Заборављени праведници са Кордуна
На основу сјећања наших предака, испричаћемо причу која говори о нашим породицама у оно тешко вријеме рата и страдања. Причу која је на жалост, остала само под нашим крововима. Магловита и непотпуна. Ово је само покушај да се “сложи” прича..
Наслућивало се већ да ће доћи до капитулације Италије, што ће у многоме промјенити ток рата. У то вријеме, потпуно уништен Кордун, уз све своје муке, бори се и са глађу.
Оно од народа што није страдало од усташких кама, бачено у јаме безданке, одведено у логоре, немилосрдно коси епидемија тифуса. Захватио је овај крај, као вјерни пратилац исцрпљеног и изможденог, гладног народа у повратничким збјеговима из Босне, гдје се склањао од безбројних офензива.
На такво хировито подручје, као што је Кордун био у то вријеме, гдје немаш никакве сигурности да ћес ујутро осванути, долази Адела Швабениц (Schwabenitz, рођ. Hessel, 1887.) са својим супругом Виктором Швабеницом, ћерком Ружом Ротштајн (Rothstein рођ. Schwabenitz) и унуком Бисерком Ротштајн (1939). Швабеници су стара јеврејска трговачка породица из Цапрага код Сиска. У почетку су краћи период боравили у засеоку Докићи код села Купленско.
Уточиште ће наћи код породице Гушић Драгића (1908 - 1984) и његове жене Милке (1910) из Купленског бр 134/17, у непосредној близини Војнића. Гушица куће су се налазиле уз саму цесту Војнић - Велика Кладуша, те су спаљене у једној од усташких офензива, тако да су они били избјеглице у дијелу властитог села које је остало читаво, а налазило се под самом шумом Дебела коса.
Иако и сами избјеглице, примили су Јевреје под кров.
У породици Гушић било је четверо дјеце: Миле (1930), Мића (1934), Бранко (1937) и Зорка (1943). Ближи рођак Драгића Гушића је радио као питомац “Привредника” у трговинама породице Швабениц у Цапрагу код Сиска, као трговачки калфа - помоћник, па је и то можда један од разлога њиховог доласка Гушићима.
Касно у јесен, од посљедица тифуса умро је Виктор Швабениц и био покопан на оближњем сеоском гробљу у селу Радмановац.
Јевреји, уз корицу круха дијеле и тешку судбину народа овога краја, вјечито се склањајући пред усташама. Адела је уз сву муку тражила неко сигурније мјесто за породицу.
Приликом једног од бјежања у шуму Дебела коса, упознала је Николу Маџара, сеоског одборника. Те зиме се преселила у Будачку Ријеку бр.92, која се налази са друге стране шуме Дебела коса и припадала је општини Крњак. Куће су смјештене у Которашици, питомој зеленој долини уз саму шуму, даље од важнијих цеста.
Осим главе породице, Николе Маџара (1895 - 1976), породицу су чинила и дјеца: Митар (1929), Анка (1933) и Даница (1936).
Дјеца су остала без мајке Милеве (1901), која је умрла од тифуса у мају 1943.
Адела, Ружа и Бисерка смјештене су у засебну собу уз дворишну зграду, а храниле су се заједно са Маџарима.
У односу на она ранијих година, прољеће 1944 године донијело је мало мира.
Прориједили су се упади у село и честа бјежања. Али, тамо се увијек морало бити на опрезу.
У мају је наишла поново једна већа офензива, и у село је, што до тада није био случај, ушла моторизована њемачка јединица.
Обично су знале доћи само усташе, ријеђе домобрани а у неколико наврата и Талијани. Никола је као аустроугарски војник био заробљен у Анкони, на јадранској обали гдје је научио италијански, па је тако био преводилац приликом једне размјене када је заробљен италијански официр и војници. И тај пут су, по старом обичају спас потражили у шуми.
У дијелу који се зове Трупњска коса окружила их је њемачка војска.
У непосредној близини, њемачки војници убили су два старија мушкарца.
Ту је Адела изашла испред групе претежно нејачи, жена и дјеце, и упустила се на њемачком језику у разговор са млађим официром, након чега су их све пустили да оду.
Са малом Бисерком, највише је времена друговала најмлађа Николина ћерка Даница.
Њих двије су чувале кравицу која их је хранила, играле се ипод куће у потоцима крај воденице, брале јагоде и купине, правиле бебе од кукурузовине..
Августа мјесеца, Бисерки је био рођендан. Рођенданске торте наравно није могло бити, али је зато умјешна Ружа, добра швеља и домаћица, направила кнедле од шљива, без шећера.
За ту прилику, Ружа је својој петогодишњој ћерки написала и пјесму, коју је Бисерка својим “гостима” и одрецитовала.
Мада је прошло скоро седамдесет година од тог догађаја, Даница нам је недавно ту пјесму изрецитовала у даху, као да је сада на Бисеркином рођендану:
Мамино Бисер злато,
Дијете драго,
Понајљепше моје благо,
За пети рођендан
Ја ти ово рећи знам.
Мамици је твојој жао,
Што Бог драги није дао,
Да смо сад код своје куће.
Да се тата не мучи,
Да нам даде торте и чоколаде,
и поклоне многе даде.
А кад дође рату крај,
Бит ће за нас прави рај.
О Ружином мужу, Бисеркином оцу, мало знамо. Могуће је да се звао Јосип или Еуген ? Вјероватно је као и многи Јевреји био заточен у логору.
Док је Бисерка на свом рођендану изговарала ове стихове и пјесмом га дозивала, он је можда већ био мртав.
По завршетку рата, Адела, Ружа и Бисерка отишле су за Загреб, да потраже тко је од њихових ближњих преживио страхоте рата и да ријеше питање своје имовине.
Након свега, одлучиле су отићи за Израел.
Од туда је једном приликом стигао пакет фамиљи Гушић. Задње писмо које је писала Адела, послано је 1960 године. На њему није била написана адреса и тиме се губи сваки траг, и даљња веза.
Надамо се да је Бисерка жива и да и данас живи у Израелу, обзиром да је рођена 1939 године.
Ако није у животу, вјероватно је имала дјецу која су од бабе и мајке чула за ову причу о својој породици за вријеме трајања Другог свјетског рата, и сигурно су је добро упамтила.
“Пази и добро се чувај да не заборавиш догађаје што си их својима очима видио и нека ти не исчезне из срца нити један дан твога живота. Напротив, поучи о њима своју дјецу и дјецу њихове дјеце” - Пета књига Мојсијева 4:9 “.
Потичемо са Кордуна, краја у којем су пале највеће жртве на нашим просторима, а поготово су страдале жене и дјеца. Кордун су обиљежили гробови и црне мараме, народа који је имао сличну судбину као и Јевреји.
Међутим, нас нису учили да памтимо.
Овај запис смо урадили да би ову топлу људску причу сачували од заборава.
Да нашој дјеци кажемо тко су им и какви људи били њихови претци, и какви би они требали бити сутра.
Јер, ако си спасио једног човјека, спасио си цијели свијет!
МАРТИНОВИЋ ЗОРАН
унук Гушић Драгића, син Зоркин
КРЕСОЈЕВИЋ ЖЕЉКО
унук Маџар Николе, син Даничин
Захваљујемо се на помоћи у коришћењу архива:
http://www.cendo.hr/BazaZrtava.aspx
http://elmundosefarad.wikidot.com/zagreb-preziveli
http://arhinet.arhiv.hr/_Pages/PdfFile.aspx?Id=470
http://edocs.ub.uni-frankfurt.de/volltexte/2008/38101/original/JuedPresse_1934_25.pdf
http://www.mdc.hr/UserFiles/File/Izvjesca/2007/L1-GM%20Sisak.pdf