БИКУША

Latinica

          Љета 1990. године,  узалудно сам тражио јаму Бикушу изнад Челебића. Није помогло ни то што ми је водич био Душко Шуњка, човјек који на том терену познаје свако коначиште дивљачи, сваки брлог дивљих свиња, све чеке, прелазе и пријечце. Узалудно смо се провлачили кроз густише и шипражје, пели на узвишице и височије дрвеће — море расцвјеталог јасења је у својој бјелини сакрило чак и бијели камени обелиск подигнут послије рата над овим стратиштем

          Послије ми, чини ми се, није било ни жао што је нијесмо нашли, што ни Душко Шуњка који брдо Кланац и Ливаднице познаје као свој длан није погодио прави пут до ње. Можда је тако и боље. Нека зарасту путеви до ње, нека се заборави.

          Јесте из дана у дан све мање оних који знају гдје је Бикуша, али оно што се догодило прије шездесет и шест година, како су у тој јами поморени становници Челебића (понеко  и из других сусједних села), то међу Челебићанима, ипак,  живи као да је јуче било, памти се и преноси са генерације на генерацију готово као аманет. Не заборавља се у нади да се неће поновити…

          Бикуша је једна од три јаме „безданке“ у кругу од којих сто-двјеста метара, на висоравни сјеверно од Челебића, удаљене неколика километра. Име је, кажу мјештани, добила по некој жени од Бикића, удатој у Челебић, која је једне зиме, чувајући туда козе, некако упала у јаму. Био је снијег. Козе су пред ноћ одјавиле у село саме, а кад се чобаница није појавила комшије и сељани су кренули да је траже. Тако су пртином стигли до јаме и злосрећну жену затекли живу и готово неповријеђену јер се зауставила на дубини од десетак метара, на једној полици.

          А како је Бикуша постала гробница недужних, како су у њена студена и бездана њедра те 1941. године бацана чак и дјеца српска, казују Лука Црногорац и Милан Росић, двојица од оних који су избјегли смрт у Бикуши:

          „У Доњем ливањском пољу у то време није постојала организација Комунистичке партије нити један члан Партије који би био упознат са директивом ЦК КПЈ у вези са подизањем устанка у земљи. На другој страни ни ливањски комунисти нису учинили ништа да упозоре Србе на опасност иако су као некомпромитовани, посебно Хрвати и Муслимани, могли на време сазнати шта се спрема српском живљу. Тако српски народ у целом ливањском срезу појма није имао о устанку у Србији, па чак ни о устанку у Босанској крајини све до тог 28. јула када је дошло до сукоба усташа и устаника у Црном Лугу. На другој страни, наше комшије Хрвати били су о свему до детаља обавештени и упознати, али нама, наравно, ни од њих нико ништа није рекао. Били су врло добро организовани и чврсто су се држали заклетве и договора да ћуте па је нама, тако, остало само да слутимо да се нешто озбиљно спрема и догађа” — сјећао се Милан Росић.

          „Курири који су 27. јула 1941. године били одређени да пренесу поруку и директиву о дизању устанка, нијесу стигли до Челебића и ми нијесмо појма имали шта се то збива у Црном Лугу и селима у околини” - памти Лука Црногорац, пензионисани пуковник, иначе носилац „Споменице 1941“.

          Сјутрадан, пошто се усташко-жандармеријска постаја у Грковцима, осјетивши опасност од устаника, разбјежала и склонила у другим оближњим постајама, било је јасно да се догађа нешто озбиљно.

          У понедјељак, 28. јула, ми поранили, косимо жито доље испод цесте. Журимо да уграбимо прије Огњене Марије и Светог Илије, кажу око жита посебно не ваља радити на те годете.

          Одједном, ето колона возила од Ливна. Напријед једна црна лимузина, а за њом аутобус и неколико камиона пуних до зуба наоружаних усташа.

          Протутњеше. Немило нам, али опет мислимо да је какав маневар и зстрашивање.

          Не би за дуго, па негдје на путу између Сајковића и Казанаца осу један дуги рафал, а мало потом у Црном Лугу се отвори борба.

          Траје то с малим узмацима и прекидима готово до испред ручка. Још не знамо шта је, али ми млађи запели да се чим прије ваља склањати и хватати планине. Отац ми Илија и они старији не дају ни споменути: не будалите, каква би то влас била која би тукла и злостављала недужан народ…”

          Милан Росић:

          „Дана 28. јула 1941. године у рано јутро, око шест сати, путем од Ливна према Босанском Грахову прође колона, један аутобус и неколико камиона пуних усташа, а испред њих црна лимузина у којој је био усташки главешина, адвокат Урумовић. Видело се да то све не слути на добро, нарочито за нас Србе, а они други су, наравно, знали зашто је та колона кренула према Грахову пошто су претходне ноћи усташе из Грахова и Грковаца побегле пред устаницима у Челебић и даље у Ливно. Тако је цео хрватски живаљ већ знао да су устаници стигли до Грахова и шта се све спрема.

 

Школа у Челебићу, поприште једног од најмонструознијих усташких злочина, била је спаљена током Другог свјетског рата

 

          Усташка колона је стигла до села Грковаца и ту је наишла на заседу устаника. Отпочела је паклена паљба која се добро чула готово до Ливна. Схватили смо да је у питању неки устанак, али ништа нисмо знали ко се бори противу усташа и какве су их то снаге дочекале и зауставиле. Иначе, чим је отпочела борба почеле су да горе куће у Црном Лугу и Зајаруги и како су усташе одступале натраг, овамо према Челебићу, за њима је све више кућа остајало у пламену…”

          Лука Црногорац:

          „Највише нас ледну и узбуни то што Хрвати, наше комшије са сусједних њива, напустише жетву и одоше кућама чим поче пуцњава.”

          Милан Росић:

          „Истог часа кад је отпочела борба у Црном Лугу, велика маса сељака Хрвата, трчећи одјури према усташкој станици. Села Струпнић, Ковачић и Челебић била су на ногама. Пред станицу је већ био стигао камион са оружјем и сељаци су се отуда враћали са пушкама или митраљезима о рамену, са фишеклијама и торбицама пуним муниције.

          Једни су одмах заузимали положај косом изнад села, други у пољу испод села тако да је село брзо било блокирано и више се нико није могао никуд извући. Неки су ишли по њивама и наређивали да се посао одмах прекине, да идемо кућама и не удаљавамо се никуд јер ће свако ко се затекне ван села бити убијен на лицу мјеста…”

          Лука Црногорац:

          „У неко доба, негдје око десет сати, послаше моју маћеху Цвиту код сеоског кнеза Ника Крижана, иначе сестрића моје стрине, Хрватице Томе, да испита и извиди шта се то догађа и спрема. Он поручио: не берите бригу, шта буде са Хрватима, биће и са Србима, ви немате везе са оним што се догађа у Црном Лугу и будите без бриге…

          Умири нас то мало и лакну нам. Пријатељ нам је, рачунамо, и не би нас, зар, лагао да има икакве опасности.

          Борба, чујемо, у неко доба престаде. Мало затим пред станицу се врати само један камион. Стрка, галама, псовке, износе рањене…

          Е, сад нам свима као сунце јасно да нам се рђаво пише. Још кад нам од кнеза стиже порука да се нико не удаљава од куће и старци увидјеше да смо ми млађи били у праву и да је боље било да су нас послушали.

