ПУЧЕ КУНДАК А НЕ КИЧМА
Већ сјутрадан, након првих устаничких пушака испаљених 27. јула 1941. године у Црном Лугу, из Ливна се упутила усташка казнена експедиција да научи памети дрзнике који не хају за силу и оружје Независне државе Хрватске, који не зарезују поглавникове наредбе о враћању оружја и војне опреме.
Устаници су се надали одмазди и усташама припремили лијеп дочек. Након вишесатне борбе устаници су заплијенили један аутобус којим су се усташе довезле, а без лимузине је остао и логорник Урумовић који их је предводио. Са више рањених и без десетак који су заувијек остали на бојном пољу казнена експедиција је побјегла натраг пут Челебића и Ливна, чврсто ријешена да одмах приступи остварењу пакленог плана предвиђеног за Илиндан.
Бјежећи са бојишта усташе су у бијесу и очајању пуцале на све што је српско, а успут су заробиле чобанина Душана Нинковића из Грковаца који је уједно и први ухапшени од близу сто двадесет мушкараца, поглавито из Челебића, које су тог дана заробили и затворили у челебићку школу и сјутрадан поподне побацали у јаму Бикушу.
Међу онима који су све то преживјели, који су дочекали да и данас, послије пола вијека, казују и свједоче како је било, је и Душан Нинковић. Његово казивање је забиљежио Никола Ивановић, новинар из Титограда:
„Рат и 6. април 1941. године дочекао сам као надничар у Београду. Прије бомбардовања радио сам свега тридесет и четири дана при акционарском друштву 'Швард и Тренк'. Запослио се био код неког Чеха Калине.
Шестога априла бијаше Ускрс. По зори, ето авиона. Један мој Крајишник збори да су то наши, праве маневре. Јес' ђавола наши — засуше град бомбама. Прво некаквим малим, баш као млин кавени, па чим удари о земљу плане. Намах град постаде буктиња. Онда почеше да грувају тешке бомбе…
Бјеж' ја одатле пут Босне главом без обзира, без игдје ичега. Осамнаест дана и осамнаест ноћи сам тумарао, заобилазио путеве и раскрснице, избјегавао насеља и градове, избјегавао мостове и сигурне газове док се нијесам докопао Гламоча и планине Старетине. Све пјешке, наравно…
Кад плану устанак првога дана растјерасмо усташе из мога села Грковаца. Сјутрадан ето њих поново од Ливна у једном аутобусу и два камиона, а пред њима злогласни Драган Урумовић у лимузини. Пресјекоше пут Ждраловац — Пржине. Отвори се борба. Грми неколико сати, па усташе нададоше да бјеже. Остадоше им изгинули, остаде аутобус и Урумовићева лимузина.
Ја био без оружја, чувао стоку и нијесам се много ни склањао — нијесам никоме дужан, шта имам да бјежим. Не мисле усташе тако, но цијев међу плећке као да сам им највећи крвник па са мном у Челебић.
У Челебићу се више од осталих пита Филип Хрга. Бречи и пријети, све да покоље и огњем да спржи. Дотурише ме њему у руке и веле да сам опасни четник.
Право зборећи ја тада нијесам ни знао шта је то четник. Чуо сам, чини ми се, као дијете за четнике и четовање Косте Пећанца, али убрао да је то нешто што ваља, да су то неки који се боре за правду и слободу.
Погледа ме Хрга мрко попријеко па мигну на неке своје да ме мало премлате. Како он оком тако они скоком. Оборише ме на под потрбушке па навалише ногама, тојагама, кундацима — чим стижу, бију немилице и не гледају кудије ударају:
— Аох, пребих пушку! — завапи један.
— Не мари, неће пушака фалити у Независној држави Хрватској, само удри гада српскога да запамти четниковање и кад је оружје дигао на усташку власт — тјеши га Хрга.
Пуче кундак, али ми кичма свеједно остаде читава. Кад се уморише, испребијана и крвава ме исправише на некакву клупу и почеше да испитују: колико има четника према Босанском Грахову, ко их води, како су наоружани, јесу ли све мјештани или их има и са стране…
Зборим ја да их има на хиљаде, да су до зуба наоружани, да их воде официри из Бањалуке и Србије… Како споменух Србију, а они поново кидисаше да ме туку и измишљају муке свакојаке. Запомажем ја и правдам се да нијесам ништа крив…
— Па што си онда бјежао од нас кад нијеси ништа крив, копиле српско? — сикће један од оних који су ме хватали.
— Па рекли су да ви кољете све што је српско — одговарам ја.
— И нијесу слагали, кољемо него шта, да истријебимо тај погани сој — брекну онај.
У неко доба ме одведоше и затворише у школу. Онда почеше да догоне сељане — све мушко од петнаест-шеснаест година па до старца. И све наизмјенице улазе по неколицина да нас туку и кундаче. Острвили се посебно на Божа Петровића, једну људину, високу и плећату — као брдо, а поносан па им запео за око.
Кад му дојади кундачење, Божо зграби за пушку и ко зна како би све било да онај други не потегну пиштољ и згоди га право у слепоочницу. Цикну лобања као стакленица…
ДУШАН НИНКОВИЋ:прошао кроз пакао јаме Бикуше
Сјутрадан поподне почеше да нас вежу. Прво руке на леђа па онда све по двојицу једног за другог. Веже нас Марко Дебељак, комшија који је прије рата био жандар у Грковцима, а сад се обрео џелат. Веже жицом и притеже крвнички.
Кад нас повезаше, постројише нас по двојицу у четири групе и онда нам испод повезаних мишица са једне и друге стране провукоше дебеле конопе како би сигурно могли контролисати да ко не побјегне.
Около се окупила велика маса усташа и цивила Хрвата, наших комшија. Сви под оружјем, сеире и смију нам се у лице. Кренуше нас уз брдо према планини. Двојица напријед узели и заметнули крајеве конопа преко рамена, звоне клепкама и пјевају:
'Високо је Требевић,
на њем сједи Павелић,
пије вино, пече јањце,
коље Србијанце…'
Ја сам био у другој групи. Испред мене корача везан Љубо Бесара, угледни трговац и кафанџија из Челебића. Био богат и имућен човјек, али вазда спреман да помогне човјеку у невољи и неприлици, нарочито сиротињи. И није људе дијелио по капама нити гледао ко је Србин а ко Хрват, па га стога вољели и једни и други. Сад, међутим, наљегао други вакат и заборавило се доброчинство а зацарило поганство.
Филип Хрга се примаче Љуби и пакосно просикта:
— Нема, Љубо, више србовања.
— Доста сам вала и србовао - одговори му Љубо смирено, а на њега се истог часа сручи киша удараца и крв га обли до опанака…
Нико, наравно, више не вјерује у усташка лажуњања и приче да нас воде у Србију — свима као дан јасно да ће нас у јаму Бикушу. Већина се предала и једва чека да се све то једном заврши и муке прекрате. Неколицина Челебићана некако успјели да раскину жице и нададоше да бјеже. Неке стигоше и убише, а двојица-тројица умакоше кроз шибље…
Над јамом ипак поче очајничка борба за живот спућених људи. Напријед нас за крајеве конопа неколицина навлаче над црно гротло јаме а други нас са леђа тискају у бездан. Мени се одједном све смркло и пожелио сам само да што прије скончам. Нијесам чекао да ме они гурну него сам трупачке сам скочио у јаму. Повукао сам за собом још неколицину. Нијесам дуго летио, треснуо сам и зауставио се на некаквој полици. Док ми се од страшних болова и убоја мутило у глави, сјећам се само да ми је неко шапнуо да ћутим и повукао ме у страну у некакво удубљење у којему је већ било неколико оних који су имали срећу да се зауставе на тој полици.
Испод нас, доље у дну јаме, чују се јауци и запомагање. Не знам колико је бацање трајало и колико их се још задржало на полици на којој смо ми остали. Из полусвијести ме тргао тутањ камења и прасак бомби које су крвници почели да убацују за нама. Трајало је то све док у јами није престао и посљедњи јаук…
Никада нијесам сазнао ко се и како први извукао из јаме и ко је горе на ивици јаме за један граб свезао коноп уз који смо се сви касније извукли и спасили…”
Послије рата Душан Нинковић је једно вријеме радио у Босанском Грахову на издавању личних карата и других личних докумената:
„Једног дана дође човјек на шалтер. Ја га и не загледам, али чим видјех слике препознах Анту Гризеља, једног од кољача који су нас гонили и бацали у јаму. Прибрах се, ипак, и не реаговах одмах. Узех му слике и остала документа међу којима је био и картон са биографијом, и кажем му да дође дан касније.
Ево њега по зори, први на шалтеру. Питам га гдје је био за вријеме рата. Он као из буквара казује онако како је написао у картону да је рат провео у селу Уништу на граници према Далмацији и да није припадао непријатељским формацијама.
Е ту више нијесам могао издржати. Брекнем му да не лаже и саспем у лице да је био усташа и да је учествовао у масовном убијању Срба у ливањском крају. Подсјетим га и на јаму Бикушу…
Одмах је ухапшен и спроведен у Бањалуку. Тамо било суђење. Свједоци били ја и још неколико Челебићана. Испоставило се да је Анте Гризељ рат започео као усташа од повјерења, а завршио га као партизан од повјерења, да се пред крај рата некако прешалтовао из усташа у партизане и чак догурао до неког нижег официрског чина!
Због тога што је био 'млад и заведен' а понајвише зато што су на суду неки Срби, његове комшије, посвједочили да је Гризељ најбољи омладинац у селу, добио је само десет година затвора…“
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци