НИ ПИЛЕ НИЈЕ УТЕКЛО
Latinica
По неким подацима за око осам стотина жртава усташких покоља у Ливну и селима у ливањској котлини није имао ко заплакати нити свијећу запалити. Заувијек су угашена многа огњишта, искоријењене цијеле породице, не остало трага ни од одиве.
У том погледу је сигурно најкарактеристичнији случај села Голињева, родног мјеста великог хуманисте, пјесника и неуморног борца за слогу и јединство српског и хрватског народа, Јована Сундечића.
Крвници су тог злог љета заборавили Сундечићеве поруке и аманете и ни изнад једног од шездесет српских шљемена није се дан послије те страшне Огњене Марије запрамао дим нити је икада више у некој од тих српских кућа ватра пропирена српском руком.
Како вријеме одмиче све је мање наде да ће се икада тачно установити колико је српских душа страдало из овог села. Кољачи, а овдје многи тврде да их још има живих и некажњених, неће да говоре „о јунаштвима“ и кажу колико је из овог села српске крви проливено. Од оних који би говорили и посвједочили, једноставно нико није претекао па отуда није ни чудо што се ни до дана данашњег не зна сасвим тачан број жртава из овог села.
ЈОВАН СУНДЕЧИЋ: крвници су заборавили ријечи и дјело великог хуманисте из Голињева
Дуго се, наиме, вјеровало да је страдало око сто четрдесет особа али су нека најновија истраживања показала да је тај број далеко већи и да има озбиљних наговјештаја да се може готово удвостручити.
И као што све у вези са злочином у овом селу покрива вео тајне, тајна ће по свему судећи остати и ко су и да ли су била два дјечака који су се, наводно, двије недјеље након злочина, рањени и нагрђени, посљедњим атомима снаге успјели извући из јаме да би их потом ипак стигао усташки нож у ливањској болници гдје их је неко био довео на лијечење и опоравак.
А да би се барем дјелимично сазнало шта се и како одиграло у Голињеву постарао се опет неуморни Милан Радоја:
„Септембар 1941. године — пише Радоја — кад се раскинуо фронт по усташком распореду, одма је дошо један батаљон Талијана и вод карабињера у Челебић.
Било је неко помиловање за гранична села која нису обрадила своју љетину да им се дадне такса. Челебић и Бојмунти и Чапразлије и Прово. Та су села позвата да дођу у Ливно, у магазин код станице.
Талијани су те услуге чинили каво да су спасиоци Срба, а они су имигранте усташе одгајили и воспитали, али да ји Срби заволе каво спасиоце од усташа.
Када су нас одвели Талијани у Ливно ушли смо са њијовим патролама и стражом. Била је сриједа. Пазарни дан. У граду је било доста народа. Онда се већином разговарало о догађајима како су купљени Срби по граду и околним селима и ко је боље извршијо задатак у купљењу Срба…
Пред котаром искупила се једна група људи. Пошто ме не познају и ја сам се придружио њима. Реко сам да сам из Челебића, католик, Римац Иван, и да нам је чудо Срба утекло, има ји који су из јаме изишли…
Један човјек из Голињева говори ми:
— Па ви сте били кукавице како ји нисте знали попељати ко ми наше у Голињеву. У нас у Голињеву ни пиле њијово није остало живо. Ми смо наше добро средили па сада ове наше дви вјере живе ко нокат и месо с другима када је њи ђаво однијо…
Онда један човјек из Губера, средњег раста, црномањаст, штруцовани бркова, говори:
— Па, брате, у нас није било тако наређење. У нас је било рчено само да се купе људи, а жене и дица да приме нашу виру и ко доћера десет Срба у Ливно да ће добити жуту колајну на прсима. То је коме оће логорник и ове главешине.
Запечетили српске магазе и дућане па они униђу и носе све што бегенишу да јим ваља — могу и њина дица бити богата.
Они што су оћерали њијове трговце и она два попа, ти су проглашени да су хрвацки соколови, али то не мере свакога запасти. Она два попа што су оћерати кажу да су њи два зет и шура. Поп Ристо је бачен више Каблића у јаму. Поп Крста на Боровој глави у јаму. Нека тамо своје молитве чандрају и дозивљу се кроз планину па нама шта бог дадне, неће нам никад више зло напаст…
Море бити да неће све бити како је нама обећавано. Па, мој брате, ови Талијани дођоше па воле више њима него нами…
Један стари говори:
— Дјецо, ово је рат. Ко зна како ће се све напослетку свршити. Тако је било и за време Аустрије, па дођоше Срби… Ко зна како се и сад море догодити…
Па, стари, ти си луд, ти поцењиваш нашега поглавника — говори му један и гласно се смије…“
ПАВО МИТРОВИЋ (једна од ријетких сачуваних фотографија побијених Срба из Голињева)
О покољу у селу Голињеву говори и Марија Богуновић. Њено свједочење наводи јеромонах др Атанасије Јевтић у својој књизи „Јасеновац — највећи српски град под земљом”:
„Истодобно са покољем Срба у Ливну, усташе су вршиле покоље и у селима среза ливањског.
Село Голињево налази се 15 киометара од Ливна. У овом селу живјели су заједно Срби, Хрвати и Муслимани. У селу је било око 50 српских домова.
Једног дана у мјесцу јулу 1941. године дошли су у ово село усташе и уз помоћ домаћих Хрвата и Муслимана покупили су све српске породице и одвели их, под изликом да их воде на саслушање.
Одведене српске породице постројили су на једном пољу крај села, гдје су их најпре повезали и опљачкали, а затим одрасле мушкарце заједно са мушком дјецом одвели су на брдо звано Тушница и ту их све живе бацили у једну дубоку јаму.
Три недеље после тога, двоје деце некако су сами живи изашли из ове јаме. Како су ова деца била врло слаба од претрпљеног страха и гладовања, котарски предстојник сместио их је у бановинску болницу у Ливну, али су усташе за ово сазнале и једног дана дошли у болницу и ову децу заклали на болничким креветима. Овај пут су усташе заклали у болници и све остале Србе који су се ту налазили на лечењу.
Жене и женску децу из села Голињева усташе су одвеле на брдо Камешницу и ту их бацили у једну дубоку јаму кроз коју протиче вода. Из ове јаме река Цетина је избацила поједине лешеве“
О страхоти покоља у селу Голињеву упечатљиво говоре и подаци које је сакупио Душко Шормаз, а објављени су у књизи Милана Булајића „Усташки злочини геноцида”. Поред осталог, он наводи и списак побијене дјеце из Голињева од новорођенчади до четрнаест година старости. Само из породице Бошковић страдало је десеторо дјеце, а из породице Пажин чак двадесет и четворо…
Када је ријеч о злочину у селу Голињеву занимљиво је свједочење Марка-Маркице Црногорца које такође у поменутој књизи наводи Милан Булајић:
„Јединице НОВ и ПОЈ су почетком августа 1942. ослободиле Ливно. Тада су органи народне власти (НОО) у селу Голињеву организовали прикупљање љетине. Тада је први пут учињен попис домаћинстава и жртава усташких злочина. На жалост тај докуменат није сачуван. На основу тих података, Народни суд у Ливну је осудио 1. септембра 1942. на смрт усташког кнеза из села Голињева, Анту Кулиша, сина покојног Стипе, што је 1941. са усташама окупио све Србе мушкарце и одвео их, а обитељи сутрадан, и бацио у јаму у Камешницу, претходно наредивши да се замраче сви прозори и да нико не смије бити на улици. Тих дана су партизани у борби убили један број усташа учесника покоља, 18. заробљених усташа — кољача народни суд је осудио на смрт. Нешто касније у ратном метежу, са осталом архивом, уништени су и ови судски списи…“
Сличну судбину доживјели су и Срби у сусједном селу Присоје у којему је уочи рата било петнаест српских породица, а данас нема ниједне.
Нијесу боље прошли ни Срби из села Поток, Смрчани и Главице. Милан Булајић у својој књизи наводи податак Марка Црногорца да је у Голињеву, Потоку, Смрчанима и Главицама убијено око 450 особа српске националности.
У селу Поток је, рецимо, по тим подацима живјело неколико породица Рацо. Кољачима су једино умакли синови Пере Раца, Јово и Илија. Они су се у моменту кад су усташе упале у село затекли у пољу и дали се у бјекство. Из јаме у коју су побацане фамилије Рацо касније су извађени једна жена, звана Пажинуша са двије ћерке и стари Лука Рацо.
До сада није сасвим тачно утврђено ни колико је чланова породице Ждеро из села Смрчани завршило на губилишту. Зна се да је касније из јаме у коју су били бачени извађена Симка Ждеро, њен малољетни син Илија, пасторка Милка и блиски рођак Рајко (у овим наводима као и у још неким цитираним у овом поглављу, има одређених непрецизности и нетачности,али су оне већ разјашњене и исправљене па стога, сматрам, нема разлога да то чиним и на овом мјесту, прим. Б.С.).
О страдању Срба из села Главице, Милан Булајић је у својој књизи записао ово:
„У српском селу Главице живјело је пет до десет домаћинстава презимена Симићи и Ристићи. Пошто се у овом случају радило о већем броју Срба, усташе су их превозили на губилиште камионима, у турама. Најприје одрасле мушкарце, потом жене и дјецу.
Када су потјерали посљедње, неколико стараца, жене и дјецу, један број жена и дјеце се спасио случајно. Шофер, који је био мобилисан, кад их је довезао на главни друм, отказао је послушност усташама, супротставио се и одбио да вози у правцу јаме. Изашао је из камиона и рекао:
— Убијте ме, али нећу и не могу да гледам ово што радите!
Усташе су упериле пушке на њега, шофер је остао упоран, почео је да повраћа. Усташа је попустио и прихватио да камион вози у град. Заточене Србе усташе су затвориле у основну школу у Ливну. Након неколико дана убиле су мушкарце, два-три старца, а жене и дјецу пустиле кућама. Усташе су овако поступале јер су рођаци шофера и неколико поштених грађана јавно протестовали што их на тај начин усташе увлаче у нечасну работу” (Милан Булајић наводи да је податке о овом случају дала Вука Симић, чијег су мужа претходно усташе отјерале и убиле, прим.Б.С.).
Затрвена је и седмочлана, једина српска породица Арнаут у селу Оџаку. Поменута Марија Богуновић говори о трагедији ове породице (додуше у том свједочењу се погрешно наводи да су Арнаути из села Пролога, прим. Б.С.):
„У селу Прологу налазила се само једна српска породица, презименом Арнаут. Остали житељи били су сви Хрвати. Хрвати из овог села упали су једне ноћи у кућу ове српске породице и извели из куће оца, матер, сина, синовљеву жену и троје деце, под изликом да их селе у Србију. Све чланове ове породице одвели су исте ноћи у једно поље крај села и тамо убили из пушака и оставили на пољу.
Сутрадан дошли су исти усташе да лешеве ове убијене породице покопају па су тада нашли живу једну девојчицу од десет година, којој је било име Мара. Ова девојчица именом Арнаут Мара, седела је међу лешевима и била наслоњена на мртву своју матер. Кад је угледала усташе молила их је да је не убију са речима:
— Чико, ја сам жива, немојте ме убити…
Усташе су, међутим, и ову дјевојчицу убиле и њезин леш закопали заједно са осталим лешевима породице Арнаут.“
Праву и потпуну итину о жалосној судбини и трагедији ове породице, али и о узалудном доброчинству једниг племенитог Хрвата, тек недавно је открио и сазнао Мићо Радета из Ливна, радећи на прикупљању имена жртава усташког геноцида и комплетирању спискова.
Арнаути су остали живи у оном првом и највећем таласу усташких покоља крајем јула и почетком августа 1941. године. Наиме, пред кољаче, предвођене злогласним емигрантом Марком Љубичићем, који су Арнауте тада повели на губилиште изашао је стари Хрват Блаж Ловрић, њихов комшија и дугогодишњи пријатељ и на кољенима стао молити да поштеде невину чељад, да опросте живот људима који никоме ни воду нијесу натрунили.
Зликовци су га неким чудом послушали и тако се седамдесетогодишња Стана са сином Илијом, ћерком Маријом, снахом Анђом и унучадима Милошем, Љубицом и Софијом ипак вратила у свој дом. Но, када се Марко Љубичић са дружином, мјесец и по дана касније, поново вратио више им није било помоћи и молбе Блажа Ловрића су биле узалудне. Одвели су их ноћу у мјесто Трновац испод села и покосили плотунима.
Кад су се сјутрадан повратили да их затрпају у неким јаругама затекли су живу најмлађу, седмогодишњу Софију како сједи међу мртвим тијелима својих најближих. Била је само лакше рањена.
Када је угледала крвнике, тихо је зајецала и завапила према Љубичићу:
—Чико, немојте ме убити, чуваћу сва Ловрића говеда и вазда ћу те слушати…
Бездушник није чуо вапај дјетета већ му је хладнокрвно испалио метак у потиљак како не би остало свједока.
Проговорио је, међутим, неко из његове зликовачке дружине и истина се ипак сазнала…
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци