Амерички сан у Равним котарима

Сједимо у својој кући и никоме ништа не дугујемо, имамо земљу, а ни море нам није далеко, каже тридесетогодишњи Душко Жмирић, који са супругом, Американком Самантом, ужива у смијеху шестеро малишана
Путујете ли кроз Равне котаре, ријетко ћете наићи на човјека, пса и топло огњиште: малобројни повратници старије животне доби повукли су се у своја четири зида. У такву депресивну средину лањског се маја вратила бројна, десетерочлана породица тридесетогодишњег Душка Жмирића. У родни су Душков крај дошли чак из Сједињених Америчких Држава, из Феникса у Аризони, гдје ни након 12 година живота нису успјели наћи сретан дом.
Душко и двадесеттрогодишња му супруга Саманта, Американка, сада у свом дворишту у Мирањима имају бучни и весели дјечји вртић, у којем радост шири шестеро њихових малишана, једно другом до рамена: Касандра, Кристина, Дијана, Душко, Александар и тромјесечна Маја, једина међу њима рођена у Хрватској. Често им се придруже бака Даворка и дјед Вукадин.

Излет дуг деценију и по
За Мирање, село са свега неколико стараца у седмој и осмој деценији живота, смијех малих Жмирића значи нову наду, вјеру да се живот ипак наставља.
– Дошли смо кући бројнији него што смо били кад смо бјежали пред „Олујом“. Из Мирања нас је отишло петеро, а вратило нас се десетеро, премда су ми двојица браће остала у Америци – с оптимизмом нам прича Душко, који је три године након „Олује“ с породицом био на Косову, одакле су главом без обзира кренули даље, према, мислили су тада, обећаној земљи Америци. Да Америка није само сјај Холивуда, него свакодневна неимаштина и биједа за многе, увјерили су се убрзо на властитој кожи.

– Све је то био један лош излет, дуг деценију и по, током којег смо стално сањали нашу кућу у Мирањама. У Америку смо отишли с једним кофером, у потрагу за бољим животом. Као слијепци ишли смо за америчким сном, да бисмо на крају схватили да смо га оставили овдје, у Хрватској: ту у селу нисмо подстанари, сједимо у својој кући и никоме ништа не дугујемо, имамо земљу, а ни море нам није далеко, па на плажу можемо отићи три пута дневно, о чему просјечни Американац може само сањати – истиче задовољни Душко.

– Одавде више нема сеобе, што је било, било је. Нисмо срљали натраг, дуго смо се припремали за повратак и знали смо точно гдје се и у што враћамо – каже наш домаћин, који с многобројном обитељи живи у скученој и старој кући.

Тешко до земљишта
Првих неколико мјесеци Жмирићима није било нимало лако. Дочекали су их пустош и шикара око куће без струје и воде: најтеже им је било прати одјећу на руке, па су једва дочекали воду и вешмашину. Заједничким су снагама стрпљиво пребродили прве повратничке препреке и неколико мјесеци након доласка средили живот.

– Запослио сам се у једној твртки, тренутачно обрезујемо винограде, а код куће радим на њиви и припремам је за прољетне радове. Започели смо обнављати пољопривредно имање, а имамо 14 оваца и четири козе. То је сада наше мало богатство, с којим идемо даље: до краја године планирамо проширити стадо оваца – каже Душко. У плановима га ометају једино неријешени власнички односи над пољопривредним земљиштем, као и узурпација дједовине од стране локалних моћника.
– Боли ме то што пред законом нисмо сви једнаки, што је Шибенику на натјечају за закуп земљишта битна националност, а не то колико је тко вриједан и што планира на земљи радити: плодно земљиште у закуп добивају људи са стране, који овдје не живе. Они имају предност, а не ја који сам овдје рођен и који ћу овдје остати. Жалосно је и то што нам нитко не помаже око комплицираних односа над нашим земљиштем. Ја се због тога морам судски гањати с рођацима по бијелом свијету. Умјесто пољопривредом, бавим се папирологијом – огорчен је Душко.

Дјеца се радују снијегу
Жмирићи током ове године очекују и завршетак обнове дома.
– Остварили смо право на обнову куће. Када се уселимо, бит ће све другачије: имат ћемо купаоницу и тоалет. То нам највише недостаје, сада гријемо воду и купамо се у канти. На тренутке стварно зна бити тешко. Поткрај новембра, пред највећу зиму, родила се наша Маја. То нам је донијело радост и дало додатну снагу – каже Саманта, пред којом је и задатак учења хрватског језика, као и пред дјецом која још разговарају на енглеском.
– Саманта као да се родила овдје, брзо се прилагодила новим увјетима живота. Посебно јој одговарају чист зрак и природа наших Равних котара. Завољела је и наш свијет, није јој стран рад у пољу, а ни за храну није избирљива: припрема наша јела – признаје њен супруг.
– Дјеца и Саманта још се привикавају на нове културолошке изазове, колиње им је било непојмљиво, чудили су се што по обичају кољемо животиње – каже.
Касандра, најстарија кћи Жмирићевих, похађа други разред основне школе у Шибенику. Важно каже како из хрватског има „царску тројку“ и додаје да се највише обрадовала снијегу:
– Био је то за мене нов доживљај. Фотографирали смо се са сњешком, па слике интернетом послали у Америку.

Паулина Арбутина
Фото: Јовица Дробњак

Извор: СНВ