          Али, као и обично, памет касно дође. Док смо се ми премишљали и погађали шта је и како је, усташе нијесу сједјеле скрштених руку. Косом изнад села и пољем испод цесте указа се ланац наоружаних људи, углавном цивила, наших комшија и познаника из сусједних села, и тек по неки усташа у униформи…”

          Милан Росић:

          „Кад је обруч већ био затворен, многи смо покушавали да се извучемо некако из села, у планину или поље — у луг, али је сада све већ било касно. Никоме није пошло за руком. Комшије су биле неумољиве и све су нас, без изузетка, пријетећи оружјем, вратиле и нијесу помагала никаква убјеђивања и измишљања тврдих разлога за одлазак из села. А да то више нису наше комшије већ крвници и љути непријатељи схватио сам још на њиви. Кад је почела борба у Црном Лугу и кад су комшије — Хрвати похрлили према станици, питао сам неке моје до тог јутра добре другаре шта се то догађа и ко је напао хрватску војску. Они су ми одговорили да ништа не знају и да ће бити зло. Кад су се вратили натраг наоружани, били су љути, нијесу хтјели ни да разговарају већ су почели да брече и тјерају нас са њива кућама…”

          Лука Црногорац:

          „Мало затим заредише патроле по кућама. Носе спискове и прозивају све мушко од тринаест година до стогодишњег старца. Зборе да сви морамо у школу на сслушање — да се утврди да ли је ко од нас учествовао и имамо ли какве везе са засједом коју су им четници (а за њих су четници били сви Срби који су се борили противу њих) припремили у Црном Лугу.

          Нема поговора. Дотјераше нас у школу и у обје учионице накрцаше око сто људи — све зрелије мушко до старца који се могао кретати.”

          Милан Росић:

          „После подне код мене дође мој друг Ђоко Милутиновић. Договарамо се да се до ноћи негде склонимо а онда да бежимо у шуму. Немамо ништа од оружја, али се договорили да један понесе секиру а други гвоздене виле.

          Било је око четири сата поподне. Ђоко оде кући, а ја кренуо иза куће у шталу да потражим какво сигурно склониште до мрака. Таман што сам изашао из куће кад између кућа одједном рупи група усташа!

          Све познати, из сусједног села Ковачића, неки Перићи, звани Калајице. Наређују ми да кренем са њима. Пронађоше и моја два брата од стрица. Божу и Марка. Поведоше и њих. Моја мајка дуго трчи за нама и плаче као да је предосећала да ће нам то бити задње виђење.

          Кад изађосмо на сеоски пут, појави се велика група људи. За њима усташе са упереним пушкама. Прикључише и нас тој групи.

          Кад стигосмо испод куће мог друга Ђока, неколико усташа крену у кућу, али Ђоко уграби, прескочи преко неког зида и шмугну у неко зовље у башти. Усташе појурише за њим, припуцаше, али им се он негде сакри у појати и усташе се убрзо вратише празних шака прибојавајући се, ваљда, да се ми остали не разбежимо.

          У хапшењима је, иначе, учествовала већа група усташа. Већином смо их познавали јер су били из сусједних села према Ливну. Били су ту Барбарићи, Перићи, Пенићи и други из Ковачића. Затим неки Кујунџија, по злу чувени, нисам му упамтио име, али знам да су му оца звали Арамбаша, као и још неколицина из села Струпнића које нисам познавао. Ту су потом били и Никола Лијовић, Филип Хрга и неки Билић из Жировића, и многи други. На челу је ишао, наоружан до зуба и Србин - усташа Мирко Михаило, звани Шушановић из Сајковића, а сви које сам споменуо као и многи други неспоменути били су нам одраније добро познати јер су се истакли и приликом прикупљања оружја.

          На путу кроз село до школе покупили су све стасале Србе које су зтекли по кућама. Кад смо стигли пред школу, ту су нас детаљно претресли и одузели све што је ко имао у џеповима — ножеве, новац, дуван и слично. Потом нам је неки официр - усташа одржао говор и рекао да су се у селима доњега краја побунили Срби те да су нас због тога довели да само преноћимо у школи пошто нам не верују као Србима, али да ништа не бринемо јер ће нас ујутро пустити кућама да се вратимо својим домаћим пословима. Припретио нам је да ће свако ко случајно покуша бекство бити на месту убијен, а да ће и остали због тога имати последица и бити строго кажњени.

          Онда су у ходник извели путара Перу Краварушића и наговорили га да нам се и он обрати и упозори нас да будемо мирни и лојални. Перо је рекао у њиховом присуству да хрватска власт неће ништа лоше учинити мирним и недужним грађанима, те да ће нас сигурно сутра пустити да идемо кућама.

          У оној већој сали у школи накрцало нас је око стотину док је у оној мањој преко пута било десет-петнаест људи. Закључали су учионице и испред зграде поставили страже…“

          Лука Црногорац:

          „На путу до школе нису нас тукли и злостављали, али више нико није сумњао шта нас чека и џаба су усташе држале говоре и убеђивале нас да нам се никакво зло неће десити.

          А свеједно: нема спремности да нешто учинимо и покушамо се на време спасити и избавити.

          Залуду Раде Црногорац, искусни београдски радник, упозорава и агитује да провалимо кроз прозоре и бјежимо док још има шанси и времена. Нијесу ни страже бог зна како јаке, не би било проблема са њима, али неки од оних старијих, ваљда из страха за породице које су нам остале код куће, и даље хоће да вјерују усташкој причи и не дају проговорити о бјекству: куд да бјежимо ми и спасавамо своје главе а жене и дјецу да оставимо на милост и немилост…

          У том преговарању нам прође цијела ноћ, а кад свану, сви зажалисмо, старији што нијесу послушали нас млађе, а ми млађи што смо послушали њих старије…“

          Милан Росић:

          „Наступила је ноћ. Пошто је учионица била препуна људи, брзо је постало загушљиво и несносно, али прозоре нисмо смели отворити. Покушали смо у једном тренутку, но стражари су одмах запретили да ће пуцати ако то учинимо.

          Зграда школе је приземна, а учионица у којој смо ми били имала је четири велика прозора. Постојали су заиста добри услови за бекство с обзиром да су се негде иза поноћи стражари престали кретати око школе. У истој клупи поред једног прозора седели смо ја и моја два друга, Козомара Лазо и Црногорац Рајко. Одатле смо могли јасно да осматрамо ситуацију испред школе. Видели смо да имају само два стражара. Седели су на зиду испред зграде и дремали, држећи пушке у крилу, очито уморни од борбе у Црном Лугу и свега онога што се тог дана збивало.

          Почели смо и са осталима око нас да се договарамо да покушамо бекство јер под окриљем ноћи и при тако слабом обезбеђењу за то постоје велики изгледи. У томе је предњачио радник Васо Вујчић из Бојмуната, физички можда и најјачи међу нама. Убеђује да што пре искористимо прилику јер кад сване немамо никаквих изгледа. Говори:

          — Ја ћу сам голим рукама задавити једног стражара, а ви држите другога. Видите ли кукала ви мајка да ће нас све побити!?

          Џаба он збори. Старци кад чуше, сјатише се око нас и почеше гласно да нас грде: јесмо ли полудели, где ће власт уништавати тако масовно људе који никоме воду нису замутили…

          Тако су се енергично успротивили нашем плану за бекство и чак нам забранили да се групишемо и даље разговарамо о томе. Чим би приметили да нешто погледамо кроз прозор, а нарочито ако је у нашем друштву Васо Вујчић, па још ако нешто шапуримо, одмах се неко од старијих умеша и почне нас грдити и псовати:

          — Шта, бре, ви балавци знате? Која је то држава откад је света и века убијала недужан народ? Ви сте наумили да измакнете задњицу, а породице да оставите на цедилу. Вама је лако јуначити се кад вам је све што имате у гаћама!

          Тако су нам старци осујетили бекство, а да је тада успело побећи не више од двадесет људи, наше комшије Хрвати се сигурно не би усудили да учине то што су учинили јер би се плашили освете све док би знали да ико од нас негдје постоји жив. Тако смо узалудно протраћили и ову претешки ноћ у којој се одлучивало о животу или смрти…“

 

 

 Из јаме Бикуше је спашено и троје дјеце: (с лијева на десно) МАРА ЦРНОГОРАЦ, МИЋО и АНЂА ЕРЦЕГ (снимљени су изнад саме јаме у јесен 1944. године 

 

 

          Лука Црногорац:

          „По зори, усташе упадоше у учионице и почеше да кундаче једног по једног. Нико не умаче да не добије барем један ћутек…“

          Милан Росић:

          „Освануо је 29. јул. Диван, сунчан дан. Са прозора можемо да видимо цесту од пола брда Барјак до зграде општине. Негде око осам сати цестом се појави Јаков Пашалић, начелник општине Челебић, који је одмах по доласку усташке власти, указом лично Павелића, постављен на ту дужност. Иде према општини и усташкој станици где ће се, знамо, одлучивати о нашој судбини. Готово сви смо се обрадовали кад смо га видели и куд је наумио, а нарочито они старији. Говоре нам:

          — Ено, је ли ово оно што ми сву ноћ зборисмо, а ви запели да се бежи па да се бежи. Сад ће он да нареди да нас ослободе…

          Пола сата касније, међутим, испред школе почеше да се окупљају и многе усташе, а онда се одједном врата отворише и једна група рупи унутра у учионицу са пушкама на готовс и ножевима на пушкама. Неки су испод мишке носили коље. Без испита су почели да нас туку где кога стигну, псујући нам српску и четничку мајку. Пошто смо ми већином седели у клупама, они су се пели на клупе и одозго нас тукли кундацима и кољем по глави и леђима и нико није избегао и прошао без ударца. А тукли су нас све док нису изнемогли и уморили се.

          Неки су се служили и бајонетима и своје жртве боли по раменима. Мој друг Рајко Црногорац устао из клупе, стао поред прозора и леђима се окренуо зиду, а усташе га ударају кундацима у груди. Он стискао зубе и ни око да му се намрди — колико да га милују:

          — У главу га, у главу змију, мајку му јебем српску! — викну један усташа.

          Није ни изустио, а онај распали Рајка кундаком у главу, једном, другом, и он се онесвешћен скљока на под, а два обилата млаза крви му бризнуше низ образе, спајају се на врху браде и сливају у недра.

          И већина осталих је већ у том првом налету зликоваца зарадило модрице и било окрвављено. Кад су се они коначно уморили, наредише да ми тучемо један другога. Они су кружили око клупа и контролисали како се извршава наредба па ако би приметили да неко не удара баш својски, а таквих је, наравно, било већина, извели би га испред клупа, колико да покажу осталима како се то ради. Ту би га тукли све док се несрећник не би онесвестио.

          Тако је на ред дошао и Божа Петровић. Кренули су да га туку и злостављају, али се овај храбри и поносни човек није дао тући. Зграбио је једног усташу за гушу и почео да га дави. Усташа се отимао и копрцао без речи у његовим рукама, а остали су облетали около, покушавајући да отму друга из Божових челик-руку. Кад су увидели да неће успети, да им је друг на изнаку снаге, неко од усташа повика:

          — Убиј, убиј псето српско!

          Други прислони Божи пушку под пазуво. Пушка се гласну и Божо се сложи на патос…

          Брзо издахну. Одредише двојицу између нас да на суседној њиви ископају раку и закопају га.

          Прва група батинаша оде у другу учионицу, а дођоше нови, још гори. Тако цео дан. Све једни оду, други дођу и све како који све гори и крволочнији, као да су се надметали ко ће нас више злостављати и ко ће теже муке измислити. Тукли су нас највише кундацима, кољем и ногама. Баце под ноге и онда газе до изнемоглости, а посебно задовољство им је било да ударе у мошнице, нарочито оне тврђе и који су показивали више виталности и издржљивости.

          Кад би се уморили тукући нас около у гомили, онда би бирали наочитије и виђеније, оне који су на било који начин пркосили. Тако им је већ на самом почетку за око запео Љубо Бесара, гостионичар. Одмах на почетку му сломише руку, отворен прелом, рука беспомоћно виси низ тело, а крв једноманце лопи из рукава. Али, Љубо је био изузетно куражан човек. Ћути, стискао зубе и на сва њихова иронична питања или примедбе, одговара им истом мером, дрско, заједљиво и пакосно, што је зликовце још више излуђивало и доводило до очаја…

          На исти начин су злостављали и Рада Црногорца. Имао је на себи неку црвену кошуљу и тако одмах западао за око па су га одмах, редовно првога, изводили и тукли до бесвести.

          Слично Раду Црногорцу и Љуби Басари прошли су и Јово Вујановић, Иле Шуњка (пре оснивања НДХ био је чак и кнез у селу) и многи други. Неке су прозивали по имену и презимену што је казивало да то чине по нечијем наговору. После тих стравичних тортура, људи су углавном остајали на патосу, немоћни да устану и седну на клупе.

          Људи више нису ни личили на себе. Готово сви су били у крви и модрицама, а уз све то нас је морила несносна жеђ јер се нико није старао од јуче како смо похапшени да нам донесе воде. Те муке су биле теже и од батина и оне се никада не могу заборавити.

          У току дана стално доводе и нове жртве, оне које су претходног дана на неки начин избегли хајку па су их накнадно открили или их неко прошпијао. Они су имали посебан третман и добијали дупле батине.

          Занимљиво је да се за сво време док су нас тукли ниједан наш комшија Хрват није појављивао унутра, мада су, видели смо, вршљали око школе. Само је у једном тренутку ушао Стипе Поповић, наоружан пушком, и почео да нас тобож теши. Говорио нам да то није у реду што раде са нама и да ћемо ми ипак бити сви пуштени кућама. Молили смо га да нам донесе неку фучију воде да не скапавамо од жеђи, али он то као да није чуо, стално је нешто блебетао да се не бринемо и кружио погледом по сали као да некога тражи. Закључили смо да је само ушао да провери кога нема, ко је избегао хапшење, да би га могли трагати.

          Отишао је без поздрава, а онда је одмах упала нова група зликоваца и наставила да нас мрцвари. У свакој групи смо, иначе, препознавали по неког од оних из суседних хрватских села према Ливну и они су били најревноснији у батинању и злостављању. Предњачили су Никола Лијовић, командир усташа у Челебићу, његов заменик Филип Хрга, па браћа Перић, звани Калаице из Ковачића, Кујунџија, Арамбашин син из Струпнића и тако редом. У једној групи која нас је најдушманскије тукла и мучила (фалили су се да су они из Дувна дошли да нас среде), налазио се један омањи усташа са жутом усташком пелерином преко униформе. Имао је о рамену нов карабин са кундаком жутим као восак. Е тога смо највише запамтили по злу. Тукао нас је немилице и без разматрања стално нам псујући српску и четничку мајку. При том је сваки час љубио пушку у онај жути кундак и претио да ће нам она судити и да ћемо добро упамтити ко је он и какви су соколови из гласитог усташког гнезда — Дувна. (Касније смо сазнали да је то био злогласни усташки кољач Капулица из села Кола код Дувна који је све до 1948. године био у одметништву и тек тада је ухваћен и осуђен на смрт вешањем…)

          Негде око четири сата поподне испред школе се окупи велика маса усташа. Међу њима је било и цивила. Отворише обе учионице. Стрпаше нас све у једну. На вратима поставише јаку стражу са бајонетима  на пушкама, а онда почеше да нас изводе појединачно и преводе у ону другу празну учионицу.

          Тамо је чекао један висок жандарм са неколико усташа. Жандарм је имао клешта у рукама, а поред њега на столу је била гомила дебеле, на приближно једнаке комаде исечене жице. Том жицом нам је жандарм везао руке позади а усташе су нас слагале у угао, обавезно нас кундачећи да се боље збијемо.

          Први је у жицу везан Раде Црногорац, па онда редом. Петога су везали мог друга Лаза Козомару, ја шести, а иза мене Рајко Црногорац, па Лука Црногорац и остали, све док нас нису све повезали и уврстили у редове.

          После донесоше велике колске конопе па одвојише једну групу од око тридесет људи и постројише по двојицу. Онда их привезаше конопима за руке. Тако нас израздвајаше и повезаше у четири групе. У прву дођоше они који су посљедњи везани жицом а на зачељу ми које су прве повезали. Ја сам био у пару са Лазаром Козомаром, а иза нас су били Лука и Рајко Црногорац, па Илија Црногорац и мој брат од стрица Божо Росић и тако редом.

          Веровали смо и готово били сигурни да ће нас побити и бацити у рупе подно Барјака из којих је некад вађен песак, поготово што смо и кроз прозор из школе видели тамо наше комшије Хрвате како рупе проширују и продубљују. Радили су то већ неколико дана и ако их је ко и припитао зашто то чине објашњавали су да то треба нешто за војску.

          Кад нас изведоше из школе и окренуше на супротну страну од улице која води према рупама на Барјаку, увидесмо да смо се преварили, а кад нас окренуше уз Кланац одмах нам је било јасно да нас воде у јаму…“

          Лука Црногорац:

          „Један од спроводника се поспрдује:

          — Водимо вас у Русију, јебо вам Стаљин мајку српску…

          — Море, јебем ја вама мајку усташку, док је Руса биће и Срба, не можете нас све утријети, знамо ми добро гдје је јама Бикуша и куд сте нас наумили — одбруси му Раде Црногорац.

          Није још ни изустио, а киша удараца се сручи на њега и крв га изнова обли…“

          Милан Росић:

          „Нисмо били још скренули уз брдо кад чух глас једног од усташа који је са пушком на готовс ишао поред нас:

          — Еј, ти, ти што се извлачиш!

          Дозивао је једнога усташу који се одвојио од колоне и кренуо сеоским путем према Петровића кући. Онај застаде и без околишења рече:

          — Ја нећу са вама и не желим да учествујем у томе што сте наумили…

          — Онда одложи оружје!

          Онај без поговора прислони пушку уз тарабу, торбицу са муницијом баци на земљу и седе на зид поред пута.

          Усташа који му је наредио да одложи оружје, узе пушку и торбицу и призва другога усташу:

          — Де, однеси ово у станицу, а овде донеси прегачу нека опаше оваква кукавица…

          — Нека сам ја кукавица. Ето ти па се покажи јунак убијајући невин и беспомоћан свет — одбруси му разоружани.

          (Кад сам касније ово испричао Душану Вујановићу и кад сам описао усташу који је бацио оружје, он је одмах рекао да је то сигурно био Марко Билић из села Љубунчића који је Душану помогао да се спаси и избегне нашу судбину.)

 

 

Гротло јаме Бикуше

 

 

          Јама Бикуша је удаљена од села у брдо око два-три километра. Уз Кланац смо ишли и одмицали веома споро пошто су нас конопцима превезали близу једне другима тако да смо морали једни другима газити на обућу и ускоро нас је било пуно босоногих. Додуше, многима су још у школи, док су нас везивали, ако су видели добру капу, нове опанке или аљинче, све скидали и слагали на један сто, говорећи:

          — Ово треба нама, а ви пошто идете у Србију тамо ћете добити све од ваше браће Србова…

          Иначе, целим путем до јаме су нас немилице тукли кољем и кундацима, а сад су имали и камења до миле воље.“

          Лука Црногорац:

          „Би како рече Раде Црногорац. Кад изађосмо на Кланац, обрнуше нас доиста према јами. Илија Н. Црногорац и Лазо Р. Козомара одједном сунуше да бјеже на лијеву страну. Осу галама и плотун за њима, али, видимо, умакоше кроз омаре.

          Готово у исти час, као по договору, на десну страну потрчаше и Божо Бошковић из Чапразлија и Нико Козомара, али их плотун стиже и обојица падоше. Божо, кукавац, био дошао у ујчевину у Челебић и ту га ухватило и прикључило нама…“

          Милан Росић:

          „Кад наиђосмо поред једне пољане, зване Присивак, из моје групе одједном, тако рећи у истој секунди, на леву страну искочише Илија Црногорац и Лазо Козомара који је био везан са мном у пару. Усташе припуцаше за њима, али је у близини било некакво одраслије жбуње, те их је спасило и лепо смо видели да су успели. У истом часу су бекство на десну страну покушали и Божо Бошковић из села Чапразлија и Нико Козомара, али је, на њихову несрећу, на тој страни било много јаче обезбеђење и куршуми су их брзо стигли.

          У моменту бекства њих четворице у нашој групи је настало комешање и пометња. Чим су Лазо и Илија сунули да беже и ја сам успео да прекинем жицу на рукама, али ми никако није полазило за руком да се ослободим конопа на десној руци јер је био чврсто везан и жестоко притргнут. Кад сам схватио да немам никаквих изгледа да се ослободим конопа, вратио сам руке у првобитни положај као да су ми везане и тако наставио према јами да усташе не би приметиле, иначе би ме претукле на мртво име.

          Тако стигосмо на Пашалића под, једну широку ливаду. Ту један официр нареди да се зауставимо. Поче нешто да се договара са осталима. У том пристиже Иван Сучић, гостионичар из Луснића, обучен у цивилно одело са краватом, носи дрвене виле за сено у рукама. Пита зашто смо стали, а официр му објашњава да је решио да нас овде све поубија како не би још ко побегао.

          Сучић нареди да кренемо даље, на одређено место, јер ту немају где да нас толико закопају пошто је тло каменито и не може се нигде ни крампом запети.

          На челу ове колоне мученика целим путем до јаме као водичи су напред ишли Јозан Римац и Матан Барбарић, наше комшије Хрвати. Носили су једну велику клепку и непрестано клептали, на километар у околину се могло чути. Преко рамена су носили и по један велики колац и с времена на време би се окренули те оне на челу добро изударали. При том су стално из свега гласа певали некакве усташке песме о поглавнику и новој хрватској држави. Кад стиже Иван Сучић, он им брекну и они одмах замукоше.

          Закључили смо да је тај Иван Сучић главни јер се његова слушала, а он сам је целим путем ударао једног по једног оним дрвеним вилама које је по свој прилици понео да нас њима гура у јаму.

          Поред нас су, иначе, ишле све саме униформисане усташе и тек кад смо избили на једну велику пољану приметили смо около велики ланац наоружаних цивила, наших комшија, који су чинили другу линију обезбеђења.

