КРИВА КЛЕТВА

    Latinica
    Усташки злочини у Ливну и селима рубом Ливањског поља не одскачу од свега онога што је у име „Свете, Божје, Католичке и Војујуће Хрватске” починила солдатеска Анте Павелића у љето 1941. године широм Херцеговине, Босанске крајине, односно у свим оним крајевима у којима је било настањено српско становништво и у којима је ваљало остварити сумануту усташку водиљу: „Или се поклони, или уклони…”
    Ливањски крај није карактеристичан ни по поброју жртава ни по методама које су примјењиване за остваривање паклене усташке идеје чији је родоначелник био др Миле Будак, да се један дио Срба побије, други расели, а остали преведу у католичку вјеру и тако претворе у Хрвате. И у Ливну су се свирепо доследно обистиниле грозоморне ријечи фра Дионизија Јуричева, предстојника вјерског одсјека у злогласном „Државном равнатељству за понову”, тачније, крвави усташки програм:
    „У овој земљи не може да живи више нико осим Хрвата — рекао је Јуричев — јер, ово је земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребе, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од седам година, а које смета нашем усташком покрету. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и ојачамо, ако нам буде потребно, још ћемо да одузмемо од других…“
    Над јамом Равни долац се поступало стриктно по овом „програму”.
    Усташе ни овдје нијесу потрошиле много муниције. Опредјељивале су се, за разлику од многих других сличних усташких стратишта, углавном да живу чељад бацају у јаму, а ороз су потезали тек кад очајнике нијесу могли савладати голим рукама и гурнути их у гротло.
    Убавка Бошковић, иако тек дјевојчурак, није жива хтјела у јаму. Видјела је мајку Цвиту како нестаје у језивој помрчини јаме из које се разлијегао лелек, како су крвнички у јаму завитлали брата јој Риста и сестру Милицу, како је сестра Даница пркосно сама скочила за њима, али се она није дала. Очајнички је стискала у наручју најмлађу сестру Стану и отимала се момачком снагом.
    Кад је крвницима дојадило, гласнула се пушка и Убавкино беживотно тијело је полетјело у понор, носећи у наручју у смрт и сестру Стану…
    Међу онима који су преживјели пакао јаме у Равном доцу и данас се посебно препричавају поступци усташа са дјецом и нејаким бебама.    Сви тврде како њих јама није хтјела, да им некаква небеска сила није дала да падну у јаму већ су, попут листа, лебдјеле над понором. Тек кад би их погодили усташки меци, нестајале су у помрчини јаме.
    Изнад јаме Равни долац и данас расте један кракати црнограб. Један његов крак се повио изнад цијелог отвора. Преживјели из јаме причају да је то тада била млаза за коју су се многи покушавали ухватити и спасити. Дјечаку Бошку Бошковићу то је пошло за руком. Кад су га бацили у јаму, успио је да се ухвати за млазу и ту је остао да виси све док га усташе нијесу дотукле из пушака.
    — Миле и Ђорђе Лалић, моји рођаци ближњи, били су богме стасали за регруте — сјећа се Божана - Боја Лалић, једна од преживјелих из јаме Равни долац. Били момци као ласте и усташе се, зар, бојале да им не утеку па иг свезаше. Прво руке свакоме посебно па онда једнога за другога и тако иг превезане гонило и над јаму догнало. Тако иг и бацило превезане. Казивали послим да је једнога убило из пушке па тај у јаму повукао и онога другога…
    Драгиња Лалић, рођена Шуњка, жена покојног Бранка Лалића, носила је у наручју двогодишњег сина. Кад је дошла над јаму и схватила шта је чека, бацила је сина на страну и ухватила се у коштац са усташом Марком Бараћем, покушавајући да и њега повуче са собом у јаму. Тако би, изгледа, и било да нијесу остали притрчали и припуцали из пушака и пиштоља на њу те свог друга курталисали из загрљаја ојађене мајке. Драгиња је у самртном ропцу полетјела у јаму а за њом су одмах бацили и њеног двогодишњег сина.
    Што нијесу стигли на метак да наврзу и на нож да набоду, што нијесу успјели у јаме да побацају, усташе су настојале да покрсте и превјере. Важно је било само да не остане крста од три прста, да погине име православно и траг се српству утре за сва времена.
    Зарад спаса дјеце и породице, људи су понегдје и пристајали и криво се клели да примају вјеру католичку, сматрајући да је боље и грешна душа него мртва глава — да ће им, кад зло мине, тај гријех бити опроштен.
    Тако се изгледа криво заклела и стара Ружа Лалић, звана Гламочка, и спасила снаху Драгињу и унуке Љепосаву и Боју.

Потврда неког жупника из околине Купреса којом овјерава да је нека удовица са четворо чланова породице из православне прешла у католичку вјеру

    Кад су жене и дјецу из Горњих и Доњих Рујана дотјерали на домак јаме Равни долац, међу њима је била и Драгиња Лалић, жена покојнога Мија Лалића, са двије ћеркице. Народ су ту потрпали прво у једну пећину и одатле почели да прозивају породицу по породицу и одводе их и бацају у јаму. На списку су прво били Бачковићи и Бошковићи, али, за чудо, прво су прозвали Драгињу Лалић и са дјецом је упутили да иде кући гдје јој је била остала стара и болесна свекрва.
    Народ који се још надао и вјеровао усташким причама да их воде у Србију и обећањима да никоме неће фалити длака са главе ако се утврди да се није огријешио о усташку власт, повјеровао је да су усташе некако утврдиле да стара Гламочка никоме није воду натрунила и да су због тога пустили Драгињу и дјецу.
    Никада се није сазнало шта се заправо десило и ко се смиловао Драгињи и њеној дјеци. Причало се да је час прије него што је почело бацање у јаму стигло тобож наређење више команде усташке да се прекине са убијањем и да је Драгиња, захваљујући томе, случајно избјегла жалосну судбину осталих, а да је потом ипак прекршено наређење и до краја остварен паклени план.
    Ближе је истини, међутим, оно што ми је испричала Госпава Бошковић, једна од преживјелих из јаме Равни долац.
    — Неки Перић, мешчини звали га Илчина Перић, живио добро са Драгињиним човиком Мијом Лалићем, званим Мићула, којега су од драгости звали Старешина јер је као дите остао сироче и домаћин у кући. Били по прилици заједно у регрутима и завјетовали се један другоме да ће се пазити и помагати. Е тај Перић, по прилици, није дао Мићулину фамилију…
    Све то је, изгледа, имало своју цијену јер су се стара Гламочка и њена снаха морале поклонити и криво заклети злогласном фра Божу Шимлеши да примају вјеру католичку, али су и оне, наравно, престале да иду у католичку цркву чим је прошла усташка сила и стрепаца…
    На другој страни и самом Мију – Мићули Лалићу се тих дана замео сваки траг и нико никада није дознао шта се са њим десило, ни гдје је и како завршио, а по свој прилици та моћна ријеч која је спасила његову фамилију није могла сачувати и његову главу...

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

КРИВА КЛЕТВА

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци