Anđelija Simin: STRADANjE SRPSKIH CIVILA U VELIKOM RATU

Danas smo svedoci sve većeg pominjanja srpskih civilnih žrtava iz Drugog svetskog rata, posebno onih stradalih u logorima NDH, međutim srpski narod imao je podjednako velike civilne žrtva i u Velikom ratu, koji su isto tako stradali u logorima, živi spaljivani ili sakaćeni, žene silovane,… Međutim o njima se ništa ne zna, ne uči se u školama, niti se pominju u medijima. Ko su dakle te žrtve?

Fridjungovi dokumenti i rat pre rata

Da bi povela rat protiv Srbije, Austrougarska je morala svom narodu da objasni njegovu neophodnost, ovaj posao prepušten je propagandnom odeljenju ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske. To je rađeno raznim aferama u društvu, preko Carinskog rata i afere Prohaske do čuvenog skandala sa Fridjungovim dokumentima.

Istaknuti austrijski istoričar i novinar Hajnrih Fridjung je 25.marta 1909. godine u novinama ,,Noje fraje prese“ objašnjavao neophodnost rata protiv Srbije, a u prilog svojim tvrđenjeima objavio je poverljiva vladina dokumenta koja govore upravo o tome. Ovim je potvrdio da je rat bio planiran još 1909. godine. Tomaš Masarik, predsednik Čehoslovačke, o ovome slučaju je rekao kako u pitanju nisu nikakvi falsifikati dokumenata, već da nalog da se napiše taj tekst, dolazi upravo iz Ministarstva.

Austrougarska naređenja

Poruka pročitana vojnicima pred polazak u Srbiju glasila je: ,,Rat nas vodi u neprijateljsku zemlju sa stanovništvom koje nas mrzi i u kojoj je dozvoljeno kukavičko ubistvo, čak i nad pripadnicima višeg staleža, kao što je to pokazala sarajevska katastrofa. Ubistva se slave kao junaštva. Prema takvom narodu svaki oblik ljudskosti ili sažaljenja je neumesan, štaviše opasan.

Obziri, koji su u ratu, sa vremena na vreme, primereni, mogli bi da ozbiljno ugroze bezbednost trupe.“¹ Naređenja su govorila kako su srpski vojnici bez uniforme bande, kojima se treba suprotstaviti mimo Međunarodnog prava. To se odnosilo na drugopozivce i trećepozivce. Cilj rata bio je: ,,ubiti, raseliti, a pošteđene poniziti i porobiti“. Rat protiv Srbije nazivan je kaznena ekspedicija.

Masakri počinju

Centar Šapca, bio je gotovo skroz uništen, od svakodnevnog bombardovanja, a kuće skroz obijene, o čemu govori i Arčibald Rajs, u svojoj knjizi Šta sam sve video i proživeo u velikim danima, prema njemu od bombardovanja stradalo 2500 kuća, 2500 osoba izgubile su život bombardovanjem ili pljačkom, 1500 građana bilo je zarobljeno ili poginulo, a čak 537 porodica nestalo.

Jedno od najstrašnijih zverstava učinjenih u Šapcu bilo je kada su vojnici Franca Josifa okupili sve žene i devojke(oko 2000). I zatvorili ih pet dana u hotelu ,,Evropa“. Slabo su ih hranili, a već je druga noć prošla tako što su tukli sirote žene kundacima, ispitivajući ih gde su srpski položaji. Trećeg dana odvodili su devojke,koje su se ujutru vraćale očajne ali obučene u bogate haljine -ukradene. Kasnije su ih premestili u hotel,,Kasino“, a odatle u crkvu, kada su srpske trupe bombardovale crkvu naređeno im je da viču ,,Živela Mađarska!“. 

Iza oltara silovali su nesrećnice, a kada su Srbi bombardovali grad namestili su ih po ulicama kako bi stradale. Iza crkve, ubijali su i kasapili nedužne seljake(ukupno 80), a potomih zakopali u zajedničku raku.²

Dalji zločini koje ćemo pomenuti jesu, a o kojima on govori, jeste zločin u Crkvenoj Mali, gde je vlasnik kuće pobegao, ostavivši ranjenika u sobi, kada se vratio našao ga je karbonizovanog u krevetu, jer su divljaci ispod njega naložili vatru. Treba spomenuti i kuću Mirka Mikića, u njoj je bilo osam ranjenika, četvoro su žive spalili, a ostale streljali. Starce, ženu i decu njih oko 100 izveli su i pobili ih na razne načine, a potom ih bacili u kuću u plamenu.