          На око двеста метара од јаме бекство је покушао и један Илија Штињка из Бојмуната, али су и њега одмах убили. Ту су нас притерали што ближе једне другима и почели да нас пожурују једним путељком према јами. Тада се Јово Црногорац, мислим да је био најстарији међу нама, обрати једном усташком официру:

          — Немојте нас, господине, бацати и мрцварити у ову прву јаму, већ у ону другу, дубља је…

          — Нећеш ваљда ти, стара мрцино, одређивати и учити нас у коју ћемо вас јаму трпати — одбруси му усташа.

          Ту у близини једна другој су три јаме. Бикуша је најближа и најприступачнија а Двогрлка и Голубњача су мало даље у камењару и зарасле у шипражје и то нас је изгледа и спасило јер да су нас у њих побацали нико не би преживео пошто су оне много дубље од Бикуше, поготову Голубњача…“

          Лука Црногорац:

          „Што се више примичемо јами ја све грозничавије покушавам раскинути жицу. Мрдам рукама десно и лијево, жица проклетница сијече до косри као нож, али не одустајем, поготову кад осјетих да се жица загријала.

          Видим већ како оне прве ударају и гурају у јаму, онако спућене и превезане конопима. То ми даде још више снаге, тргнух још неколико пута и жица пуче.

          Сачеках још неколико тренутака да се укаже згода, а осјећам да је и коноп на руци сасвим олабавио. Кад ми се учини да је пажња наших спроводника усредсређена на оне које већ бацају у јаму, снажно гурнух усташу Пилипа Барбарића који је ишао поред мене. Он паде, а ја јурнух колико ме ноге носе кроз шипражје.

          Шиба ме грање по лицу, одјекују пуцњи за мном и око мене фијучу зрна, али се не обзирем. Чух онда како у близини неко залелека:

          — Не, браћо, не пуцајте, убисте мене…!

          Пуцњава одједном ориједи. Зауставио сам се ипак тек кад пуцњава сасвим престаде и кад сам схватио да сам далеко одмакао. (Дознао сам послије да су пуцајући на мене ранили и једнога од својих који је био ту негдје са стране, ваљда на стражи.)

          Онамо код јаме још неко вријеме одлијежу плотуни и траје врева, јауци и запомагање. Све у једном тренутку надјача и прекрати тутањ бомби. Онда се све утиша па се мало затим уз планину разлеже пјесма усташка…“

          (Лука Црногорац је тако у задњем тренутку избјегао сигурну смрт и трагичну судбину која је, што те ноћи, што сјутрадан у школи у Челебићу, задесила готово све његове најближе — и оца Илију, и маћеху Цвиту, и сестре по оцу Мару и Веселинку, и стрину Тому, и брата Божа, и брата од стрица Лаза, и сестру од стрица Боју. Он и ове 2007. године проводи јесен живота у Београду и одлијева бремену година и стравичних успомена које не блиједе. )

          Милан Росић:

          „Испред саме јаме Бикуше искупили смо се на једну чистину, има дужине око педесет метара. Одатле смо ми са зачеља лепо могли видети како чело оне прве групе мало заведоше око јаме и гурнуше их доле у јаму да би потом цела група за који секунд нестала и замакла у јаму. Тако су учинили и са следеће две групе оспред нас. Ми смо се полако примицали за њима и сада је већ чело наше групе било над јамом.

          Све је ишло муњевитом брзином. Кад смо све видели што се дешава и како се ради, ми смо се одједном ускомешали и свом снагом се покушали ослободити веза. Но пошто је остала још само наша група, зликовци су брзо реаговали и лако нас смирили. Брзом паљбом из пушака и рафалима са свих страна, брзо су нас сложили на земљу и умирили. У тој стрци је једини успио да побегне и спаси се Лука Црногорац.

          Био је још дан. Сунце на заласку. Ми лежимо на земљи, онако у конопима. Испред мене лежи мртав Марко Радић, а поред њега седи Мишко Козомара. Мене, осећам, неким чудом метак није закачио. Лежим ипак онако потрбушке и гледам испод ока јадног Мишка Козомару. Седи непомично, крвавог лица. Тамо гдје му је било око зјапи крвава дупља и развљено све до слепоочнице. Из ране лопи крв и слива му се у недра, а њему се гласа не чује — ни да јекне.

          Усташе су се једно време комешале и трчале око једног свог који је изгледа рањен у оној унакрсној ватри и тамо негде подаље запомагао. Затим двојица ножевима исекоше коноп између нас пошто је већина била мртва и нису нас тако у гомили могли довући до јаме.

          Онда почеше да бацају, све једног по једног. Двојица узеше за руке и за ноге Марка Радића испред мене и завитлаше га у јаму. Потом и Мишка Козомару. Он јауче од болова, за срце уједа, и стално моли да га дотуку и не бацају живог. Они се смеју и церекају и бацише га живог — не испунише му последњу жељу.

          Ја и даље лежим и правим се да сам мртав. Познајем добро јаму Бикушу, често смо се као деца у њу спуштали у потрази за голубијим јајима. Знао сам да на десетак метара дубине има једна широка полица и претпостављао да бих можда могао и прживети ако паднем и успем да се задржим на тој полици.

          Кад бацише Мишка, жалосна му мајка, повратише се за мене. Један ме муну ногом у слабину, тако јако да се мени оте гласан јаук:

          — Па, овај је жив но се укурвио, мајку му јебем српску…

          Ја се препадох да ће опалити из пушке да ме дотуче па се мало придигох као да сам тешко рањен. Зграбише ме они за руке и довукоше до јаме. Ту над јамом један омањи усташа чека да ме удари кундаком у главу. Како он подиже пушку, ја се тако придижем и остављам му све мање простора да замахне. Не чеках да ме удари. Уграбих и скочих у јаму сам, а он само нешто опсова за мном.

          Ударио сам леђима у неку избочину и зауставио се на хрпи тела на самој ивици полице, над понором дубоким око педесет метара.

          Све ми је то до тог момента изгледало као некакав ружан сан из којег се морам пробудити. Сад сам се одједном отрезнио и схватио где сам, али се нисам, за чудо, успаничио нити осећао било какве болове. Напипао сам један крај од конопа, вероватно оних који су први убачени, и чврсто се ухватио за њега, покушавајући одатле да се некако искобељам на сигурно и безбедно место.

          Мало потом некога опет одозго убацише. Бубну на полицу, претури се преко главе и заустави иза мене. Видим при свести је, пипа около и кад нешто проговори или опсова, препознах по гласу Рајка Црногорца. Шапће ми да су га ударии кундаком по глави, да се био онесвестио и да не зна ни како је пао у јаму.

          Пожурисмо да се повучемо у страну. У тмуши напипасмо некакав отвор, ширине колико се може потрбушке провући. После неколико метара указа се простор повеће собе и ми се сместисмо ту, сигурни да нас више не могу дотући бомбама или камењем.

          Док су зликовци убацивали преостале мртве и рањене, на полици се из оне гомиле испетљао још један број преживелих и лакше повређених и склонио се у запећцима са стране. У просторију у коју смо се увукли ја и Рајко искупило се тако десетак људи, а долазили су из неког другог правца, не отуда куда смо ушли ја и Рајко.

          Дођоше моји кумови Вујановићи, Јово и Гајо, звани Зекан. Имали су тешке повреде по глави. Пипам им лица, а оно се све крв улепила, тече и даље из отворених рана. По гласу препознах и мог брата од стрица Марка. Он је био лакше повређен, али се жалио на несносне болове у грудима. Ту су још били Мијо Ерцег, звани Бунда, Лука Вујчић из Бојмуната, Ђорђе Радић, Петар Вујановић, звани Пепан, Мијо Црногорац, Илија Ерцег и син му Божин…

          Није могуће описати све оно што се дешавало тада доље у јами. Стравично је било слушати крике и запомагање људи у оној гомили живих и мртвих, упетљаних у конопце из којих не могу да се испетљају. Свађају се и псују међусобно, моле, куме да се склоне и не притискају један другога, да не вређају један другом ране жестоке. Чујемо, неки већ скренули памећу од болова и страха, полудели у очајничкој борби за живот. Призивају некога из породице да им помогне.

          Препознао сам, тако, глас шеснаестогодишњег Рада Црногорца, сина Периног, дозива, кукавац, мајку да му донесе воде или млека да се напије јер је много жедан — умире од жеђи…

          Чујем старога Јову Црногорца како се гласно крсти и моли, како призива своју крсну славу, Светога Аранђела, да му помогне.

          Кад бацање престаде, над јамом се прво зачуше крампови и ћускије, а онда почеше да ваљају камење и убацују бомбе. Једна огромна громада паде на полицу и готово сву ону гомилу живих и мртвих која се била зауставила на полици повуче у амбис из којег се чуо још само гдекоји глас и позив у помоћ. А зликовци су наставили да бацају бомбе и камење све док у јами није завладала потпуна тишина.

          Утом је већ била пала и ноћ. Усташе запеваше некакву своју корачницу и удаљише се од јаме, па ускоро и напољу завлада мир и све се утиша.

          У јами је било студено. Док смо страховали од бомби и камења, нисмо то толико ни опажали, а онда смо се сви почели трести као пруће. Но, при жеђи смо заборављали на све муке. Ипак, при помисли да би смо се могли спасити и извући из јаме и жеђ се трпела. Знали смо добро ову јаму, да се из ње може изаћи и без конопа. Једино смо страховали да ће крвници оставити стражу над јамом и да ће нас побити чим помолимо главе.

          Прошло је, по прилици, једно два сата. Схватили смо да више нема чекања, да се нешто мора покушати. Рајко и ја који смо били најближи излазу, кренули смо да извидимо ствар. Допузамо до полице, погледамо горе ка отвору и спрам неба приметимо да се неко пење уз литицу. Попе се неколико метара па се омаче и поново паде доле, али одмах крену натраг. Сад иде другим правцем. Пуза се вешто и погодио је изгледа право место. Дохвати се и некакве гране која је расла из прслине у стени и за час замаче напоље, у помрчину.

          Чекамо кад ће се огласити стража, кад ће пушке грунути…

          Нема ничег! Ја брже натраг. Испричам осталима каква је ситуација. Брзо се договорисмо да идемо одмах и да се нико по излазу из јаме не удаљава док сви не изађемо и да се ни касније не раздвајамо јер ће нас тако најлакше похватати.

          Кад се извукосмо сви на полицу, неко у помрчини напипа крај конопа. Као да га је сам бог послао — сви му се обрадовасмо. Гајо Вујановић — Зекан, први крену. Узе један крај од конопа и оде уз литицу. Бијаше то брдо од човека, тај је могао стићи и утећи. Одредисмо га да иде први да би вукао и припомогао нама осталима.

          Испе се он лако. Коноп завеза за некакав грапчић на самој ивици јаме и поче да припомаже и саветује остале. За њим први крену брат му Јово, па ја. Мене одмах послаше да се мало измакнем и ослушкујем да ко не наиђе док они извуку остале.

          На месту ге су пуцали на нас примећујем капе и опанке, али ми и не пада на памет да нешто обујем и неку капу ставим на главу. Онамо код јаме чујем да се неко са неким препире. Препознах глас Јова Вујановића. Некога тихо грди. Пожурим тамо, кад ојађени Мишко Козомара, и он преживио и однекуд се прикључио из оних побочних шпиља те и њега извукли, али чим су га извадили суно да скочи наглавачке натраг и прекрати муке. Ухватили га над смим понором. Он моли и преклиње да га пусте, да се не злопати кад му тако унакаженом нема живота.

          Одведоше га у страну. Док смо се ми бавили осталима и помагали им да се изверу из јаме, он, кукавац, некуд одтумарао онако полуслеп кроз шикаре и тек кад смо одмакли од јаме, кад смо први пут застали да се мало одморимо и пребројимо, приметисмо да га нема.

          (Сазнао сам касније да је Мишко те ноћи некако дотумарао до села, али су га комшије Хрвати сутрадан нашли у некој појати, поново га онако нагрђеног и рањеног мучили и правили спрдњу са њиме, да би га на крају одвели и докрајчили на Барјаку.)

          Жеђ се поново јавила и почела нам одузимати и онако кратки и слабашни корак. Но, имали смо, ипак, среће и онако у мраку набасали на повећу каменицу пуну воде те се сви слатко напили.

          Одлучили смо потом да Луку Вујчића из Бојмуната пошаљемо кући, то је прво српско село до Челебића и у њему нема усташа. Дали смо му задатак да по зори спреми какво женско чељаде у Челебић и јави нашима да смо живи.

          Лука одмах оде, а ми зађосмо мало дубље у шипражје и смјестимо се како се ко снашао да преноћимо. Кад смо се пробудили, сунце је већ било високо одскочило. Примакли смо се мало ближе сеоском путу, неће ли наићи ко познат. Брали смо ту около мало јагода, колико да утолимо глад.

          У неко доба, преко превоја на брду изнад села, појави се групица људи. Има одраслих, али има и деце. Ближе, ближе, кад Саво Петровић и сва његова породица — жена Јања, стари му родитељи — Никица и Аница — обоје пут седамдесет година, и четворо деце. Сви носе некакве замотуљке у рукама. Кад нас угледаше, стали у чуду, рођеним очима не верују да смо то ми, да смо живи, јер нас свак прежалио.

          У торбама су носили пуно хране. Исекоше једну велику погачу и једну пршуту те се повратисмо у живе.

          Ту нам се однекуд прикључио Лазо Козомара и мој зет Јово Ерцег као и још неколицина који су се на време били склонили у шуму.

          Истога дана, на брду Чатрња прикључили смо се збегу српског народа који је био напустио села и потражио спас у планини…“

          Усташе су дан-два касније у више наврата у јаму Бикушу убациле још тридесетак житеља Челебића, углавном жена и дјеце, које су покупили по катунима. Само ријеткима је успјело да на вријеме побјегну и спасу се. Међу њима је био и Владо Шуњка, један од најбогатијих и највиђенијих људи, не само међу Србима него и међу Хрватима у Челебићу, па и шире. Он се за вријеме покоља такође затекао у катуну, на Ливадницама, а спасио се, изгледа, само захваљујући томе што га је његов пријатељ, Хрвт, Мијо Перић - Калајица из Ковачића на вријеме обавијестио и поручио му по Дани, Владовој сестри од стрица, да се склони, да сви Срби бјеже јер им се спрема страшни суд (то ће бити разлог да се Владо Шуњка касније, покуми са Перићима, тачније са Мијовим братом Бићем, прим.Б.С.).

          ( Владова супруга Сава ми је испричала у јуну 1990. године, а на то ме ове 2007. године подсјетио и његов син Душко,  да је он, сем тих директних упозорења од појединих  комшија и пријатеља Хрвата, имао и неки други предосјећај, слутио да се неко големо зло спрема:

          - На три или четири дана прије покоља – сјећала се Сава Шуњка – ми били издигли на катун, на Ливаднице. Владо једно јутро почео  да копа бунар код кошаре и како ударио крампом једна сјеница му слећела на раме и почела да пјева, мили боже баш ки да је питома. Тако два – три пута – он крампом мани, она му на раме пани и једноманце пјева.  Бацио он крамп, ушао у кућу и прича. Велим му ја - чула од некога – да то јес неко чудо, да не ваља,  да нешто рђаво море бити. Он батали и тај бунар је  ископан  тек послим петнаес година – неђе педесет шесте.

          Е онда и Милорад, друго ми дијете по реду, тек бијаше  научио да сриче по коју ријеч, одједном поче  да понавља ко да су му анђели казали:

           „Бизи Вадо, бизи гају, бизи кив...“

           Разабрасмо шта дијете збори: бјежи Владо, бјежи гају, бјежи крв...

           Више не би двоумице – зло се неко велико ваља и  ваља му се склонити с пута...

          Сјутрадан послије покоља у Челебићу, Владо Шуњка је пошао са катуна да извиди шта се десило у селу. Кад је видио да су свуд около усташке страже и да се ни изнад једног српског шљемена не извија дим, схватио је шта се десило и пожурио натраг да склања породицу. Није их, међутим, затекао  на катуну. Сава са троје дјеце, Љепосавом, Милорадом и Десом – била још у колијевци – и свекрвом Јоком кренула да бјежи уз планину и није чекала Влада јер су је, изгледа,  на опасност упозориле неке комшинице Хрватице. Она је са дјецом успјела да умакне из обруча и извуче се из катуна уз планину, али не и њена свекрва која је на том путу завршила под усташким ножем.

          Усташе су опазиле и Влада кад је, враћајући се из Челебића, прилазио ка кући, осуле са свих страна плотун на њега, али је он успио да побјегне и извуче се без ране. Два дана је потом лутао по планини и тражио породицу. Ту је негдје налетио на Ђорђа Црногорца, био се извукао из јаме Бикуше, сав крвав и нагрђен. У силном шоку и страху није ни препознао Влада, побјегао од њега, узалуду трчао за њим и дозивао га.

           Трећег јутра, док је осматрао са неких  високих стијена изнад катуна, Владо спазио супругу Саву доље испод литице како бере росно лишће не би ли престрављеној дјецу утолила жеђ. Она ту испод греда, у некој пећини, провела два дана и двије ноћи…

          - Одатле смо се послим некако непажено провукли и отишли у Бастасе код кумова Ненадића – казивала ми је  Сава Шуњка. - Ја ту остала са дицом, а Владо се вратио да тражи преживјеле и организује отпор усташама…)

          Усташе су, иначе, са посебном безобзирношћу поступале према тим накнадно бацаним у јаму. Пошто су, изгледа, дознали да се један број бачених у јаму спасио, крвници су сада жртве углавном мртве бацали - ту над јамом су их прво клали или стријељали.

          О Бикуши пише и Милан Радоја:

          „Ти дана се и фронт поставијо. Граница: Бојминти - Челебић. Јама Бикуша остала под усташком контролом, удаљена око два километра од границе фронта.

          Послим три-четири дана кад се фронт поставијо, јавила се једна група бораца - устаника, њи једна петорка са пушкама — бијо је вођа патроле Владо Шуњка. Тога дана пред саму вече, кридимице кроз шуму дошли до јаме. Онда звали: има ли ко жив? Тад дјеца познала глас Влада Шуњке и јавила се пошто је то њихов комшија. Онда је на коноп извадили. Она, по њиховом доказу, два дана и дви ноћи преживила у јами. Усташе и сељаци долазили на јаму и смијали се, звали: има ли ко жив…

          Дјеца се сакрила, завукла у спиље у јами, нису се ћела јављати. Лизали су росу са камења, казали да су само били жедни и да нису осјећали глад, само да им је воде…

          Дјеца су била старости од 6 — 9 година. То су Ерцег Нике Мићо, Црногорац Илије Мара и Ерцег Бојана Анђа.

          Кад се рат завршијо, у јесен 1945. године, онда смо ми преживјели ишли вадити кости из јаме. Поћерали смо сијенска кола Пере Црногорца и колне конопе. Јама није била у врлети па кола могу доћи на пет метара близу и ја сам на коноп улазијо у јаму…

          До сјеверне стране има једно грло директно, управ отишло два колна конопа по 24 метра. То је грло широко око два метра. Ко је на то грло ударијо, тај није преживијо.

          Доље се ништа не види. Имали смо лампу од карабита. Ту је било највише костију и ту смо нашли једну гвоздену ногу. То је бијо Сава Вујановић - Вује. Он је имао таку ногу…

          То дугачко грло што смо га мјерили колним конопима до сјеверозападне стране, може се обићи без конопа. Она провала, на мјестим ко једно гувно пространа онако. Камење, а на мјестима ко и уске степенице. Остало је доље једно грло уско, нисмо могли саћи, а од лампе видиле су се кости — везали камен за коноп и дубљина око девет метара.

          Од јаме Бикуше имају дви јаме у размаку нешто око сто метара — јама Безданка и јама Голубњача. Те су јаме чудо дубље, тешко се може чути камен кад га бациш ван да ако је добро велик.

          Кад су људи доћерати, кад је стари Јово Црногорац говоријо:

          — Господо, усташе, гоните нас у те друге, те су дубље…

          Говорили му:

          — Нећеш, стари лопове, већ баш у ту јаму, овде се бацају керови и Срби…

          Вјероватно да нису знали колико је дубока јама Бикуша…“

          Из ове јаме је, како је већ речено, успио да се спаси релативно велики број побацаних, али колико ни до данас није сасвим тачно и прецизно утврђено. Можда зато што су се људи из ње и сами избављали, или стога што у њу нијесу бацани само становници села Челебића, већ и неки из других села који су се тог дана случајно затекли у Челебићу, или на катунима уоколо.

          Лука Црногорац набраја имена тридесет и четворо који су успјели да изађу из јаме, а Милан Радоја је у својим записима оставио списак на којему има тридесет и два имена. У сваком случају четрдесетак их је успјело да се спаси, али су неки касније поново стигли под усташки нож.

          Према расположивим подацима кланицу у јами Букуши су преживјели следећи:

          Душан Нинковић, чобанин из Црног Луга којега су усташе изгледа ухвтиле док су се повлачили пред устаницима и потом га прикључили похватанима у Челебићу, затим Сава Томић из Радановаца и Лука Вујичић и Вујо Видовић из Бојмуната.

          Сви остали, колико је до сада утврђено, били су из Челебића. То су: Вујановић Саве Петар (био касније борац и носилац „Споменице 1941”), Вујановић Марка Илија (као борац погинуо 1943. године), Вујановић Васа Јово (носилац „Споменице 1941”, официр), Вујановић Васа Гајо, звани Зекан (такође касније био борац Народноослободилачке војске), Вујановић Шпира Рајко (и он потом био борац у редовима НОВ; послије Другог свјетског рата се оженио Хрватицом; ипак је дочекао грозоморну смрт: док је једног дана, на велики светац Усјечење, трпао сијено некако се  оклизнуо, пао с пласта и напарао се на виле...), Вујановић Шпира Илија (онако ошамућен и рањен, пошто је изашао из јаме, вратио се у село, али га ту поново ухватиле и сјутрадан заклале зеједно са женом и дјецом у школи у Челебићу), Вујановић Саве Маркан, Вујановић Шпире Симо (касније погинуо као борац НОР-а), Козомара Илије Михаило-Мишко (како је већ описано, био тешко рањен, избијено му око, некако се ипак вратио у село, али га комшије Хрвати ипак нијесу поштедјели него су га тако рањеног и унакаженог дотукли), Козомара Митра Шпиро (био послије борац и погинуо исте године од Италијана), Козомара Рада Лазо (прекинуо жицу и побјегао прије него што су га довели над јаму, касније погинуо као пролетер 1943. године) Милутин Божа Перо (био касније борац), Милутин Станка Мијо (убрзо по изласку из јаме усташе га ухватиле у планини и заклале), Росић Тодора Милан (касније борац, носилац „Споменице 1941”), Росић Јова Марко (касније борац, погинуо као пролетер 1943. године), Црногорац Божа Раде (касније борац, официр), Црногорац Пера Мијо (био потом борац, носилац „Споменице 1941”), Црногорац Саве Стеван (око мјесец дана касније умро од посљедица и рана задобијених приликом бацања у јаму), Црногорац Јована Сава (био потом борац), Црногорац Илије Лука (побјегао изнад саме јаме, касније био борац, официр, носилас „Споменице 1941”), Црногорац Ника Илија (као и Козомара прекинуо жицу и побјегао при спровођењу према јами, касније борац, официр, носилац „Споменице 1941”), Црногорац Божа Перо, Црногорац Ника Рајко (погинуо као борац Прве пролетерске бригаде),Црногорац Илије Мара, Црногорац Илије Божо (био тешко рањен, смјештен у болницу у Ливну и ту га усташе заклале), Црногорац Сима Боја (касније убијена и бачена у јаму изнад села Луснића), Ерцег Лазе Симо (касније умро од тешких рана), Ерцег Божа Илија, Ерцег Божа Ђорђе (касније погинуо као пролетер 1943. године), Ерцег Бојана Мијо, звани Бунда, Ерцег Васе Мијо (био касније борац), Ерцег Симе Анђа, Ерцег Ника Лука, звани Мићо, Радић Јова Ђорђе (као борац погинуо 1943. године), Радић Јова Симо (вратио се кући и сјутрадан убијен са цијелом породицом), Радић Јова Лука (брат Симов који је доживио исту судбину — вратио се и он из јаме кући и ту поново ухваћен и ликвидиран) и Радић Јова Нико (касније био борац, подофицир).

 

 

Група преживјелих из јаме Букуше, снимљени над јамом 1944. године. У првом реду, слијева надесно — ГАЈО ВУЈАНОВИЋ, ПЕРО МИЛУТИН, ПЕРО ЦРНОГОРАЦ, ПЕРО ВУЈАНОВИЋ, МИЈО ЕРЦЕГ, МИЋО ЕРЦЕГ, САВА ЦРНОГОРАЦ, а позади, у другом реду — АНЂА ЕРЦЕГ, РАЈКО ВУЈАНОВИЋ, МАРА ЦРНОГОРАЦ, ИЛИЈА ЕРЦЕГ и МИЛАН РОСИЋ. 

 

 

          Сасвим је извјесно да ово није цјеловит и коначан списак оних којима је успјело да избјегну пакао јаме Бикуше, а још извјесније да је свако од њих прича за себе, да су, као што се види, многи од њих касније и позавидјели онима који су остали у јами заувијек, јер нијесу по други пут доживјели звјерство усташких кољача.

 

                                                          *   *   *

 

          Ако је Гајо Вујановић, звани Зекан,1941. преживио и успио да се избави из пакла јаме Бикуше (умро је природном смрћу тридесетак година потом), његовим синовима и унуцима то није пошло за руком пола вијека касније кад је изнова сијевнула усташка мржња и нож.

          Гајов син Милан – Миле пао је  као једна од првих српских жртава у ливањском крају 1992. године. Овај познати, угледни и омиљени човјек, не само у Челебићу, трговац по занимању, међу првима је доспио у усташки новоформирани казамат у Ливну гдје је подвргнут стравичном мучењу које се  једног дана  завршило на плочнику испред полицијске станице претворене у мучилиште за оне  најпркосније, оне којима су били најкивнији.  По једној, „српској“ верзији, мучитељи су га у бијесу, разјарени његовим непокором и пркосом, бацили  кроз прозор  са другог спрата, а по другој, „усташкој“, он је сам скочио, што као могућност  не искључују ни  неки од Срба који су  преживјели тортуре у овом усташком  затвору и изблиза чули или видјели како су се иживљавали над њим. То би, кажу, и приличило  човјеку Вујановићевог кова – само такав може, има петље и снаге да увреба прилику и сам прекрати муке и понижења.

          Нешто касније, у редовима  Војске Републике Српске, током ратних операција 1995. године, погинула су и оба сина Милана – Мила Вујановића. Прво  је пао млађи Озрен. Имао је само двадесет и три године. Када је почео  рат био је у строју Југословенске народне армије. Чим је скинуо ту униформу није практично ни дошао  да се види са најближима, обукао је униформу Војске Републике Српске и стао на браник новостворене отаџбине. Кад је пао, његов три године старији брат Драган није посустао, наставио је  његовим  стопама,  али је и њега само  мјесец дана потом  зауставило усташко зрно (Драган је, иначе, био ожењен Хрватицом и са њом има ћеркицу).

          На бојишту на Троглаву, за вријеме познате усташке офанзиве под именом „Олуја“,  пао је и  Илија – Иће Вујановић, Миланов брат, односно млађи син  Гаја – Зекана Вујановића.  Иза њега су остали осмомјесечни син и супруга Нада, Хрватица, који сада живе у Бањалуци.

          Иначе, бројно и угледно братство Вујановића из Челебића, не само породица Гаја-Зекана Вујановића, и у најновијем рату је платило крвави данак и још једном добрано осјетило немилосрђе усташких крвопија. За илустрацију је довољно истаћи трагичну судбину  Ранка Вујановића и његовог ујака Влада Вујановића.

          Ранко, плод забрањене љубави Српкиње и Хрвата (неког Брчића из Лиштана), одрастао је у Челебићу поред бабе Руже и ујака Влада. Лијеп, како ваљда може бити лијепо само ванбрачно дијете, фин и уљудан, омиљен – село се њиме клело. Кад се закавжило и кренули расколи и погибије, он се латио  пушке и показао чудо од јунаштва. Смио је, кажу, само што су ријеткли смјели, први стићи и на страшном мјесту стати и остати. Веле  да тај није умио узмаћи, ни рањена друга оставити. Нико, кажу ни он сам, није знао колико је пута рањаван, колико је пута завирио смрти у зенице.

          Тако све до пред сам крај рата – у једној од посљедњих борби 1995. прсло је и његово врело момачко чело...

          У посљедњим ратним операцијама те 1995. године погинуо је и његов ујак Владо, који је такође јунаштвом задивио саборце и очигледно био велики узор сестрићу. Остао је на Кланцу изнад школе у Челебићу, на оном  путу којим су усташе у љето 1941. године  повеле његове  рођаке и комшије и побацали их у јаму Бикушу. Са још четворицом сабораца се утврдио на положају и нијесу устукнуили ни корака пред налетом усташке армаде. Кад је заћутао њихов пушкомитраљез, саборци са других положаја су знали да Владо и његови другови  више нијесу међу живима – да је Кланац пао...

 

 

 

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци