовима  на њеном тијелу и 24 ране од пушчаних зрна. Једино јој, за чудо, лице није било унакажено, умрла је лијепа каква је и била.

          Дејана Лаганина су све вријеме, и код куће и потом на гробљу, држали везаног и под будном пратњом више до зуба наоружаних  зликоваца, а послије сахране га опет вратили у самицу. У затвору је остао још око три мјесеца, а онда је са великом групом логораша замијењен и домогао се слободе. Нашао је и окупио дјецу. Неко вријеме се вијао и ране видао по Србији, а онда се станио и скрасио у Америци:

          - Надао сам се – вели Дејан Лаганин - да ћу тамо у бијелом свијету наћи мира, да ћу заборавити, али нема ни мира ни заборава и неће га, сигуран сам, ни бити док сам жив. Нећу се смирити све док и један  од зликоваца који су нас мучили, који су окрвавили руке до рамена, слободно шета по Ливну или игдје друго по свијету. Нећу се никада помирити са тим  да и овог пута, баш како је то било и у два свјетска рата у прошлом вијеку, српски душмани и злотвори остану некажњени. То ће бити аманет који ћу оставити и мојој дјеци, коју не учим да мрзе и свећају се, али  за разлику од мојих  родитеља, ја их учим  да знају и памте ко су им крвници.  Све сам  записао и још пишем, да се барем не  заборави, а ваљда ће једном наступити и неко друго, праведније вријеме – ваљда ће једном стићи правда и за Србе. Моја „књига“ ће тада, макар ја и не био више међу живима, бити драгоцјени докуменат и свједочанство, готова оптужница барем за дио српских злотвора и мучитеља из Ливна...

 

ДЕЈАН ЛАГАНИН: пишем књигу за моје потомке...

 

          Дејан Лаганин, али и сви који су прошли кроз пакао логора у Ливну,  тврде да су сви злочини и звјерства  у ливањском крају, нарочито током 1992. године, почињени с благословом Мирка Баковића, званог Делија. Изданак из познате усташке породице, наставник по струци, он је још 1971. године као љути „маспоковац“ одлежао неко вријеме иза браве, да би, ваљда због тих „заслуга“, оне смутне 1991. године био постављен за градоначелника  Ливна.

          Иживљавање над  затвореницима и свакојаке тортуре је вршио и омогућавао другима да их врше Зденко Андабак, командир војне полиције, који данас, као угледник Херцег Босне, мирно шета по Ливну:

          - То је несумњиво највећи злочинац у Ливну у минулом рату и нећу одустати да га гоним нити га оставити на миру  док сам жив – каже Дејан Лаганин. – Тај је, поред осталог, опљачкао и моју кућу и однио 20.000 марака моје муке и уштеђевине. А Миран Римац је однио из моје куће  једну фину кутију са златом моје Милене.  Кад сам се 1999. године  први пут  вратио у Ливно, отишао сам право пред његову кућу. Зовнем га и кажем му  да знам да је однио злато и да сам дошао да ми то врати  јер се ради о успомени.

           Јесам вала, није вајде крити, вели он, али сам ја то одмах предао полицији у Мостару па да идемо тамо да тражимо.

           Никуд ја не идем с тобом, кажем му, а да знаш  да те нећу остављати на миру све док ми то не вратиш...

          Уз Зденка Андабака, по казивању Дејана Лаганина, по злу је остао упамћен и начелник војне полиције у Ливну Мухамед Ибрахимовић:

          - Не знам, заборавио сам одакле је био родом, али знам да му злотворство никад  нико од нас неће заборавити, ни њега ни главне џелати и мучитеље међу којима су свакако најгори били један Њемац, рођени Швабо, који је однекуд изронио из мутљага тог времена и обрео се у Ливну, па неки Јашаревић, звали га Бабо, мислим да је био однекуд од Приједора, па Мате Проњић из Дувна и нарочито Тадија Суша, звани Рус. Тај је заиста био најгори, звијер у људском облику. Но, како је живио и шта је радио, тако му се и вратило.

          Међу истакнутијим хадезеовцима у Ливну прије рата био је и Шимун Радош, звани Шика, познати угоститељ из Прилуке, за којега су сви Срби који су га познавали из тог времена тврдо вјеровали да је најљућа усташка перјаница и само не дај боже да њега западне власт. Сви смо се, међутим, преварили и показало се да је он ипак човјек и не вјерујем да ће ико, барем од нас који смо прошли кроз логор у Ливну, другачије казати за њега. Кад је он био дежурни, нама је свитало. Он није дао да нас батинају и злостављају, доносио нам је  хљеба и воде, а многима и љекове.

          Е тај Шика је послије рата дошао главе Русу. Дошао Рус код њега у кафану и кабадахија каквог га је Бог дао почео да  га псује зато што је за конобарицу узео неку Српкињу.  Ријеч по ријеч, пале и увреде, онда сијевнуло и оружје. Шика био бржи – убио и Руса и брата му и ранио неког им пријатеља који је био са њима у друштву...

          По казивању Дејана Лаганина, од џелата и злотвора  у Ливну су се још истицали, поред већ споменутог Јоза Перића још и полицајац Зденко Гарић, па Марко Дамјановић из Гламоча, па Дражен Пејзер и Маријан Бркић – били родом  из  Посушја или околине. Истакао се и Ливњак Бошко Конта, млади војни полицајац који је, по сазнањима Лаганина, наредио ликвидацију Милана Баила званог Гроф, који није могао да отрпи то што су му усташки злотвори псовали  мајку српску- четничку већ је узвратио истом мјером и због тога, како је већ описано, са групом од дванаест Срба завршио у јами Двогрло на Башајковцу:

          - Наравно, мене највише мучи што се убица моје Милене и послије петнаест година шета на слободи, а мислим да деведесет девет посто знам ко је убио. Наиме, прије једно три године телефоном ме позвао Јусо Зијадић који сада живи у Њујорку, а прије  рата и неко вријеме током рата радио је као кримтехничар у Ливну.  Дејане, вели, знам да те мучи ко ти је убио жену, па ето да знаш да је то урадио Миро Долић!

          Скаменио сам се. То мој комшија из Губера, једно момче са којим никада нијесам имао грке ријечи, а није се, чини ми се истакао  ни каквим другим неваљствима. Памтим само да је долазио у затвор у униформи и да је увијек имао  слово „У“ на капи. Само да ми га је срести, да се погледамо у очи, мислим да бих одмах знао  је ли Зијадић рекао истину или је у питању нека обмана, нека подвала или можда неко прање сопствених руку – закључује своју невеселу исповијест овај тврди и одлучни човјек, чемеран и увријеђен, не само оним што је прије петнаест година доживио у ливањском мучилишту него још више односом моћних према  српским жртвама које и даље трпе неправде и понижења од оних који су им толико зла нанијели.

          (Испричао ми је, за примјер, колико је муке имао  да из Ливна добије умрлицу за убијену супругу. Након силних перипетија и подмићивања - нека његова рођака која живи у Ливну и која је радила око тога, морала је, бајаги за  некакве таксе и накнаде, општинским чиновницима  дати више од 600 марака да би  добила извод из матичне књиге умрлих у којем, у рубрици „дан, мјесец, година и сат смрти“ пише да је Милена Лаганин са овог свијета отишла  „10 /десетог/ коловоза 1992“,што је наравно нетачно, а у рубрици „мјесто смрти“ -  „непознато, Босна и Херцеговина“.  Узалудно је њен муж  тврдио да је она убијена и сахрањена у Губеру и набрајао као свједоке оне који су присуствовали сахрани.)

 

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци