Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Априлски несташлуци Ивана Звонимира

Датум објаве: среда, 20 априла, 2011
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Како је Иван Звонимир Чичак још једном улетео у замку која чека свакога чији је циљ да оспори или релативизује улогу Срба у Другом светском рату и због чега се присетио маспоковске улоге Анте Јосиповића, оца садашњег председника Хрватске

Тешко је у Хрватској наћи особу која има лепу реч о Ивану Звонимиру Чичку. Тај човек, кажу његови противници и непријатељи, претворио је сопствени живот у инцидент. Што свесно, што несвесно. Ево већ двадесет година, од оних дана када му је дозвољено јавно иступање, ускраћено због политичког деловања на матрици хрватског национализма, Чичак се не скида са страница хрватске штампе и тамошњих телевизијских екрана. Поводи су различити, крећу се од политике, преко културе, до медијске сцене и питања људских права.
Чичак је, дубоко сам убеђен, један од ретких у корпусу хрватских националиста са аутентичном потребом за демократским друштвом и он такав свој став брани упорно и жестоко. Али…Све то функционише добро и хвале је вредно док цео механизам не дотакне категорију – Срби. На ту „провокацију“ у Хрватској, у армији безусловних бораца за државну самосталност и националну сувереност, каквима припада и Чичак, нико не остаје миран.

НДХ И УСТАШЕ
Све може да се примени, највиши стандарди, права мањинских и националних група, право на изношење другачијег мишљења и става, супротан поглед…све може док се не дође до Срба. Ту пуцају и најдебље жице.
Чичак је ових дана, у својству председника хрватског Хелсиншког одбора, издао саопштење у којем је оптужио Владу Јадранке Косор и Сабор Хрватске да су, зарад коалиционе љубави са Милорадом Пуповцем и његовим СДСС-ом, усвојили „фашистички Изборни закон“.
Тај закон гарантује српској политичкој партији, која освоји највише гласова на изборима у Хрватској, три мандата у Сабору Хрватске, без обзира на број освојених гласова. Знајући шта се догађало до сада, какав третман Пуповац и његова дружина имају у хрватским медијима, те код ХДЗ-а и Милановићевог СДП-а (извесно, будућег председника Владе Хрватске) јасно је да ће Пуповац, Станимировић, Милошевић…и остали из СДСС-а доживотно представљати Србе из Хрватске. На страну како их представљају, а та прича најбоље се одсликава кроз податак да је Срба у Хрватској из године у годину све мање, што зарад исељавања, што због асимилације пред којом Пуповац затвара очи.
Разуме се да Чичку не смета доминација Пуповца (посебно оваквог какав је), те блокирање било које друге политичке опције Срба у Хрватској да заузму место у Сабору. Њему је то последња рупа на свирали. Чичак је киван на законску одредбу која Србима гарантује три мандата у Сабору. То је за њега спорно и ту су попуцале све жице на његовој тамбури.
Зато је нови Изборни закон упоредио са Изборним законом Бенита Мусолинија, зато га је назвао фашистичким јер, каже Чичак, тај хрватски закон „даје Србима у Хрватској статус полународа и представља само почетак враћања Срба у уставно-правни положај какав су имали у Социјалистичкој Републици Хрватској“. Ради се, подсећам, о одредби Устава Хрватске која је ту републику дефинисала као заједницу са двојним суверенитетом, хрватског и српског народа у Хрватској.
То је један од елемената који је довео до ратног сукоба у Хрватској, тврди Чичак у споменутом саопштењу.
Не може жаба далеко од воде; Иван Звонимир Чичак, што свесно, што подсвесно, има проблем са тим фамозним чланом социјалистичког устава Хрватске и двојним суверенитетом јер зна, као и сви у Хрватској, да је то у ствари прича о хрватском фашизму, о НДХ, усташама, сарадњи са Хитлеровом Немачком, Јасеновцу… најтамнија страна књиге хрватске историје.
То је подсећање да су Срби у Хрватској добили статус конститутивног народа зато што је српски антифашизам и српски партизански покрет послужио као мост Хрватској и Хрватима као народу да у самом финишу Другог светског рата са фашистичко обале пређу на другу страну, међу народе антифашистичке коалиције, међу оне који су, скупа са Русима, Американцима и Енглезима поразили Хитлера.

ВЕЛИКА КРАЂА
Због тога је свако издвајање Срба из групације осталих националних мањина у Хрватској (Италијана, Чеха, Мађара, Словака, Рома…) за хрватску политичку и културну елиту подсећање на оно што би они желели да забораве. Подсећање да не постоји масовни, већ појединачни хрватски антифашизам и подсећање на велику крађу са којом је једном народу промењен предзнак и место у драми Другог светског рата.
А због чега је, онда, Сабор усвојио „спорну“ одредбу? Далеко од тога да је ово урађено у доброј вољи. То најбоље знају Јадранка Косор и Иво Јосиповић. Један од најважнијих страних амбасадора у Хрватској рекао им је да би то било врло значајно и добро за Хрватску, у години завршетка преговора Загреба са ЕУ.
Овде се не завршавају Чичкови овогодишњи априлски несташлуци. До пре десетак дана писао је колумну за најтиражнији хрватски дневник „Јутарњи лист“. Више не пише, по сопственој одлуци. Каже да су га отуда отерали исти они који су седамдесетих година креирали идеолошки оквир за његово хапшење. Чичак је, за оне који не знају, био једна од перјаница Маспока 1971. године. Ево једне интересантне епизоде из тог времена.
У децембру 1971. године Скупштина загребачког Универзитета бирала је студента-проректора. Чичак је имао индекс Правног и Филозофског факултета, амбицију да постане проректор и веома мале шансе да га на то место изаберу.
Најпре је Иван Пађен, кандидат руководства загребачког Универзитета, вратио кандидатуру. Исто то урадио је и Слободан Ланг и на листи се појављује студент Дамир Грубиша. Спроведено је гласање и Грубиша добија 195, а Чичак 57 гласова. Убедљив, чак катастрофалан Чичков пораз. Онда на сцену ступа студент Анте Жужул. Држи запаљив, емотиван и врло сугестиван говор, оспорава начин Грубишине кандидатуре, оспорава Грубишу као кандидата и тражи да се гласање понови. И поновило се. Коначан резултат гласио је: Чичак 178, Грубиша 133 гласа.
Студент који је уздрмао и преокренуо изборни процес Анте Жужул, данас контролише преко 55 одсто српског тржишта уџбеника. Најпре је у Загребу, почетком деведесетих, захваљујући својој странци ХДЗ-у купио „Школску књигу“, овладао хрватским тржиштем, а онда купио београдски „БИГЗ“.
Шта је са осталима из ове приче. Дамир Грубиша је универзитетски професор у Ријеци, као и Иван Пађен. Нису се политички ангажовали, за разлику од Слободана Ланга. У данима успоставе вишестраначја Ланг је био веома активан, страсно се борио за независност Хрватске, помагао ХДЗ-у и био један од главних саветника Фрање Туђмана. У фебруару 2010. године имао је тешку саобраћајну несрећу у којој је живот изгубила његова супруга, а он једва преживео.

ИДЕОЛОШКИ ОКВИР
Због чега је Чичак, да се вратимо у садашњост, престао да пише за „Јутарњи лист“? Непосредан повод је колумна у којој спомиње оца актуелног председника Хрватске Иве Јосиповића, благопочившег Анту.
Иван Звонимир је у спорној колумни описивао време после слома Маспока у Хрватској, навео податак да је тада из Савеза комуниста Хрватске искључено 1.150 чланова, да су многи завршили у затвору, а да је главни егзекутор за избацивање из Партије, хапшења и припремање оптужница био Анте Јосиповић, члан Извршног бироа ЦК СКХ. Колумна је објављена, али у редукованој, очишћеној верзији. Погађате, уредничка рука избацила је део у којем се спомиње отац Иве Јосиповића. Чичак то није могао да истрпи и захвалио се на сарадњи.
Али, не би он био то што јесте да се иза тога затворио у кућу, ћутао и патио. Ударио је у двонедељнику „Вијенац“ на сва звона, нападајући све који имају везе са „Јутарњим листом“, од власника Нинослава Нине Павића, преко вама мање познатог новинара Давора Бутковића, до вама сигурно познатог Дениса Куљиша.
Павића је сврстао у творце идеолошког оквира за његово хапшење у време Маспока, што није далеко од истине; Павић је у то време био идеолошки исправан и Партији одан омладинац. Гркокатолик са Жумберка.
Чичку то није било доста, па се артиљеријски окомио на све хрватске медије, тврдећи да су ти медији под контролом деце комуниста, официра ЈНА, КОС-а, Удбе и југоносталгичара уопште. Згодним му се учинило да спомене Јелену Ловрић која, каже Чичак, данас Хрватима држи лекције о демократији, а некада се у часопису „Данас“, под маском критике Милошевића, грчевито борила за спас Југославије, титоизма и комунизма. Завршен цитат.
За Дениса Куљиша Чичак је оставио најтежу квалификацију. По њему је Куљиш, уз саветовање Милорада Додика, ангажован на промоцији великосрпства у Хрватској.
Неко ће, сигуран сам, у потреби да брани Чичка, принети доказе да је овај бранио Србе, што као самостални стрелац, што као члан Хелсиншког одбора. Тачно, радио је и то, али Чичак припада оној категорији хрватских миротвораца и прегаоца на пољу заштите људских права који су одавно пали на српском питању; ћутали су када је неоусташки режим Фрање Туђмана и ХДЗ-а убијао и протеривао Србе и почели да се оглашавају тек онда када су Срби у Хрватској сведени на ниво „кућних љубимаца“ (термин Жарка Пуховског).
Иначе, чичак је у нашем народу једна врста биљке чији се плод качи за одећу као лепак, да не спомињем ситуацију када вам чичак падне на главу. Од корена чичка добија се маса коју травари продају као лек за кожну упалу. Свраб пре свега.

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top