Алија Изетбеговић је изабрао рат

У овом чланку настоjаћемо да освиjетлимо jедну истину. Риjеч jе о томе да су Алиjа Изетбеговић и муслимански руководиоци из Странке демократске акциjе (СДА), одбацивањем „хисториjског споразума” са Србима из августа 1991. године, свjесно изабрали рат. Но приjе свега, предочићемо текст овог документа:

„Суочени с развоjем догађаjа коjи у себи носе све већу опасност од конфронтациjе наша два народа, чиjи се интереси хисториjски не сукобљаваjу и коjи никада нису имали сукоб такве врсте, свjесни своjе одговорности пред народима коjе заступамо и свим народима Босне и Херцеговине и Југославиjе, одлучили смо да у циљу будуће сурадње и мира успоставимо и потпишемо сљедећи политички споразум:

1. Свjесни тешкоћа коjе су наслиjеђене и оних до коjих jе довео досадашњи политички живот послиjе избора, одлучили смо да се, у духу отворености и узаjамног поштовања, заложимо за остварење историjских и политичких интереса наша два народа. При томе, ово ниjе споразум ни против кога, већ за све, и као такав ће бити отворен свима коjи подржаваjу начело заjедничког живота у слободи и пуноj равноправности.

2. Сматрамо да основу таквог живота чини међусобно признавање суверености поjединих народа и осигурање пуног териториjалног интегритета и политичког субjективитета наше Републике Босне и Херцеговине и њеног истовjетног уставноправног положаjа са осталим републикама у заjедничкоj држави Југославиjи.

3. По нашем мишљењу, Југославиjа има пуно историjско оправдање као заjедничка држава потпуно равноправних република и народа, те ћемо се залагати за одржање и развоj такве заjеднице.

4. Сагласни смо да Босна и Херцеговина треба да буде правно-политички jединствена и демократски уређена федерална jединица, с правним ингеренциjама на сваком диjелу своjе териториjе, под условом да су савезни устав и законодавство основ правног система земље и гарант равноправности грађана, народа и република.

5. Изражавамо своj интерес да Хрвати у Босни и Херцеговини живе с нама у пуноj равноправности, те их позивамо да приступе овом споразуму. Без обзира на положаj Републике Хрватске у Југославиjи или изван ње, Хрвати у БиХ су потпуно равноправан народ.

6. Међусобни односи грађана, народа и република у Југославиjи биће уређени у заjедничком уставу, уз коришћење европских стандарда.

7. Свjесни смо да оваj споразум представља тек политичку и хисториjску основу за наш траjан и миран заjеднички живот. Међутим, овакав политички договор отвара простор за налажење наjконструктивниjих и наjрационалниjих рjешења на плану функционисања савезних односно заjедничких органа: монетарног система, jединственог тржишта, jединствених оружаних снага, као и спољних послова.

8. Исто тако, сматрамо да jе оптимална jугословенска заjедница она коjа обухвата свих шест република и све народе коjи инициjално конституишу такву заjедницу. Свако иступање из такве заjеднице оних народа и република коjе то желе подразумиjева постизање споразума о томе и пружање гаранциjе за реалне интересе сваке од чланица у односу на друге.”

Текст Споразума обjављен jе у сараjевском дневнику Ослобођење 2. августа 1991. године; Споразум jе обjављен и 1. августа 1991. у Београду, као „усаглашени текст“, коjи jе, према неким изворима, „усаглашен” 14. jула 1991, а по другима – 12. августа те године.

Сматрамо да jе „хисториjски споразум“ био веома добра основа да се избjегне непотребни братоубилачки и грађански рат између Срба и муслимана, те да се настави живjети у слози и заjедништву, што jе, разумиjе се, било наjбоље рjешење и за Србе и за муслимане. Нарочито ако у обзир узмемо међусобну упућеност jедних на друге, као и међусобну „измиjешаност” и у БиХ, и у Србиjи, и у Црноj Гори, односно на териториjи такозваног Санџака. „Хисториjски споразум“ осигуравао jе заjеднички живот Срба и муслимана у jедноj држави, Југославиjи, без подjела и без одваjања ових народа, те без одваjања унутар тих народа. То би, дакле, значило да се Срби у БиХ не би одваjали од Срба у Србиjи, нити би се муслимани у БиХ одваjали од муслимана из такозваног Санџака као саставног диjела Србиjе.

У вези с „хисториjским споразумом“, jедан од креатора и уjедно преговарач с муслиманске стране академик Мухамед Филиповић у интервjуу за Независне новине из Бањалуке, обjављеном 15. октобра 2008. године, наводи сљедеће:

„Прво ћу се, дакле, осврнути на ‘хисториjски споразум’, о коjем су вођени преговори током љетних мjесеци 1991. године, да би у рану jесен били грубо прекинути од стране Алиjе Изетбеговића и СДА (водитељ ТВ емисиjе, у коjоj су Адил Зулфикарпашић и Никола Кољевић саопштавали jавности прелиминарни текст споразума, добио jе телеграм из Централе СДА, у коjем jе одбиjен не само текст о коjем jе постигнута одређена сагласност, него jе била одбачена чак и сама идеjа и свака могућност споразума). Тиме се ова инициjатива, коjа jе почела давати резултате, не само у току споразумиjевања него и у побољшавању односа на терену, неславно завршила.

Преговори су вођени на инициjативу Адила Зулфикарпашића и моjу. У њима смо, с муслиманске стране, учествовали нас двоjица, а са српске стране покоjни Никола Кољевић и Момчило Краjишник. Преговори су започели уз пуну сагласност Алиjе Изетбеговића, коjи нам jе дао план да преговарамо у име Муслимана, jер ми нисмо жељели да преговарамо без његовог мандата, а српске представнике jе овластио Радован Караџић, коjи jе и сам учествовао у првом разговору приликом отпочињања преговора.

Инициjатива за преговоре настала jе због очитог и сталног погоршавања стања у земљи и напетих односа између националних странака, од коjих су се неке већ увелико воjно организирале и наоружавале и ушле у систем воjних и полициjских организациjа сусjедних држава (Југославиjе и Хрватске), док су Муслимани били без икакве подршке са стране, без оружjа и између чекића и наковња, тj. хрватских и српских жеља за присваjањем наших териториjа и прикључењем матичним државама.

У разговору са Изетбеговићем указали смо на све те околности и краjње забрињаваjући ток ствари и затражили од њега да преговара са Србима, с коjима jе његова странка била у савезу и владала земљом, а с коjима jе било наjвише напетости у односима. Он jе рекао да се слаже с нама у анализи и оцjени да jе краjње вриjеме да се преговара, али да њему Срби више не вjеруjу, те jе нас двоjицу замолио да преговарамо у име Муслимана. Знаjући Изетбеговићеву колебљивост и склоност да демантира и себе, а камоли нас, jа сам казао да ми требамо његову jавну изjаву да одобрава преговоре и подржава наш преговарачки план. Мислио сам, наивно, да ће то бити довољно да се избjегну могуће ситуациjе оспоравања нашег преговарачког мандата.

Преговори су отворени почетком jула jедним разговором, у коjем су учествовали Адил Зулфикарпашић и jа с jедне, и Радован Караџић, Никола Кољевић, Момчило Краjишник и Биљана Плавшић с друге стране. Караџић jе знао (од Изетбеговића) да смо овлашћени да преговарамо и због тога jе и пристао на преговоре, у коjима су се главна питања тицала наших односа и будућности Босне и Херцеговине. Главно питање био jе распад Југославиjе, до коjег jе већ дошло због изласка Македониjе, Словениjе и Хрватске из ње.

