ОГЊЕНА МАРИЈА
Епископ охридски Николај у свом „Охридском прологу“ о светој мученици Марини (у народу познатија као Огњена Марија) записао је 1928. године поред осталог и ово:
„Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, нашто св. Марина одговори: 'Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части која припада само Творцу мојему.'
Тада је Олимврије стави на љуте муке па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије која обзину главу њену. Но кад се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна и њој се учини да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: 'Радуј се, Марина, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља…'
И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу…”
Страдања ове великомученице преточена су и у стихове које епископ Николај такође наводи у својој књизи. Два су посебно карактеристична:
„Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика…”
Међу вјерницима - православцима Огњена Марија (која, иначе, у народној традицији слови као сестра Громовника Илије и Светог Пантелије) изазива посебно страхопоштовање. Тога дана (30. јула по новом, односно 17. по старом календару) нико не ради јер се сматра да је тога дана сваки посао неталичан и грешан, да свако ко тога дана прекрши вољу божју, не може очекивати милост његову:
— Ми би рекли овдикар да је Огњена Марија удешљива — вели Сава Петровић из ливањског села Губин, једна од ријетких српских душа из ових крајева која је љета господњег 1941. преживјела Огњену Марију. — Ако те шта тог дана деси, не мереш се избавити; ако ватра плане, не мереш је угасити. А буде, баш тог дана, честито се и не наоблачи па плане и загрми у пласт сијена или крстину жита — све изгори до потљешње сламке…
Отуда и пјесма у народу:
„Огњем пржи Огњена Марија,
Громом бије Громовник Илија,
Миром мири Мирносна Марија…”
А не буде вазда по правди и заслузи. Деси се, као тог злог љета 1941, да се удружи сила и неправда, да бог зажмури и ђаволу у сватове дође, и онда све наопако обрне — казна страшна стигне безгрешнике…
Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци