ЈАМА

    Latinica
    Извјесно је да је Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свједочења о звјерствима која су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” је, прије него што ће управо ту у Ливну кликнути своју страшну пјесничку оптужницу, свој величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Рујана и за слична друга губилишта и безданице — неопојене гробнице око Ливањског поља, у којима никада нико неће кости избројити.
    Ако рујанска јама може бити и није директно инспирисала великог поету, на чијем ће врату убрзо послије тога такође сијевнути злочиначко сјечиво и прекинути једну од најтананијих пјесничких жица које су се икада гласнуле на овим просторима, један други човјек се латио пера и у десетерцу срочио своју поему о овој јами.
    Никола Буловић из села Билетића код Сиња није пјесник. Самоук, невјештом руком је забиљежио стихове о страдалницима из Рујана који су изаврели из рањеног горштачког срца. Нијесу до сада нигдје и никада објављени:

Аој, Босно, широких брегова,
После турских паша и бегова,
Цара Фрање, бечкога главара,
И његових сурових жандара,
Највеће си доживјела муке,
Кад си пала Хитлеру у руке.

И његових крволочних слуга,
Била би ти историја дуга,
Кад би твоје све описа јаде,
Само Ливно споменућу саде.

На хиљаду девете стотине,
Четрдесет и прве године,
Неколико нађе се изрода,
На срамоту хрватског народа,
Спремише се по усташком плану,
У акцију организовану.

Сво оружје Србима узеше,
Угледније људе похапсише,
Отјераше те их пострељаше,
И у јаму мучки побацаше.

Па када им то за руком пође,
Српској раји црни петак дође,
Нахушкаше кума и комшију,
Да свакога Србина убију,
И у јаме побацају живе,
Мушке, женске, ни дужне ни криве.

Концем јула, жарко сунце грије,
Мало прије Огњене Марије,
С обје стране Ливањскога поља,
Крену коло страшнога покоља.

Започеше коло наопако,
Покупише старо и нејако,
Што је српско, све од реда чисте,
Оста пуста кућа и огњиште.
Нико не зна пута куд да бјежи,
Највише их под Прологом лежи.

Побијено на разне начине,
На свирепе грдне опачине,
Броја нема колико их паде,
И костура по јама остаде.
У несретњој ливањској општини,
Зликовачка рука што учини.

Вратимо се сада у Рујане,
Ту су моје најболније ране.
Буловићи, мојих триста јада,
Свих дванаест из куће настрада.
Не остаде ни мало дијете,
Од усташке оштре бајонете.
Крампови им полупаше главе,
Сви падоше од руке крваве.

Равни долац, јама је дубока,
Знаде живих четрнаес свједока,
Који у њој чудом преживјеше,
Шест неђеља и три дана више.

После страшног лома и кршева,
Међу двјеста несрећних лешева,
У том страшном језовитом стану,
Једнако је по ноћи и дану.
Не види се сунца ни мјсеца,
Ни планинских зелених горица,
Само јаук и шкрипање зуба
И постеља од камења груба.
Дијете плаче, мајку вапијући,
Гдје си мајко, носи мене кући.
Мртва мајка не говори ништа,
Нема куће, ватре ни огњшта.

Дијете не зна о чему се ради
И коначно умире од глади.
Тако страшни пролазише дани,
Око јаме свраћају чобани.
Опазише да их живих има,
И казаше у селу својма,
Па се онда зликовци дигоше,
И до јаме с конопом стигоше.
На превару извукоше неке,
Не жалише ни брата ни секе.
Поново их на муке ставише,
И на главу у јаму бацише.

Док се једном јави провиђење,
Талијанско војно наређење,
Изненада у Рујане пође,
Да све живе из јаме поваде.
Под контролом једнога органа,
Жандар Винка из Доњих Рујана,
Када коноп спустише у јаму,
У дубоку језовиту таму,
Дохвати га Бошковић Даница,
Измучена, блиједога лица.
Сваког живог око паса веже,
Десном веже, лијевом притеже.
Кад тринаест извукоше вани,
Онда коноп спустише и Дани.
Па кад сунце и она угледа,
Младо срце умирит се не да,
А туга се око њег савила,
Кад погледа јаму гдје је била,
И сад из ње извађене жртве,
Изломљене и напола мртве.

Види мајку пребијене руке,
Гледа сестру и њезине муке,
Сестру Милку са раном на глави,
Кост смрскана, а рана крвави.
А две сеје и брат Ристо мали,
Заувијек у јами остали.
То најтеже на срцу јој паде,
С њима двјеста у јами остаде.
Без опела и без свештеника,
Без свијеће и без споменика.

Ко су живи свједоци из јаме,
Из дубоке повађени таме,
Записаћу њихова имена,
да се прича за вјечна времена.
Ђапић Цвета, Бошковић удана,
И две ћерке, Милица и Дана.
Па Бошковић Госпава и Мара,
Извађене јами из њедара,
Стојић Глиго и Ерцег Милица,
Козомара Сава је осмица,
Лалић Стана, Мара и Љубица,
Јања, Боја и с њима Даница.
Из јаме их живе повадише,
Да о њима историја пише,
Да се млађа покољења чуде,
Какво бјеше доба и услови,
Да се ово никад не понови,
И освете да не буде страшне,
Самовоље круте и опасне.

Сад из јаме ове извађене,
И поново на свијет рођене,
Спроведоше у село Рујане,
Свако своје нек лијечи ране,
И причају што је био јуче,
Нека памти девето унуче.

Част поштеним, заведеним просто,
Али оним, неколико одсто,
Који своје испољише страсти,
Вјерске мржње, силе и превласти,
Српски народ невини поклаше,
И у јаму живе побацаше,
На чуђење културном свијету,
Изазваше мржњу и освету.
Браћо моја, поштени Хрвати,
Није ово лако опјевати,
И пронаћи у гомили змију,
Јер се криви иза правих крију.

Сви праведни нека буду свети,
А злотвори за вјечност проклети.
Ова пјесма не тражи освете,
Него да се покољења сјете,
Тог ужаса и страшног покоља,
Око равног Ливањскога поља.
Да се сјете Вука Бранковића,
И злотвора Анте Павелића.
И супротно Обилић Милоша,
И великог пјесника Његоша,
Па барјака славног Душанова,
И на њему она четир слова,
Па да сунце слободе нам сине,
Сви Словени да се уједине…

    У широком горштачком срцу овог племенитог човјека нашло се одмах послије рата мјеста за Хрватицу Мару Кекез из сусједног села Румина:
    — Заволио сам је, брате, а знао сам и да јој се фамилија није осрамотила у рату, да су са нама Србима подијелили и зло и добро. Нимало ми није сметало то што је Шокица. А знаш како је: не ваља о људима судити по капи него по ономе што крију под капом…
    Крепки, осамдесетогодишњи старац објашњава како је овом пјесмом лијечио и своје породичне ране:
    — Кад оно би она прва окупација те Аустрија освоји и умјесто турске дође њена управа, моји Буловићи се били склонии у Ливањско поље. Рат, јад и муке, али љубав очију нема. Петар — то ти је био брат мога диде Дмитра — заљуби се и не врати се више у Бителић. Бог му даде липи пород — пет синова. Али, ди је сриће, ту је и несриће. Остаде само Јово, звани Гредар. Он се повратио на пустолину, обновио кућу и имање, ено му сина Бранка и данас у Рујану, а још тројица: Милан, Перица и Свето, Бог да иг чува и здравље да им да, живе у Ливну… Али, ране љуте, Петрове синове Васу и Филипа, који су дванаестеро чељади остадоше под Прологом и у јами у Рујану, никакви мелеми лијечит не могу…

                        *   *   *

    Кад сам се почетком августа 1990. године поново нашао у Ливну, од професора Светозара Буловића сам дознао да се у Доњим Рујанима налазе браћа Миле и Илија Бошковић, синови Маре Бошковић, једне од преживјелих из јаме Равни долац, о којима је већ било ријечи. Они, вели професор Буловић, знају пут до пакла на Динари из којег им је мајка извађена послије мјесец и по дана и у којем су им остали брат и сестрица.
    Истог часа сам се запутио у Доње Рујане. Све је било како ми је професор Буловић казао. У старовремској каменој кули сам затекао два млада човјека са супругама и букетом лијепе дјеце. Кад сам им испричао ко сам и куд сам наумио, ни часа нијесу часили, на брзу руку су се спремили и кренули смо уз планину. Са нама је пошао и њихов комшија Ацо,синовац професора Буловића који се ту затекао.
    Док смо се пели потпуно зараслом стазом, чинило ми се као да идем већ добро познатим путем – све је било тачно онако како су ми преживјели из Равног доца причали. Познао сам Сајдину пећину и брежуљак изнад пећине преко којег су их одводили на губилиште – до гротла јаме.
    Познао сам и јаму, посебно по старом гранатом црнограбу над њом који спомињу готово сви. Једино ми се учинило да јама није баш дубока „два колна конопа“ – четрдесет и пет метара, како тврде они који су јој видјели дно.
    Готово годину дана касније, крајем маја или почетком јуна 1991, телефоном ми се из Ливна јавио Душко Никић, један од главних људи у одбору који се старао о вађењу посмртних остатака жртава усташког геноцида из јама и са других губилишта. Пита да ли сам био на јами Равни долац и да ли бих сада умио доћи до ње – нема, каже, ко да их поведе до тог стратишта: преживјели и они који знају остарали и немоћни за напорни пут уз планину, а нема никога од млађих који су били на јами и знају пут до ње...
    У речени дан потом освануо сам у Доњим Рујанима и у кућама Бошковића затекао велики број људи, углавном потомака и родбине страдалих и преживјелих у овом губилишту, приправних да крену уз Динару. Међу њима и мој колега и пријатељ, стари знанац са јама из источне Херцеговине, познати новинар сарајевског „Ослобођења“, спелеолог Миро Куртовић и поп Мирко Јамеџија, парох ливањски.

