Анте Томић – Дјеца из наших школа нестају као у роману Степхена Кинга

Грађане Загреба посљедњих су дана збунили црвени балони везани за решетке канализацијских одвода, трамвајске станице и стабла. Била је то, открило се ускоро, реклама за филм “Оно”, екранизацију познате књиге Степхена Кинга, стравичну причу о групи дјеце из једнога провинцијског америчког градића која тајанствено нестају. Нацерено их клаунско чудовиште одвлачи у подземље остављајући црвени балон на мјесту отмице.

Шаљивом коинциденцијом овај филм се приказује почетком септембра кад почиње и наставна година. Ђаци се враћају у школске клупе невољко вукући ноге, сломљених срца остављају за собом дивних два и по мјесеца ферија. Једва су нешто полетнији првашићи, али и њихов ентузијазам ће се угасити кад им дођу прве обавезе, кад се погрбе и између недавно израслих трајних сјекутића загризу вршак језика испуњавајући великим штампаним словима читаве редове у писанкама, или кад у радној биљежници црвеном ваља обојити пет јабука, а жутом три банане, концентрирано, пажљиво и лијепо, све од црте до црте. Велики је то посао, мој побратиме, за једнога малог првашића, а он јадан ни не слути шта га још чека на стази обавеза којом је управо закорачио, на крај му памети није да након уласка у школу ствари само постају горе, каква ће још незадовољства, тјескобу, сумњу, тугу, бол, јад, завист, гњев и мржњу упознати у десетљећима пред њим, у ономе бескрајном низу невоља што се зове људски живот.

Елем, овога септембра их је 40.115 уписаних, за више од двије хиљаде и сто мање него лани. У само једној години Хрватска је изгубила цијелих седамдесет претрпаних разреда првашића, а губи их постојано, десетљећима. Застрашујућих шездесет хиљада ђака у нас је мање него у 2007. И због тога је премијера филма “Оно” погодила тренутак. Дјеца нестају из наших школа једнако као што нестају и код Степхена Кинга и могли бисмо, управо као у измишљеном провинцијском градићу у Маинеу, за свако дијете које је отишло, за сваку празну столицу у учионици у Белишћу, Сиску или Делницама, везати по један црвени балон. Напокон и у америчком хорору и у хрватском школству имамо исте негативце – клаунове. Кингов се клаун зове Pennywise, док је у нас ријеч о цијелом низу политичких клаунова, шепртља и незналица који под милим богом ништа ваљано не могу направити.

Ево, рецимо, годинама се у нас најављује реформа школства. Радне скупине и повјеренства пишу хиљаде страница нових програма који ће једном, како се чини, послужити само Црногорцима. Предсједник Владе Андреј Пленковић отресао се прије неколико дана на новинаре како је за реформу одговоран само он и како ће он, без икога другога, одлучити кад ће то бити. Познајући премијерове навике, с приличном поузданошћу можемо закључити да је тај клаун одлучио чекати између три и пет година док се проблем сам не ријешити. Пленковић, који позорно прати суморне депопулацијске тенденције, прецизно је израчунао да већ на јесен 2022. у Хрватској више ниједно дијете неће уписати школу, па је онда и реформа школства тотално бесмислена. Боље је новац потрошити на нешто корисније и љепше од уџбеника. На примјер, службене аутомобиле.

Напокон, како би Андреј Пленковић могао пресуђивати о хиљадама страница школских програма, кад о једној јединој реченици од три ријечи и дванаест слова мјесецима није знао што би мислио? Све од прољећа он се кукавно извлачио, врдао и муљао, клаунски се глупирао због ноторног поздрава хрватских фашиста из Другог свјетског рата уклесаног на једној гранитној плочи на мјесту некадашњег концентрацијског логора, гдје су хрватски фашисти направили највеће зло и срамоту у свих четрнаест стољећа познате историје нашег народа. Ако Андреј Пленковић није имао памети, храбрости и поштења некаквим мусавим усташама, на њихов стари хрватски поздрав “За дом спремни”, одговорити како правила лијепог понашања прописују, кратко и одсјечно, још старијим хрватским поздравом “Мрш у пичку материну”, тко још има вјере да Андреј Пленковић зна што је најбоље за икога у Хрватској опћенито, а за хрватске ђаке посебно?

Кад сам на телевизијским вијестима чуо да је у десет година у Хрватској нестало шездесет хиљада ђака, прво сам помислио како је то смијешно. Добро, мајку му, нисмо ни ми били штребери, и ми смо у наше доба из школе бјежали у кафиће, умјесто да пишемо контролни из математике луњали смо бесциљно по робним кућама или гледали кунг фу филмове на киноматинејама, али мало је ипак превише кад шездесет хиљада фрајера не дође на наставу. Како се редар само сјети свих имена кад га професор упита кога нема и гдје упишу свих шездесет хиљада изостанака?

Али, сада сасвим озбиљно, зашто би итко уписивао хрватску школу? Ако клаунски премијер не зна шта је “За дом спремни”, него за то мора окупити комисију састављену од самога цвијета наше клаунске интелигенције, стручне, истинољубиве, строге и непоткупљиве представнике Академије, свеучилишта и знанствених института, а који опет ни сами нису сигурни, ни након неколико мјесеци вијећања не могу сложити шта је “За дом спремни”, који је заиста смисао школовања? Мени то, допустит ћете, нема смисла. Једноставно се не исплати испуњавати цијеле редове писанки великим штампаним словима и црвеном бојати јабуке, а жутом бојом банане, пажљиво и лијепо, од црте до црте. Кад видите како је овдје уносно шпилати малоумност, како се исплати бити глуп, како хрватски блесани у свим подручјима лијепо напредују, није заправо проблем да је ове године двије хиљаде првашића мање него прошле године. Проблем је у оних четрдесет хиљада који су се уписали.

Аутор: Ante Tomić, kolumna za Jutarnji list

Извор: КОЛУМНЕ

Везане вијести:

Анте Томић: Ратни злочинац ће одлучивати о судбини Срба у …

Томић: Хрватска окренула главу од убиства српске породице Зец …