ОСВЕТА МАРКА БОШКОВИЋА

     Latinica
    Оно што усташким покољима у ливањском крају даје посебну тежину и трагичност јесте чињеница да је међу жртвама било понајвише дјеце. Многе породице су затрвене до посљедњег изданка, а у онима у којима је неко од родитеља и успио неким чудом да се спаси, обично се враћао у празан дом.
    Сви они који су послије свега ипак смогли снаге да изнова заложе угашена огњишта, да изнова свију породична гнијезда, обично су, из велике туге и жеље да изгубљеној дјеци барем име не погине, а можда и из неког очајничког пркоса и ината, спомињали и понављали имена погинулих. Тако су дјеца која су се касније рађала по правилу добијала имена оних која су страдала од усташке руке.
    По томе је посебно занимљив случај Петра — Пепана Вујановића из Челебића.
    Петра су са осталим мушкарцима из села бацили уочи Огњене Марије у јаму Бикушу. И он је, међутим, био један од срећника који су се зауставили на првој полици и потом успјели да се неопажено извуку из јаме.
    Није се, на жалост, ни он као ни други имао гдје вратити — кућа је била пуста студена пећина. Сва фамилија му поклана — супруга, три сина и три ћерке.
    Страшне ране, наравно, никада није преболовао, али је живот ипак чинио своје — живи морају да живе. Петар се поново оженио и опет добио три сина и три ћерке, чак и истим оним редом како су му се рађала и дјеца коју је изгубио.
    Или, Илија Црногорац, звани Слава. Убили су му браћу, мајку, супругу Милку и ћерке Даницу и Росу. И он се касније поново оженио и прво добио двије ћерке којима је опет дао имена Даница и Роса, док је сину дао име по брату Душану, а неспоменут је остао само брат му Васо којега су усташе заклале у ливањској болници.
    Обичај да се дјеци рођеној послије покоља дају имена оних који су страдали у покољима, представљао је својеврсну освету страдалника, њихов инат и доказивање да их још има, да су јачи од сваког зла.
    Тако се ни Милица Ерцег, звана Галка, која је преживјела пакао јаме у Равном Доцу, кад је послије родила сина, ни часа није двоумила да му да име Илија по сину јединцу који јој је остао у јами, баш као ни многи други који су имали срећу и наваку да преживе и умакну испод усташке руке и смогли снаге да поново заснују породицу и добију пород.
    Прича о Марку Бошковићу, званом Маркица, из Доњих Рујана,ипак, надмашује све остале примјере.
    И он је успио да стисне срце, да надвлада страшну судбину, да преболи трагедију која га је задесила и животом се освети крвницима.
    Марко Бошковић, јединац међу три сестре, добрано је осјетио све страхоте рата још у младости када се као силом мобилисани аустроугарски војник у Првом свјетском рату нашао на ратишту у Тиролу, гдје је пуних пет година крварио и туговао за родним крајем, за младом супругом и синчићем, за родитељима и сестрама. Кад се послије пет година, пошто су његови најмилији већ били изгубили сваку наду да је жив, једне ноћи коначно вратио кући и као странац упитао да ли може коначити, примили су га на конак али га нијесу одмах препознали. Тек у неко доба његовој мајци, подстакнутој ваљда пробуђеним мајчинским инстиктом, незнанац се учинио однекуд познат па је тихо дошапнула мужу:
    - Тодоре, весела ти мајка, па овај исти ки наш Маркица...!
    Весељу послије није било краја. Брзо се сјазила сва бројна родбина Бошковића и живот кренуо испочетка.
    Марко је прво био ожењен Аницом Црногорац и са њом изродио синове Војислава, Божидара, Тодора и Вељка.
    Радост, нажалост, није дуго потрајала. Аница се разбољела и умрла, па је Марко, поред четворо сирочади, морао поново да тражи брачну срећу. Оженио се Маријом Коњикушић. И са њом је добио још четворо дјеце — синове Бранка, Богољуба и Мирка и ћерку Ружицу.
    Уочи самог Другог свјетског рата, најстарији син Војислав је кренуо у Њемачку на рад, камо су тада одлазили и многи други његови млади земљаци, жељни зараде и занесени причама о бољем животу.
    Почео је рат. Кренули расколи и мржње. Једног дана, уочи самих усташких покоља, Марка, који је имао изузетан углед и међу Србима и међу Хрватима, призвао је комшија, Хрват Мате Јурета, иначе таборник у Доњим Рујанима. Рекао му је да се зло спрема и да се Србима рђаво пише:
    — Маркица, спасавај главу, не могу ти помоћи, пита се Нико Перић, емигрант, он је сад сила и власт…

МАРКО – МАРКИЦА БОШКОВИЋ

Марко је, изгледа, био и у неком сродству са Јуретом, а и мимо тога су се држали пријатељски и комшијски. Схватио је каква му опасност пријети, али ни у сну није помислио да би неко могао дићи руку на његову породицу, да је дошао црни дан кад и дјеца постају кривци само зато што су српска.
По Јуретином савјету и упозорењу, неопажено се склонио у планину, али су крвници, кад њега нијесу затекли код куће, повели његове синове Божидара и Тодора, тек пристасале, такорећи још голобраде младиће и постријељали их у Прологу са осталим мушкарцима из Рујана.

БРАЋА ВОЈИСЛАВ И БОЖИДАР БОШКОВИЋ

    Сјутрадан су се повратили и повели и супругу му Марију са остало петоро дјеце. Сви су завршили у јами Равни долац…
    Кад су покољи престали и Италијани преузели власт од усташа, Марко се вратио из планине и умјесто дома који је до скоро испуњавало весеље осморо дјеце, затекао ледену вучју јаму …
    У опустјелој и опљачканој кући нашао је само гусле — њих крвници због нечег нијесу понијели. Иако, кажу, никада раније није пјевао уз гусле, Марко је почео уз струне тог древног, витешког инструмента по цио дан да извија неку жаловиту пјесму-тужбалицу и тако лијечи жестоке ране и блажи голему тугу.
    Мало потом из Њемачке је некако добјежао његов најстарији син Војислав. Радио у Минхену заједно са Богданом Стојићем, старијим братом Глише Стојића, јединог мушкарца који је преживио пакао јаме Равни Долац. Глиша је, изгледа, некако успио да протури брату писмо и јави му о страшном покољу у Рујанима, да је, поред осталих, страдала и сва Војислављева породица, сем сестре му од стрица Данице.
    Иако је туберкулоза већ била добрано начела његов млади организам, кренуо је да се кроз ратним пламеном захваћену Европу пробија ка Динари. Шта је на том стравичном путу све доживио и преживио, несрећни младић је однио у гроб, јер када је у пустој кући затекао само оца и када су потврђени црни гласови који су до њега допрли у Њемачкој, легао у постељу и послије мјесец и по дана боловања и туговања, свиснуо, дозивајући мртву браћу и сестрицу.

ТОДОР БОШКОВИЋ испред зидине разорене породичне куће у Доњим Рујанима

    По селу се послије почело говоркати да је Марко Бошковић сметнуо с ума кад је, послије смрти најстаријег сина, наставио да јадикује уз струне гусала. А он је премишљао шта да чини: да ли да дигне руку на себе и муке прекрати, или да се почне светити крвницима и ране лијечити њиховом крвљу. А добро је знао ко му је фамилију побио и кућу раскућио - да су све то учиниле његове комшије Хрвати који су му се до јуче заклињали у пријатељство и добронамјерност.
    Једног дана се изненада пренуо и схватио да му неће бити лакше и да изгубљену срећу и фамилију не може повратити цијело село да спали и са земљом сравни, све крвнике и сво њихово потомство на један метак да наврзе – да се ипак не посвети онај ко се тако свети. Окачио је гусле о клин, високо уздигао чело и кренуо да се свети, али не смрћу и убијањем него животом.
    У селу је била остала млада удовица Анђа Кисо (иначе родом од Мрвића из Прова), чијег су супруга Марка такође убиле усташе. Имала је троје сирочади, три ћерке — Стану, Марту и Љепосаву. Марко јој је предложио да се са дјецом пресели у његову кућу…
    Тако је у кући Марка Бошковића, ојађеног мученика који је био већ на прагу шездесете године, поново букнуо живот. Марко је са Анђом изродио шесторо дјеце, пет синова и ћерку, и свима дао имена дјеце коју је изгубио у покољима. Сину којем је дао име Војислав, нажалост, није се дало да поживи, умро 1949. године...

                    *   *   *

    Марко Бошковић је поживио осамдесет и седам година, све до 1975. Дочекао да му стасају дјеца и види им срећу, али их је до потоњег дана учио да се зло злом не враћа, да се мртве главе свете новим, живим главама. Иако већ опхрван болешћу и старошћу, на Светог Николу те 1975. устао је из постеље као најздравији и са тројицом синова који су тада радили у иностранству и били дошли да га обиђу, искапио бокал од пола литра вина. Имао је само једну жељу - да вјечно почива у Рујанима, у гробу са првом супругом Аницом и најстаријим сином Војиславом. Аманет му је испуњен. Синови су над његовом главом подигли лијеп и симболичан споменик, али усташе   ни мртвом Марку Бошковићу нијесу дале мира – сем што су разорили његову кућу у Рујанима, неко је у ратном вртлогу 1992 – 93. године оскрнавио и његов споменик и поломио надгробник, као да је било мало сво зло које су му за живота причинили...

Браћа ВЕЉКО, ТОДОР и БОЖИДАР БОШКОВИЋ над оскрнављеним и оштећеним породичним спомеником на гробљу у Доњим Рујанима

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

ОСВЕТА МАРКА БОШКОВИЋА

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци