Придворачка жртва Бошко Шакота и стравично страдање једног породичног стабла
О судбини 13 Срба, које су у ноћи између 23. и 24. јуна 1941. усташе мучки убиле на Придворачкој јами код Требиња, ћутало се више од 70 година. „Моја Херцеговина“ покренула је питање њихове необиљежене заједничке гробнице у требињском гробљу у Подгљивљу, у којој још увијек леже посмртни остаци неких од њих, а сада вам доноси фељтон о придворачким жртвама, како њихово страдање и животи не би незаслужено пали у заборав.
Слободанка Тановић
Тема наше прве приче је Бошко Шакота (1896-1941.), поријеклом из села Козице код Стоца, који је од 1930. године радио као командир Градске полиције у Требињу. Његов отац Јово (1845-1906.) није дочекао Други свјетски рат, док мајка Стоја (дјевојачки Глибо, 1856-1950.) јесте, али на њену велику муку. Кобне 1941, осим без Бошка, остала је без још троје своје дјеце, 11 унучади, седморо праунучади и зета.
Стравично страдање породице Шакота
Детаље о стравичном страдању породице Шакота пренијели су нам Жељко Шакота, праунук Бошковог брата Сима, који је ову тему истраживао годинама, и Слободанка Тановић, неуморни трагач за подацима о свим придворачким мученицима и ћерка Јефта Шкора из другог брака, који је био ожењен са Бошковом сестром Даринком. Почнимо редом.
Почетак породичног стабла породице Шакота – страдали од усташа обиљежени су крстом
Бошко је имао четири брата и три сестре. Његов брат Данило (1884-1941.), убијен је заједно са своја два сина – Бранком (1911-1941-) и Љубом (1919-1941.), а претпоставља се да су њихова тијела бачена у јаму на Бивољем брду или у јаму код самостана Хумац у Љубушком. Данилов трећи син Велко (1913-1941.) убијен је заједно са 15 Козичана на јами Вреуша – Кукауша, испод села Љуца код Стоца. Сва три Данилова сина били су неожењени. Његова ћерка Љубица (1919-1941.) непосредно прије рата удала се за Радана у Берковићима, а убијена је заједно са осталим члановима те породице у покољу Срба у овом мјесту. Иза Данила је остала само ћерка Даница (1930-1996.).
Страдали од усташа обиљежени су крстом
Бошков брат Којо (1898-1941.) убијен је у Опузену заједно са својим двадесетогодишњим сином Миланом (1921-1941.) и још око 200 Срба из Чапљине и околине. Иза њега су остала три сина – Бранко, Саво и Миленко, и ћерка Мара.
Страдали од усташа обиљежени су крстом
Бошков брат Симо (1879-1941.) убијен је са још 15 Козичана на јами Вреуша-Кукауша, док су његови синови Војко (1907-1941.), Јово (1913-1941.) и Новица (1923-1941.) убијени на Бивољем брду или код самостана Хумац у Љубушком. Наш саговорник Жељко Шакота памти причу како је Јово, приликом бацања у јаму, ухватио зубима за кошуљу злочинца Мешу Делића и повукао га за собом. Симова ћерка Милева (1906-1941.) била је удата у Пребиловце за Лазара Булута. Убијена је у Шурманачкој јами заједно са своје седмеро дјеце – Олгом (14), Костом (12), Босом (10), Момчилом (8), Радојком (6), Даницом (3) и Милованом (2). Симо је имао и сина Гојка (1906-1906.) и ћерку Љубицу (1918-1918.).
Страдали од усташа обиљежени су крстом
Бошкова сестра Даница била је удата за Гојка Рупара из Ходбине, са којим је имала ћерке Кову и Савету.
Друга сестра, Даринка (1891-1940.), била је удата за Јефта Шкора који је побјегао са Придворачке јаме заједно са Васом Поповчевићем, у истој ноћи када је Бошко убијен. Захваљујући њиховом бијегу, „из страха да их не нападну и плашећи се за своје животе, усташе су прекинуле даље бацање затвореника у Придворачку јаму. На тај начин спасено је све оно Срби који су чамили по требињским затворима, а што је по усташком утврђеном плану требало да оконча свој живот на Придворачкој јами. Сутрадан, послије звјерстава на Придворачкој јами, усташе су напустиле Требиње“ (цитат из књиге „Придворачка јама“, аутора Божидара Чучковића). Даринкине и Јефтове ћерке Десанка (1924-1941.) и Анђа (1926-1941.), не знајући за очев бијег са Придворачке јаме и мислећи да је убијен, умрле су од туге за њим и то једна 2. јула, а друга 3. јула 1941. године. Јово је 6. октобра учествовао у вађењу посмртних остатака 13 придворачких мученика, а стријељан је у Сплиту 1942. године. Иза њега су остали син Рајко (1932-1966.), ћерка Борика (1928-2007.) и тада још увијек нерођена ћерка Слободанка (удата Тановић; када је Јово стријељан њена мајка је била у осмом мјесецу трудноће), коју је добио у другом браку са Даринком (звала се исто као његова прва жена).
Страдали обиљежени крстом
Бошкова судбина и његови потомци
Када су посмртни остаци придворачких жртава извађени из јаме, пренијети су у заједничку гробницу у требињско гробље у Подгљивљу. Једини од њих који је пренесен у породичну гробницу у истом гробљу био је Бошко Шакота. Наиме, када је умрла његова супруга Анђа, 1968. године, њен брат из Београда пренио је Бошкове посмртне остатке у заједничку гробницу како би њен муж био сахрањен заједно са њом. Данас њихов гроб одржава управо Слободанка Тановић, ћерка Јефта Шкора.
Слободанка Тановић одржава Бошков и Анђин гроб
Бошко се женио два пута. Са првом супругом, рођеном Драгићевић (нисмо успјели да сазнамо њено име), која је била из Пребиловаца, имао је сина Милана и кћер Милену.
Син Милан са супругом Драгињом (дјевојачки Ијачић) из Чапљине, имао је два сина – Божидара и Светозара, и двије кћери – Милену и Невенку. Миланови синови били су ожењени, али нису имали дјеце. Живјели су и умрли у Зрењанину. Миланова ћерка Милена удала се за Рогана са којим има двије ћерке – Миру (удата Томић) и Ивану (удата Стојић), и живи у Зрењанину. Његова друга ћерка Невенка удала се за Мађара са којим има сина Стефана. Живјела је и умрла у Сегедину.
Бошкова ћерка Милена удала се за Лера са којим није имала дјеце. Касније се поново удала, али, такође, није имала потомке. Живјела је и умрла у Загребу.
Бошкова друга супруга Анђа (дјевојачки Миљановић, 1904-1968.) била је из требињског Подгљивља и нису имали дјеце.
У сљедећем тексту “Моја Херцеговина” доноси вам причу о придворачком мученику Стијачић Обрену
Аутор: Јелена Денда
Извор и фото: MOJA HERCEGOVINA
Везане вијести:
Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке јаме?
Фотографије злочина у Придворачкој јами – први дио (УЗНЕМИРУЈУЋИ САДРЖАЈ)