ДВАПУТ ИХ ВРАЋАЛИ СА ГУБИЛИШТА

         

          Поточани су једно од ријетких села у ливањској котлини, настањених мјешовитим становништвом, у којему усташе због нечег нијесу приступиле потпуном истребљењу Срба и затирању њихових коријена. Ипак, страхови које је нејач из овог села преживјела готово да су равни смрти.

          О голготи коју је преживјело педесет и пет становника овог села казује Благоје Јагодић, тада једанаестогодишњи дјечак:

          „Крајем седмога мјесеца четрес прве, одрасли и за рад способни мушкарци из Поточана затекли су се на планини, једно сат и по ода од села. Било вријеме косидбе, па ваљало уграбити за лијепије дана и прије светаца.

          Једно јутро, ето сеоскога кнеза Јака Михаљице, званог Јакић. Иде кроз село и наређује женама да иђу за мушкарце у планину. Вели, морају се јавити властима и заклиње се тако он не јебо Прокопље, ништа им се догодити неће.

          Жене се крсте због те његове клетве и просто се љуте што збори тако грдне ријечи кад свак зна да мушкарци из овога села никоме грке ријечи нијесу проговорили и немају се рашта бојати никакве власти.

 

БЛАГОЈЕ ЈАГОДИЋ: сада живи у Аранђеловцу

 

          Повјеровале жене Јакићу и неко брже оде у планину да јави и понесе поруку мушкарцима.

          Било некако око четири сата поподне. Ја чувам овце испод гаја Шушњара подно села, кад ето нашије мушкараца. Иду у три групе и пред њима кнез Јако Михаљица. Видим, међу њима и мој отац Јаков.

          Дознао сам послије: чим су добили поруку они сишли из планине, баталили и косидбу и пластидбу. Кнез им казао таква је и таква ствар, мора се ићи властима ради неке евиденције и сигурног пописа. И њима се Јакић заклео да иг нико мрко неће погледати, али му они казали да без њега неће у Ливно, да мора и он пред њима…

          Догнам ја пред ноћ овце кући. Само што се смркло, ето усташа, углавном нашије комшија, заредише од куће до куће да изгоне и воде нас у кућу мога рођака Цвије Јагодића. Догнаше све од бабе и старца до новорођенчета и остаде једино моја тетка по оцу Милица Јагодић, која је била парализована.

          Негдје око десет сати, дигоше нас из куће. Веле: иђете у Србију преко Шујице и савјетују да не носимо много ствари, само што је највредније и најнужније, јер ће нас, рекоше, тамо сачекати све што нам треба за живот.

          Изведоше нас пред кућу. Са некаквије пластова ту пред кућом поскидаше жицу којом је сијено било опасано. Везују млађе жене и дјевојке, све по двије заједно, руку за руку…

          Одмичемо споро. Ем ноћ и тмуша, ем старци и дјеца немоћна. Доведоше нас до мјеста званог Пржине испод Долића кошара. Била ту у близини једна јама, мало подаље још једна дубља и опаснија, али нико још и не помишља да би нам се какво зло могло десити.

          — Сједи! — командује неко од оније који се питају. Ми једва и дочекасмо јер нас умор савладао.

          Усташе се мало измакле у страну и нешто се договарају, дуго и жучно, али никако не можемо разабрати шта је узрок (тек послије смо дознали да се никако нијесу могли погодити ко ће први да почне и окрвави руке нашом крвљу).

          — Иђете натраг кућама па ћете ић власти у Ливно да она одреди како ћете у Србију — рекоше нам у неко доба и припријетише да се не смијемо удаљавати од куће. Послије нас ипак вратише у Цвијину кућу и тек пред зору нас пустише да иђемо својим кућама, али уз строгу и појачану пратњу.

          У расвит нас потјераше у Ливно. Не везују нас. Повели и наша два коња те натоварили неколико нејаке дјеце. И поново нас спроводе углавном наше комшије, тек гдјекоји наоружан пушком, а углавном кољем.

          У Ливну нас стрпаше у данашњу школу ученика у привреди. Тада то била основна школа коју су усташе претвориле у казамат из којега се обично нико није враћао жив кући.

          Улазимо у башчу школе са јужне стране, а усташа, један под оружјем, стоји на стражи и пита:

          — За бога једнога, куд ћете тај толики народ?

          — Ма ко тебе пита какви су ти опанци на ногама и шта је тебе брига куд ће ко — иду у цркву — одбруси му неко од нашије спроводника.

          Уведоше нас у приземље и стрпаше у једну учионицу. Наши мушкарци су, то смо послије дознали, у том часу били у некој од учионица на спрату, али иг нијесмо видјели. Онда уђе неколико усташа, одмјерише нас с врата и пробраше Перу, Душка, Данила и Митра Јагодића. Потјераше иг одником у једну канцеларију, логорнику званом Самсарић. Не затрајаше, па иг одагнаше уз степенице на спрат.

          Онда се повратише к нама те поведоше старога Перу Јагодића, а за њим мене и рођака ми Бранка. Веле: ови могу ићи у Србију на присилан рад.

          — За бога једнога, шта ћете од дјеце грешне, куд иг водите — завапи одједном Јако Периша, један од оније који су нас догнали.

          -  Какав њиов рад, то су чобанчад од оваца — брани Јако искрено мене и Бранка.

          Не питају га много. Воде и нас за Пером у Самсарићеву канцеларију. У канцеларији затекосмо неколико усташа како Пери премећу шарпељ. Узеше му прибор за пушење, чакмек, нађоше и ону једну бијелу педесетодинарку, и одведоше и њега на спрат.

          Јако Периша ушао за нама код Самсарића и упорно понавља да смо дјеца и да од нас нема никакве вајде.

          — Нека, нека, велики су они, могу они на присилни рад — збори Самсарић и мјерка нас од главе до пете.

          Онда пита колико нам је година. Ја казујем да ми је тек десет — мајка ме научила да мало слажем. Рече тако и Бранко. Самсарић нас још неко вријеме мјерка ћутећи и не обраћа пажњу на Јака Перишу који непрекидно моли и доказује како смо ми чобанчад која никоме ништа нијесу дужна.

          Самсарић одједном дрекну:

          — Марш напоље!

          Ја и Бранко заглависмо на врата, а за нама и Јако, задовољан што нас је одбранио.

          Не потраја, ето једнога усташе и збори:

          — Народе, сад иђете својим кућама и радите како сте и радили. Мушки су вам отишли на присилни рад у Србију и намате се шта бринути, они ће вам писати чим се тамо снађу и смјесте…

          Око подне тако поново стигосмо кућама. Оне које су биле по средини села све опљачкане и благо одагнато. Ми тетку Милицу затекосмо пред кућом. Извукла се, кукавица, некако и казује како су се двојица повраћали да је дотуку па један рекао:

          — Ма, јеби јој матер српску, видиш да је богаљ, не може нам утећи. Остави ђубре па ћемо је послије убити и заваљати у ђубре…

          Би тако неколико дана, кад ето опет Јака Михаљице, кнеза. Вели да је дошло наређење да се морамо покрстити и примити вјеру католичку ако мислимо живјети са Рватима.

          Ајде к врагу, зулуму карара није, нема нам друге но како сила нареди. Кнез одређује да младе жене и дјевојке иђу на Горицу, фратру Срећку Перићу, а старији и дјеца код школе на вјеронауку.

          Фратар изнио из наше цркве црквене књиге и чита редом да провјери ко није приступио. Онда наређује да сви саставимо три прста, онако како се православни крсте, да пљунемо на та три прста и потаремо ногом. То је знак да смо погазили своју вјеру а примили католичку.

          Е, послије тога смо морали радити на сваки наш светац, а светковати католичке. Једино се моја стрина Мара, Васиница звана, није покрстила и моја садашња свастика Цвита Јагодић, кћи Митра, ето је и сад живе у Аранђеловцу.

          Би тако за неколико. Наступи талијанска власт и управа. Опазисмо ми да се усташе више не питају и да им Талијани злодјела не фермају. Но, свеједно, кнез Јако сваке суботе и недјеље, свакога свеца католичкога, наређује да се иђе к миси.

          Моја ти се мајка Мара, Јаковчуша је звало, једнога дана окуражи па са Јањом Радан, званом Митровица (послије мојом таштом), сакупи пуну торбу јаја па у Ливно право томе главноме талијанскоме старјешини. Нађи тумача те преко њега кажи: таква је и таква ствар, народ на силу гоне у туђу вјеру.

          Командант они час кажи да то не може бит, да се мора поштивати свачија вјера.

          Прва субота ето поново кнеза да гони к миси, а моја ти га мајка дочека:

          — Марш, псето једно, нећеш више како си научио. Одсјекли сте нам главе па сад бисте са ногама да тамбурате како ви оћете. Е нема више. Била ја код команданта у Ливну и он казао да тако више не може…

          Тако је коначно престало покрштавање.

          А од мушкараца се никад нико не врати. За десет дана или више су нас лагали да су још у школи, да се чека превоз, а жене јадне све спремај тајин и шаљи у школу. Тамо се крвници гостили све док се једног дана некако не дозна да од њих више нема ни трага ни гласа, да су и они завршили у Прологу…

 

                                                          *   *   *

 

          По сјећању Благоја Јагодића, у Поточанима је почетком Другог свјетског рата живјело четрнаест српских породица – тринаест Јагодића и једна породица Милосава – са преко седамдесеторо чељади. Усташе су крајем јула 1941. побиле двадесет и два зрела мушкарца – осамнаест у Прологу и четворицу на Боровој глави између Ливна и Шујице. Сем Митра, Јакова, Ника, Пера и Јова Јагодића који су били нешто старији (од педесет до шездесет пет година), сви остали су били млади људи – ниједан није преступио четрдесету.

          - Сада у Поточанима нема ува српскога – вели Благоје Јагодић, који је међу посљедњима 1993.године заувијек окренуо леђа Ливну и одселио у Аранђеловац. – Нема много ни Хрвата, и они се разбјежали као са уклетог мјеста и ено сад, сем четрнаест наших имања, још око двадесет хрватских стоје пуста и зарастају у коров и шипражје.

          Ја сам живио  доље у граду, имао сам стан поред те сад озлоглашене школе „Иван Горан Ковачић“, мучилишта Срба, али сам сваки дан излазио у село – тамо ми живјела сестра, покојна Боса. Држао сам и пчеле, добар уљаник сам имао па се и са тим занимао…

          Благојева сестра Боса била најстарија од дјеце, све их подигла и извела на пут а она остала на родитељском огњишту. Није јој било суђено да се уда и нађе свој дом и срећу, а у своје доба се, кажу спомињала и по доброти и по љепоти, пјесме момци о њој пјевали – „ какве очи, каве косе, Јаковљеве Босе...“

          - Није хтјела из Поточана  ни кад је запуцало  деведесет друге – сјећа се њен брат Благоје. - Некако у љето, било се већ увелико заратило, ја сву фамилију већ био отпратио у Аранђеловац и сам се још вијао по Ливну због стана и то мало ствари, кад ето к мени  Стипе, шура мога комшије и доброга пријатеља из Поточана, Хрвата Ника Михаљевића: поручили ти, вели, да идеш по Босу и спашаваш је, шталу су јој већ запалили, изгореле јој и козе у њој, а она ноћива око куће у страху да и кућу не запале.  Одем ја по Босу, закључам  кућу и бацим кључ у грање – запамтио сам, тако је урадила и моја мајка кад су нас четрдесет прве повели на губилиште – то неки знак да кућа није заувијек  затворена...

 

Благоје Јагодић изнад опустјелих Поточана

 

          Благојевој мајци се нада остварила, а њему као  ни свим  осталим   Србима избјеглим прије петнаестак година из Ливањског краја, по свему судећи, остала је још само празна нада:

          - Кад сам се послије седам-осам година први пут вратио у Поточане затекао сам само  опаљену зидину од куће. Нико Михаљевић и његова добра Зорка држали моје имање, косили и користили, али се увијек старали да то поштено и плате, иако нијесам тражио. Затекох само  двадесетак нечијих кошница пчела. Ја сам моје, чим се заратило, поклонио пријатељу Ибрахиму Камберу, а неко послије донио  и на то мјесто поставио своје. Питам Ника чије су пчеле. Каза ми: Хрвата Зорана Суше, Ивановог сина, чуо да су мени пчеле ту фино радиле, па питао Ника да донесе своје и он му дозволио. Нико му онда јави телефоном да сам дошао и ето га  он брзо дође.  Фини човјек, електроинжињер, београдаски ђак, има фину породицу и сав се посветио њој и пчелама...

          Благоје Јагодић не само што је Зорану Суши послије продао кућиште и имање на којему он сад гради  фабричицу  за прераду меда и производа на бази меда, него су постали и истински пријатељи...

 

Пчеле их спријатељиле: уљаник ЗОРАНА СУШЕ на доскорашњем имању БЛАГОЈА ЈАГОДИЋА у Поточанима

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци