Анте каже: Ни у Сплиту није боље

Концем јула дошли су ми сестра и зет из Сплита. Причају о потешкоћама које су их пратиле на путовању аутобусом. „Па и ви овдје имате балван револуцију“, каже мој зет Анте, „устављали су нас код Пакраца“. „Ма, зови то, Анте, како хоћеш, али видиш да тога има свугдје. Ваљда није без разлога“, одговорим. „Е, тако је“, сложи се он и ја му точим Траубисоду, његово вишегодишње пиће (откако је оставио вино и лозу). Приставио сам каву коју ће Јованка довршити док на својој кући поотвара прозоре. Прича ми како не може схватити неке људе, колико су се промијенили на горе. „Ма види и генерале… Види Свету Летицу, адмирала! Какви су то комунисти“, пита се. „То су опет, Анте, они против којих си 1941. у августу отишао да се бориш у Лику“, помогнем му ја у размишљању. „Овдје се људи боје покоља као 1941. Ето, шаљу дјецу у Србију и у Босну, па у ова села на Билогори. У Славонији, као и код вас, већ се пролила крв. Овдје код нас није, али не треба пуно. Све Србе називају четницима, а то је дозвола за одстрел као 1941. године. Нема ни мјере ни пардона кад су у питању Срби. Па видио си шта су направили Меденом на Бродарици. Тамо је он потрошио лијепих пара, а и многи домаћи имали су прилику зарадити, па му је већ 1990. запалише! Не знам што да радим. Не ваља да сам у Загребу, а ни овдје“, говорим ја забринуто. „Ако мислиш да је боље, дођи доли к нама. Па како буде“, рече Анте. Уто уђе и Јованка па јој рекох за каву, а ракија је на столу. „Ма видиш сам, Анте, да ни доље не ваља. Неће ни тебе мимоићи. Добро памте на којој си страни био. Какав црвени и слободарски Сплит? Брзо ће они тебе подсјетити на Вицка Крстуловића, и Анту Банину, и фратра Ловру“, кажем. Наздравио сам им добродошлицу. Сестра и ја пијемо ракију и каву, а Анте своје пиће. Јованка се укључи у разговор и одмах вели: „Ма, доље не долази. Ни говора! Тамо ти је горе него и овдје и у Загребу. Овдје те бар познају. Тамо се немаш на никога ослонити, а сазнат ће тко си и да ти даље не причам“, каже. Наста мали тајац, а онда Јованка започе причу о дјеци и унучади…

Они планирају остати неколико дана, понијет ће неке вриједне ситнице и мање ствари и вратити се док не буде горе. По новине, крух и млијеко одлазит ћемо наизмјенично Анте и ја. У замрзивачу има свашта, доста и дивљачи, па то треба трошити. Има већ зеленила у врту, а и воћа. Кокице “кате” редовито носе јаја, само их треба тражити по трави. Са кћерком у Словенији и сином, који је на одмору, чујем се телефоном. Са Јованком и Антом, Цуравићима (како их зовем презименом), све је некако ведрије, попуњено. Размјењујемо посјете у кућама, које су десетак метара удаљене једна од друге. Пијемо каве испред једне па испред друге. Шетамо по воћњаку и врту, носимо из врта и беремо воће. Ишли смо и у посјету код сестре од стрица, ту преко међе. Гледамо телевизију, слушамо радио, коментирамо и углавном се чудимо, па и згражамо. Послије пет-шест дана одлучили су да путују натраг у Сплит. То су им сугерирали неке њихове комшије, пријатељи, али и кћерка и зет из Торонта. Опет су оставили кључ од куће и шупе код мене. Одвезао сам их на јутарњи аутобус за Бањалуку. Опростили смо се и пожелио сам им сретан пут.

Паркирао сам пред хотелом и навратио у месницу код Душана Мркшића. Ауторитативно сам га прекорио – како то да није у Цуцкарници. Тамо сам мало посједио, он се чуди што Цуравићи већ одоше. Ту сам добио пар информација о разним догађањима, а он је већ једном био овдје па је понешто сазнао. Чује он свашта помало и у месници, а Цуцкарница је допуна тих вијести. Све вијести су некако сличне једне другима и једнако проблематичне, углавном неповољне, па опет забрињавајуће.

Једну вечер назвала ме Боса Лончар и каже да се нада како ћу и ове године доћи на парастос усташким жртвама из 1942. године у Кусоње. „Доћи ћу, свакако“, одговарам ја и захваљујем на позиву. Каже да свакако дођем са Миленом па да останемо који дан код ње. „Било би нам лијепо, особито мени, јер сам сама. Милан је у резерви“, каже она. Кажем јој да намјеравам отићи у Загреб па ћу наговорити Милену да дође. У прошлих петнаестак дана пуно се тога догађало у Славонији па и око Дарувара. Милан сигурно има поближих информација, ваљда и процјена. Уз парастос, то ми је велики разлог да тринаестог августа одем у Кусоње.

< Срби су опрезни и не желе сукоб                                     Садржај                         Комшије, шаховнице и „четници“ >