Još jedni, od mnogobrojnih zločina, vrednih pominjanja, jesu i oni u Prnjavoru i Lešnici. Naime, u Prnjavoru su 109 osoba odveli u Lešnicu, 17 osoba zatvorili u školu i žive spalili , 199 ljudi je iskasapljeno ili spaljeno, 179 imanja izgorelo. U Lešnici su ovih, 109 žitelja Prnjavora, povezali žicom i streljali, a kako mnogi od toga i nisu umrli, žive ih sahranili. Za to vreme druga grupa nesrećnika je bila primorana da uzvikuje ,,Živeo Franc Josif!“.³

U selu Lipolistu u kući Marte Stojković, ubili su joj 12‑godišnjeg sina, koga su potom prikovali za vrata. U Petkovcu, su potpuno spalili selo, i ubijali sve mladiće na koje bi naišli.

Šabac razoren austrougarskom artiljerijom; Izvor slike: Vikipedija

Srem

Po većini istoriografa, zločinački pohod u Sremu započet je 13. i 14. septembra 1914. godine. Vrhovna komanda u Beču iznela je podatke da se po Sremu izvrše odmazde, te da se prema lokalnom stanovništvu treba ponašati najoštrije moguće. Todor Iskruljev govori o tri faze zločina nad civilima.

Prva faza, usledila je nedugo posle povlačenja srpske vojske iz Srema, kao odmazda lokalnom stanovništvu. Masakri su svuda počinjavani istim redosledom, najpre su vojnici upadali u sela. Muškarci, žene i deca izvođeni su na stratišta i bivali streljani, klani ili vešani. Neke žrtve stavljane su u štale i žive spaljivane. Neki su deportovani, čitava sela su spaljivana i opljačkana. Žene silovane. Stanislav Krakov u svojoj knjizi Život čoveka na Balkanu, govori o stradanju onih u čijim su kućama našli srpske trobojke.

Drugi talas, činili su Šuckori koji su nastavili da čiste teren. U selu Kupinovu Šuckori su okupili muškarce i uterali ih u zaprege. Pojedincima su prikačili obeležje u obliku krsta na levoj strani grudi (znak za streljanje ili bajonetiranje). Kada su stigli na groblje izudaraše ih kundacima i bajonetima. Mnogi su i dalje bili živi, ali bez svesti. Ivan Grmuša jedini je ostao pri svesti kada su ih bacili u zajedničku raku i žive zakopali.⁴ Pomenućemo još i Surčin, gde je četa dečaka isprebijana, dok su tri dečaka, uzrasta od 15 i 16 godina streljani na licu mesta, jer su osuđeni da su prevozili srpsku vojsku na biciklovima.⁵

Kao prilog prethodno navedenih zločina ide i činjenica koja govori o razmerama pljački u Sremu. Nakon povlačenja austrougarske vojske iz Srbije, srpska vojska je u Sremu zatekla toliko opustošena sela da je bila primorana da zimu provede u šatorima.

Pegavi tifus

Veliki rat je bio proba mnogih oružja masovnog uništenja, pa je tako u njemu korišćen i bojni otrov i slični vidovi biloškog ratovanja. Kada je srpska vojska ušla u Valjevo, od 16 000 ranjenih i bolesnih austrougarskih vojnika koji su se zatekli u gradu evakuisano je 12 000 po naredbi austrougarske armije, a oni koji su je ostali bili su zaraženi raznim bolestima. Isto tako, srpski vojnici su u podrumu jedne nove škole u Valjevu zatekli 150 ranjenih neprijateljkih vojnika od kojih je isto tako velika većina bila zaražena pegavcem.

Sve ovo ukazuje na nemerno izazivanje epidemije i podmetanje bolesnih ranjenika srpskoj vojsci. Epidemija se brzo proširila do Bitolja i Đevđelije, a najgore pogođeno bilo je Valjevo, pogotovo nakon prispelih izbeglica iz Podrinja, Pocerine i Mačve. Grad nije bio spreman da primi toliki broj izbeglica, a gotovo svaki objekat u Valjevu bio je pretovren u bolnicu.. Svega 26 lekara, je bilo zaduženo za pacijente, a epidemiju je preživelo samo petoro. Na brdu Vidrak, iznad Valjeva, nije bilo više mesta za sahranjivanje, dok su gradske vlasti zabranile crkvenim zvonima da zvone za smrt, jer bi u supratnom zvoinili po ceo dan. Na vrhuncu epidemije smrtnost je iznosila 60%.

Za manje od šest meseci od pegavog tifusa ukupno je stradalo preko 150. 000 ljudi. ⁶

Prvi logori na tlu Evrope

Poznata je činjenica da su prvi logori bili u Africi, za tamošnje narode. Međutim malo je poznata činjenica da su prvi logori na tlu Evrope, bili za Srbe, u periodu Prvog svetskog rata. U logore su bili deportovani kako civili koje su zarobili Austrougari, tako i vojnici. Među civilima nije bilo razlike, bilo je kako muškaraca tako i žena i dece. Logora za Srbe, bilo je mnogo, a mi ćemo u ovom tekstu pomenuti logor u Doboju, u kome je ubijeno više od 12.000 Srba, a zatvoren je 1917. godine.

To je bio logor u štalama, gde su se pre rata lečili bolesni konji, higijenski uslovi bili su očajni, pa su ljudi često umirali od zaraznih bolesti. Najgori pomor zabeležen je 1916. godine, kada je samo u aprilu umrlo 643 dece. Jedna od najstaršnijih scena zabeležena je u tom periodu, kada je jednoj majci u jednom danu umrlo svo sedmoro dece. Žena je poludela krenula da gazi ljude zatvorene sa njom i da viče, počupala je sebi i svu kosu, vojnici su krenuli da je biju kundacima a, nedugo potom je i umrla.⁷

Važno je svedočenje Dr Josipa Škarića koji je rekao: Kada sam kao lekar upozorio komandanta logora (austrougarskog oficira)… da se obolelima od teških crevnih bolesti daje kao hrana isključivo isključivo suva hrana, taj gospodin mi je jednostavno odgovorio: „Ja, pa šta ćemo. U istoriji se dešava da neke nacije nestaju, a druge se dižu… pa šta se može protiv toga činiti, da ovog puta nestane srpske nacije.“⁸

Nasilna bugarizacija i teror nad stanovništvom

Pod izgovorom da ljude šalju u Sofiju, Bugari su činili streljanja. U Niškom okrugu ubili su 100 sveštenika. U Vranju i okolini ubijeno 3.500 ljudi, a u Surdulici oko 3.000 lica.⁹

Zabranili su srpski jezik i pismo, i menjali nasilno imena porodicama. Deca su bila primorena da govore kako im je drago što su se vratila u svoju bugarsku nacionalnost. U zarobljeničkim logorima Bugarske početkom 1917. bilo je 187 srpskih oficira i 31.492 vojnika, što je bilo 20,5 % svih zarobljenih Srba od strane Centralnih sila i njenih saveznica.¹⁰ Bugari su spaljivali biblioteke i uništavali knjige na srpskom jeziku, palili su administraciju na koju su naišli, uzimali crkvene spise i dragocenosti i odnosili ih u Bugarsku.

Jedini ustanak na nekoj teritoriji u Velikom ratu, na osvojenoj teritoriji, bio je Toplički ustanak 1917. nakon što je propao kazna je bila isuviše surova. Arčibald Rajs govori o kažnjavanjima žrtava čak i pečenjem, pored standardnog sakaćenja i vešanja. Isto tako osnivani su logori na teritoriji Srbije, u Jablaničkom okrugu, gde je osnovano 50 većih ili manjih logora. U logorima Bugari su silovali preko 2.000 udovica, udatih žena i devojaka. Čak su silovali i devojčice od 8 do 13 godina.¹¹

Da li smo ih dostojni?

Da li smo ih danas dostojni? Zašto se ne sećamo naših žrtava i ne učimo o njima u školama? Da li je u pitanju naša lenjost, ili ih neko uporno sklanja? Pisac ovih redova, voleo bih da napomene da je samo zagrebao po površini. I isto tako volela bih da preporučim dve ključne knjige koje su mi pomogle u izradi teksta, u nadi da će ih još neko pročitati, te da će se širiti glas srpskih stradalnika iz Velikog rata. Naime to su sledeće knjige:

,,Krvavi trag Velikog rata“ Miloša Kazimirovića i Hans Hautmana

,,Šta sam sve video i proživeo u velikim danima“ Arčibalda Rajsa

Istorija je učiteljica života i ko istoriju ne pamti ona mu se ponavlja. Naša je dužnost da ih se sećamo. Da li smo je ispunili?

Autor: Anđelija Simin, student novinarstva

---

1Naređenje u dužini od dve stranice izdato je 8.avgusta 1914,u Rumi.

2Rajs, Arčibald: Šta sam sve video i proživeo u velikim danima. Preveo Veljko Milićević, Niš, Talija izdavaštvo, 2018, str.55

3Isto

4Kazimirović, Hautman: Krvavi trag velikog rata- zločini austougarske i njenih saveznika 1914-1918 u svetlu austrijskih dokumenata. Novi Sad, Prometej, 1915

5Isto

6https://www.kcns.org.rs/agora/misterija-srpske-tragedije-1915-godine-pegavi-tifus/

7Dušan Paravac, Dobojski logor: hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju 1915-1917, Doboj 2002.

8Isto.

9Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga.

10Isto, str. 66

11Stradanje Leskovčana u Prvom svetskom ratu, Milovan Cvetković, Seminarski rad 2012- mentor Prof. Dr Momčilo Pavlović

---

Izvor: ISKRA