МИРО КУРТОВИЋ над јамом Равни долац

    Није нас омела ни киша, топла прољећна, која је већ трећи дан лила као из кабла. Мени су додали једно шаторско крило, али већ послије неколико стотина метара био сам мокар до коже. На челу подугачке колоне људи која је носила тешку опрему за спуштање у јаму (поред осталог и тешки чекрк, агрегат за струју, моторне пиле и остало) ишли смо као водичи Ацо Буловић и ја, размичући од росе отежале и савијене гране и тражећи у трави некадашњи пут.
    Кад смо након више од два сата пењања угледали нама већ добро знану Сајдину пећину, порадовали смо се, не само зато што смо тада већ сасвим били сигурни да смо погодили пут него и зато што ћемо у тој каквој-таквој сувоти моћи да предахнемо и склонимо се мало од кише.
    Ни данас не знам како се и откуд створило суво лишће и грање и како је за тили час на сред пећине планула ватра...
    Кад смо, након краћег одмора у пећини, дошли над јаму, киша је и даље немилице лила. Миро Куртовић је одмах везао своје алпинистичке конопе око старог црнограба и кренуо у тамни понор у којем је пљуштала вода. Било је то оно врело о којем су ми причали преживјели, које је избијало у јами чим би горе на Динари ударила мало јача киша, врело које је неке спасило, али и многе, оне који нијесу могли да се уздрже и који су попили превише воде, убило.
    У том часу ми се и даље чинило да јама није дубока колико тврде преживјели из ње, али видим да се Миро некако дуго и споро спушта. Не задржа се дуго на дну, запали свијећи и крену натраг:
    - Ужас! Да ништа нигдје више нијесу учинили, ово овдје је доста зла и срамоте за сав хрватски народ док је свијета и вијека! – изусти уморни Куртовић по изласку из јаме на наша нијема питања шта има доље.
    - Миро, колико је јама дубока? – питам нестрпљиво.
    - Не знам, можда двадесет, двадесет пет метара, али сад ћемо измјерити – рече и из ранца извуче двадесетпетометарску пантљику на коју привеза један француски кључ и пусти је низ мокру литицу у гротло. Гледам и снимам са супротне стране јаме. Видим, кључ се заклати високо изнад дна. Миро онда надодаде и крај конопа и ја убрзо увидјех да сам грешно сумњао у истинитост приче преживјелих из ове безданице. Са камене заравни поред старог црнограба, са које су их гурали и бацали у јаму, до прве тачке на дну, неколико метара високе наслаге костију, камења и трулог лишћа која се уздизала уз литицу на јужној страни, има тачно четрдесет и шест метара!
    Киша је и даље лила. Поп Мирко се припремао за опело:
    - Сад ће киша да престане, чим почне опело – вели Миро Куртовић, док га сви забринуто гледамо и мислимо да нас он то само храбри.
    За велико чудо, било је управо тако. Чим се уз младу букову гору изнад јаме разлегао глас попа Мирка, над Динаром је проведрило и грануло сунце и за три дана колико је трајала акција вађења костију, над њом се више не појави облака.
    Сјутрадан, чим је активиран агрегат и на дно спуштена једна мала сијалица, замолио сам Мира Куртовића да ме спусти у јаму, да видим и снимим тај девети круг пакла прије него почне вађење костију. Разумио је моју професионалну знатижељу,жељу и настојање да се што више приближим истини и изблиза, својим очим видим и опишем оно што ће тешко повјеровати ико ко то није видио, и невољно почео кратки курс алпинистичке обуке за почетника који се тиме никада није бавио...
    Тешко је рећи како и зашто, али је сигурно да сам у јаму кренуо без икаквог страха и језе, а тек кад сам на прилично пространом дну, знатно ширем од отвора, међу небројеним, углавном дјечјим, као снијег бијелим лобањицама, нашао мало простора и стао, схватио сам сву страхоту овог губилишта, да су све оне приче преживјелих тек дјелић истине о ономе што се овдје стварно десило...

Аутор књиге на дну јаме у Равном доцу

    У јами сам остао више од два сата. За то вријеме горе над отвором је од облица направљена чврста платформа и монтиран чекрк са челичном сајлом за спуштање оних који ће вадити кости.
    У јаму су се, иначе, прије мене, низ конопе били спустили спелеолог и Куртовићев помоћник Ристо Савовић из Требиња и Владо Маљковић, чија је мајка Милка, баш као и тетка му Даница и баба Цвита, преживјела у овој јами. Потом су се, уз помоћ чекрка, у јаму спуштали остали. У једном тренутку на дну се обрела и једна крупна људина.Стоји за тренутак као укопан и као да се привикава на полутаму, а онда, загледан у једну шпиљу на источној страни дна јаме, као за себе, тихо прозбори:
    - Е, овдје мора да је мој брат- имењак...
    Каза онда да је син Милице Ерцег зване Галка – Илија – и да му је мајка дала име по петогодишњем брату Илији који је, како је већ описано, завршио у овој безданици. Остарјела мајка му испричала и како је мртвог сина на дну јаме данима држала у наручју и објаснила му гдје је положила његово тијело увијено у плетени, вунени капут, такозвани садак...
    И зиста,мало потом на том мјесту се под танком наслагом лишћа прво указаше пешеви још несатруле вунене тканине, а онда и танане дјечје кости…
    Иако је било недвосмислено јасно да су то стварно посмртни остаци малог Илије Ерцега, ни његов брат - имењак ни ојађена мајка Галка нијесу жељели да их одвајају од осталих – нека вјечно почива са онима са којима је подијелио страшну судбину и педесет година почивао у јами…
    Мучно је, а и немогуће, описати детаље вађења костију, свега што је остало од мученика који су овдје скончали и зато издвајам само један који иде у прилог истинитости и вјеродостојности сјећања оних који су ту преживјели.
    Сви памте како су се усташе у више наврата враћали над јаму и како су бацали бомбе и камење да угасе и потоњи знак живота у њој. Управо Милица Ерцег ми је испричала како је једног дана бомба пала на гомилу мртвих тијела, одскочила и ударила је у леђа, али некаквим чудом није експлодирала:
    „Е кад онда загрмјеше бомбе и камење! Само сам стигла рукама главу да покријем и склупчам се. Опазиг само да ме нешто у плећи погоди. Мислим камен. Кад се све смири, погледам, кад оно једна бомба, како је пала на ону гомилу меса, одскочила и ударила ме у плећи, али не пуче.
    Гледам је, крвницу, а она баш ки качамар.
    Дође ми прво да је узмем и треснем њоме у стину. Да прекратим муке. Онда просто као да ми неко каза: ти ћеш претећи!
    Од тога трена ја сам утувила у главу да ми је суђено да преживим. Беспримјетно, да остали не опазе, бомбу сам привукла и склонила је испод себе. Понекад кад би ко умро, престравим се да ћу ја остати једина жива, да сама скапавам, али мислим — бомба је ту...“
    Бомба је, наравно, остала у јами кад су извађени преживјели и они који су тог јунског дана 1991. године вадили кости, нађоше остатке од ње. Дрвена дршка добро познате њемачке бомбе, разумије се, иструнула. Остала, међутим, опасна глава као непобитни доказ шта су усташе све чинили да докрајче своје жртве, али и као потврда да су казивања и сјећања преживјелих истинита и тачна до најситнијих детаља.
    Из јаме су извађене тачно 203 лобање што је такође непобитни доказ да је тачна и тврња преживјелих, и не само њих, да је у ту јаму бачено укупно 218 чељади, српске нејачи, али ни до данас до краја није утврђено да ли су сви они били из Доњих и Горњих Рујана или је, како многи с разлогом тврде, ту било и оних који су доведени из других околних мјест.
    Тодор Бошковић и његова браћа, чијих је петоро браће и сестара по оцу завршило у овој јами, излили су месингану плочу са кратким натписом, која је, након вађења костију, остављена на дну јаме као мали споменик, подсјетник и опомена, дуготрајни и неизбрисиви траг да се зна и памти како је у овој безданици звјерски и окрутно угашено више од двије стотине живота. На плочи пише:
    „НА ЗВЈЕРСКИ НАЧИН 1941. ГОД. ПРВЕ КОМШИЈЕ, ХРВАТСКЕ УСТАШЕ ИЗ Д. РИЈАНА, ИЗМУЧИШЕ И ЖИВЕ У ЈАМУ Р. ДОЛАЦ (ОВДЈЕ) УБАЦИШЕ ЖЕНЕ И ДЈЕЦУ, САМО ЗАТО ШТО СУ БИЛИ СРБИ.
    МИ ЊИХОВИ ПОТОМЦИ 1991. ГОД., НАКОН 50 ГОДИНА ОД ЊИХОВЕ СМРТИ, ПОВАДИСМО И САХРАНИСМО ЊИХОВЕ СВЕТЕ МОШТИ ПОРЕД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЛИЈЕВНУ.
    ВЕЧНА ИМ ПАМЈАТ,
    ЗАХВАЛНИ ПОТОМЦИ ИЗ Д. РУЈАНА“

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

ЈАМА

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци