Арчибалд Рајс у Доњој Градини

Срби су уз Јевреjе и Роме jедини народ у Европи коjи jе доживио озакоњено, расно засновано, планско и систематско: психичко, финансиjско и коначно физичко уништење – геноцид.

Одмах по проглашењу НДХ, спорадични злочини, преко страхота Јадовна оличаваjу се у систему логора смрти
Јасеновац, давно приjе ванзеjске Конференциjе. Ликвидациjе у централном jасеновачком
стратишту, Доњоj Градини, биле су посебно окрутне, хладним оружjем, а не индустриjске
попут Аушвица, Хелмна, Белзеца, Маjданека, Собибора или Треблинке. Геноцид у НДХ
jе jединствена поjава у српскоj историjи. За овакав закључак нам нису потребне професорске
величине попут Бауера, Вистриха или Беренбаума. Логори за дjецу у Сиску и Јастребарском
и згражавање њемачких заповjедника над jасеновачким инквизициjама ратификуjу наведено.
Генерал Фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао jе у личном дневнику
за 1942. да су логори у НДХ били „суштина ужаса“, а Артур Хефнер, официр
задужен за транспорт радне снаге у Раjх, написао jе за Јасеновац 11. новембра
1942: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од
неколико логора, коjи су удаљени по неколико километара jедан од другог, а груписани
су око самог Јасеновца. Без обзира на jавну пропаганду, ово jе jедан од наjстрашниjих
логора, коjи би се могао поредити jедино са Дантеовим Паклом.“

Како научноистраживачки рад, проткан мултидисциплинарним методама, искорачуjе, те како се тема холокауста, у сарадњи са „Јад Вашемом“, уводи у средњошколски курикулум РС, осврћем
се на комеморативни дио: Академиjу у ДК у Козарскоj Дубици, конкурс за наjбоље ликовне
и литерарне радове у организациjи ЈУСП Д. Градина, коjа само еволуира, а у сарадњи
са РПЗ, и Институт „Јасеновац“ из Њуjорка, свету архиjереjску литургиjу
у дубичкоj цркви Св. апостола Петра и Павла, те наравно помен/парастос у Спомен-подручjу
Д. Градина. Ове године премиjерно jе, у Банском двору, изведен ораториjум Голгота
jасеновачка, Александра Вуjића, на основу поеме Ранка Павловића „Дамари jасеновачки“,
своjеврсни либрето за ораториjум. Јасно, парастос у Д. Градини jе централна манифестациjа,
коjоj jе, приjе четири године, владика бањалучки, г. Јефрем, увео датумски ред
– прва недjеља по Васкрсу. Он jе институционалан и достоjанствен: полагање виjенаца,
служење парастоса Србима, молитве Јизкор Јевреjима и помена Ромима, те обраћање
званичника. Присуствуjе државни врх Српске и Србиjе, као и представници политичких,
вjерских и културних институциjа и организациjа, преживjелих логораша и њихових
потомака. Посљедњих година у помену учествуjу и делегациjе из Израела, на министарском,
муниципалном, те омладинском нивоу. Дипломатски кор jе све видниjи, коначно и уз
амбасадора САД.

Упркос бесплатном превозу парастос jе недовољно посjећен. Не присуствуjу представници свих институциjа, установа и политичких партиjа РС, као и они у заjедничким институциjама БиХ. Стиче се утисак jош jедног од многоброjних локалних помена, коjи ван медиjских записа
нема ничег видљивог од Требиња до Новог Града. Финала музичких фестивала одржана
су управо на датум парастоса! Децениjама нису обичаjно прислуживане свиjеће међ
заjедничким гробницама Д. Градине, те ниjе било темељног прикупљања података и документациjе злочина над злочинима? А припадници Титових народних милициjа, застрашивањем Голим отоком или Сремском Митровицом, били су махом Срби. Православци, потомци сатртих у Јасеновцу, коjи су на мjесто иконе Светог Николе поставили наjвећег сина, поредећи остале домаће издаjнике са усташама, у градњи братства-jединства.

Давид Албахари jе jедном приликом рекао како наjвише забрињава чињеница да упркос томовима научних радова и дjела у гранама умjетности о холокаусту, немамо одговор на банално питање – како се то ипак могло десити? Нећемо наћи одговор ни зашто савезници нису, директно
и намjенски, уништавали инфраструктуре jасеновачке машинериjе смрти. Али оно што
не само да можемо, већ морамо самих себе и зарад будућих покољења, jесте да вjечнаjа
памjат jасеновачким новомученицима буде духовна и образовна. Ту СПЦ и ресорна министарства
Српске и Србиjе имаjу средишње мjесто. Достоjни страдалих гледаћемо свjедочанство
преживjелог Јасеновца, Цадика Данона – А Бог jе ћутао. Интернационализациjа парастоса
у Д. Градини ниjе довољна. Зашто нисмо кадри да се угледамо на Израел, да jедан
дан у години застанемо уз гањив и продоран звук двоминутне сирене, широм РС, када
нема манифестациjа забавног карактера, а дане између Васкрса и помена jедним часом
у средњим школама облигаторно посветимо геноциду у НДХ? Неопходно jе сагледавање
законодавне процедуре комеморативног дана жртвама Јасеновца, додjељуjући му све
пригодне садржаjе.

Читаjући Чуjте Срби, предметног прегаоца и приjатеља српског рода, Арчибалда Раjса, очекуjем да се послиjе 100 година поново обзнани, овог пута у Д. Градини.

Пише: Александар Николић (аутор jе помоћник Ариа Ливнеа, шефа
Представништва Републике Српске у Држави Израел)

Извор: НЕЗАВИСНЕ