Питање од коjег су преговори морали започети било jе како ће се Босна и Херцеговина и њене главне политичке снаге понашати у тоj ситуациjи. Будући да смо ми били инициjатори преговора, jа сам рекао да смо преговоре иницирали како бисмо на миран и цивилизиран начин риjешили главно питање, а то jе питање односа БиХ према Југославиjи, коjе имплицира и односе између Срба и осталих народа у Босни и Херцеговини. Рекао сам да знам да Срби по сваку циjену желе да Босна и Херцеговина остане у Југославиjи. Муслимани у начелу немаjу ништа против тога, jер ми нисмо никада мислили о некоj муслиманскоj националноj држави и не смета нам да са Србима и Хрватима живимо у заjедничкоj држави, као што смо живjели у циjелоj своjоj хисториjи. Оно што ми од те заjедничке државе захтиjевамо и од чега ни ми никако нећемо одступити jесте да Босна и Херцеговина остане териториjално цjеловита и државно суверена, а Муслимани потпуно равноправни, док се о свим другим аспектима односа у заjедничкоj држави може постићи споразум.

С обзиром на понашање Србиjе у задњих неколико година и њену жељу да миjења стање ствари у Југославиjи, и с обзиром на рат у Хрватскоj, коjи у ствари води Србиjа и за коjи вjеруjем да ће се сломити на локалним Србима, без обзира на озбиљне разлоге њиховог незадовољства Туђмановим режимом и уласком остатка усташа у таj режим, као и уставним рjешењима коjа све друге народе своде на статус мањина у Хрватскоj, ниjе исправно започињати рат. То говорим због Срба. Они имаjу лоша сjећања на усташки режим, због геноцида коjи су усташе над њима вршиле, али Срби би требало да знаjу да су у тоj ситуациjи имали и политичку и моралну подршку свих поштених људи и 80 одсто Муслимана у Босни и Херцеговини, коjи су већ у љето 1941. године одлучно одбили усташку геноцидну политику у Муслиманским резолуциjама.

Ако Срби данас започну неки нови рат, а у Босни и Херцеговини би таj рат био рат против Муслимана, они ће бити изолирани у свиjету и неће успjети у остварењу своjих циљева. Због тога jе за нас све наjбоље да постигнемо споразум о увjетима под коjим ће Босна и Херцеговина моћи остати у Југославиjи и на таj начин ће Срби остварити своj наjбитниjи циљ о останку у заjедничкоj држави са осталим Србима, а Муслимани бити задовољни своjим статусом и положаjем Босне и Херцеговине у будућоj заjедничкоj држави. Југославиjе више нема и треба стварати нову заjедничку државу, и ми стоjимо на стаjалишту да то буде савез држава коjе желе остати заjедно због броjних хисториjских, политичких, културних, економских и стратегиjских разлога, а ми и због велике муслиманске мањине у Србиjи и Црноj Гори.

Зулфикарпашић jе говорио о томе да преговори треба да се разликуjу од преговора коjи се код нас уобичаjено воде и да почнемо од тога што ћемо фиксирати наше минимуме, тj. оно од чега ни jедна ни друга страна неће никако и никада одступити. Ми Муслимани нећемо никада пристати на подjелу Босне и Херцеговине и довођење у питање њене уставноправне и хисториjске индивидуалности у било коjоj вариjанти будуће државе. За Србе претпостављамо да jе наjважниjе да не желе изаћи из заjедничке државе са осталим Србима. Усваjањем ова два начела ми смо веома близу споразуму коjи може дониjети мир и сигурност у овоj земљи и међу нама. Радован Караџић jе подржао преговоре и рекао да jе за Србе наjважниjе да остану у Југославиjи и у некоj форми државне везе са осталим Србима, ма каква она била, те да jе то начело оно што одређуjе њихово политичко понашање. Он подржава преговоре и увjерен jе да они могу доприниjети да се ситуациjа смири и избjегну даље компликациjе коjе приjете миру у земљи. И остали учесници ових прелиминарних разговора изразили су задовољство због отпочињања озбиљних и садржаjних разговора о наjбитниjем питању наших односа, тj. дефинициjи увjета под коjима jе Босна и Херцеговина спремна остати у државноj заjедници са Србиjом и Црном Гором, а да Муслимани буду потпуно равноправни у тоj заjедници, без икаквих ограничења и дискриминациjа. Заjедно смо закључили да ћемо о току преговора обавjештавати Изетбеговића и посебно Стjепана Кљуjића, како би и Хрвати били у току и како би знали да овдjе нема ништа антихрватско, осим да ми желимо да сприjечимо рат у земљи и да не желимо да будемо увучени у рат између Србиjе и Хрватске.

Таj први разговор могао се оциjенити као веома добар почетак. Основна начела су била да Босна и Херцеговина остане у Југославиjи, чиме би био реализиран наjважниjи циљ српске политике, а да Босна и Херцеговина задржи пуни суверенитет, остане у своjим хисториjским границама са статусом државе коjа са осталим чланицама заjедничке државе има спољњу политику, воjску, царине, новац и општу економску политику, док jе у свим осталим аспектима самостална. У будућим преговорима требало jе ове елементе конкретизирати у основним дефинициjама будућих односа. Кољевић jе замолио да се о томе званично обавиjести и Слободан Милошевић, jер jе у циjелу ствар инволвирана и Југославиjа. Како ми нисмо имали ништа против тога, то jе оваj први састанак завршен са осjећањем да смо успjешно отворили преговоре и поставили солидну основу за споразум.

Осjећање да jе учињено нешто добро имало jе своjе оправдање у даљем току преговора коjе смо Адил и jа водили с Кољевићем и Краjишником. Они су информирали руководство СДС-а, а ми смо информирали Изетбеговића о току преговора, а у потребноj мjери и Стjепана Кљуjића.

Ниjе прошло много времена, а ми смо дошли до нацрта споразума у коjем су изражени елементи о коjима смо се споразумjели. Споразум jе предвиђао да смо сагласни око тога да Босна и Херцеговина остане у оквиру заjедничке државе са Србиjом и Црном Гором, уз увjет да има положаj потпуно равноправне и суверене државе, jеднак овим двjема, и да jе неовисна и суверена у оноj мjери у коjоj су то и оне у односу на сопствену судбину. Босна и Херцеговина мора остати у своjим хисториjским границама, коjе су неповредиве. У њоj не може бити национално дефинираних териториjа. Заjедничка држава ће бити савез држава (наш став) или савезна држава (став српске стране), гдjе jе дошло до jединог размимоилажења, а договор ће добити подршку ЕУ. У Босни и Херцеговини неће бити унутарњих териториjалних сепарациjа. Воjска коjа ће бити стационирана у Босни и Херцеговини биће састављена од Босанаца и Херцеговаца и њоме ће командовати генерал коjи jе Босанац или Херцеговац. У заjедничкоj држави ће делегациjе држава чланица имати вето у свим питањима коjа се тичу опстанка и виталних интереса њихових нациjа и држава.

Када jе све ово утврђено, одржан jе пленарни састанак преговарача уз учешће лидера обjе стране, тj. Изетбеговића и Караџића, на коjем смо покоjни Никола Кољевић и jа изложили оно око чега смо постигли споразум, као и оно око чега се jош нисмо потпуно сложили (савез држава или савезна држава). Изетбеговић, коjи jе приликом доласка из посjете САД, на аеродрому, изjавио да зна да су преговори у току и да их одобрава, сада jе изjавио да сматра да су преговори успjешни и да jе нацрт текста будућег споразума добар, те предложио да ‘двоjица професора’ (Кољевић и jа) дефинираjу коначну верзиjу текста. На то сам jа упозорио да нисмо дошли до пуне сагласности око природе будуће заjедничке државе, што jе он оциjенио као маргинално.

Српска страна jе тражила да преговарачи оду у Београд и да се разговара и с Милошевићем. То ниjе било нужно jер jе он свакодневно бивао информиран (Кољевић га jе сваки дан обавjештавао о току преговора), али смо ми прихватили таj захтjев због наших партнера, али и због тога да оциjенимо како се онаj коjи води циjелу српску политику односи према циjелом питању. С Милошевићем смо разговарали Зулфикарпашић и jа. Он jе био задовољан постигнутим и почео jе говорити о томе како Срби немаjу ништа против Муслимана и како у Београду има 150.000 Муслимана, а у осталоj Србиjи готово пола милиона, да не рачуна Албанце. На то сам му jа реплицирао да jе Београд jедно, а Санџак или Босна и Херцеговина друго, а и што се тиче Муслимана у Београду, кад их има 150.000, упитао сам га зашто им већ 40 година одбиjаjу захтjев за изградњу барем jош jедне џамиjе, него се тискаjу у малоj Баjракли џамиjи, док Срби себи граде наjвећи храм на Балкану. Предложио сам да се не разговара о благодети положаjа Муслимана у Србиjи, него о рjешењу питања односа наших држава. Он се сложио и одмах предложио да, у смислу потврде добре воље и озбиљности њиховог односа према овом споразуму, како jе у Босни и Херцеговини већина Муслимана, први предсjедник будуће државе буде Алиjа Изетбеговић, а да Босна и Херцеговина буде jединствена воjна област у коjоj ће служити само Босанци и Херцеговци и да командант те области увиjек буде генерал коjи jе Муслиман.

Све ово jе нашло снажног одjека у српскоj, али и босанскоj jавности, особито ондjе гдjе Срби и Муслимани живе помиjешани. Односи су се релаксирали и свиjет jе одахнуо. Међутим, то се никао ниjе свидjело Туђману, коjи jе Босну и Херцеговину третирао као стратешку резерву и желио jе да Муслимани постану тампон између Срба и Хрвата.

С друге стране, неки десни кругови у СДА сматрали су да jе мала странка Адила Зулфикарпашића и моjа (свега три посланика у Скупштини) овим преговорима добила силну афирмациjу и да добива све већу подршку муслиманске jавности. Вjероjатно у томе треба тражити разлоге да се СДА и Алиjа Изетбеговић преко ноћи и без икакве наjаве одлуче да грубо и уз опасност отварања незаустављиве кризе односа прекину ове преговоре, дисквалифицираjу мене и Адила и отворе онаj злоћудни ток збивања коjи jе увео Босну и Херцеговину у наjтежи и наjкрвавиjи рат у њеноj хисториjи. Наjвећа жалост jе у томе што су сви учесници рата, без обзира на своjе планове и наде, добили много мање него што су могли добити овим споразумом.”

Претходно наведено у потпуности потврђуjе као истиниту изjаву др Радована Караџића, коjа гласи:

„Муслимани и Срби су имали сукобе искључиво због трећег. Нигдjе Срби и Муслимани, слиjедећи своjе интересе, нису били у сукобу. Докле jе допирао интерес трећег, дотле jе допирао и сукоб Срба и Муслимана. Међутим, и тамо гдjе jе хрватска држава у вриjеме Другог свjетског рата са своjом солдатеском успоставила своj апарат, и ту се нашло људи, па су се сусjедна српска и муслиманска села штитила… Кад говоримо о нашем диjелу Југославиjе, коjи ниjе могуће подиjелити, онда морамо да кажемо да све што се дешава у Хрватскоj jесте резултат инаугурациjе такве државе коjу Срби неће да прихвате. Све оно што се тамо дешава било би биjело перjе у односу на оно што би се десило у БиХ када би успjело онима коjи желе да заваде народе ове републике“ (Требиње, 25. август 1991. године).

Такође, у цjелости истинитом потврђуjе се и сљедећа изjава Радована Караџића:

„Разочарани смо како званична БиХ гледа на таj споразум. Тешка историjска одговорност пашће на оне коjи га саботираjу. Запањени смо да званичници СДА оспораваjу споразум, као да jе он на штету хрватског народа. Ми смо пошли од чињенице да су Срби и Муслимани измиjешани. Хрвати и Муслимани нису много измиjешани, ни Срби ни Хрвати нису много измиjешани, али Срби и Муслимани jесу. Хоће ли се YU криза разриjешити ако падаjу комшиjске главе, или ако не падаjу комшиjске главе? Ниjедна комшиjска глава неће доприниjети разрjешењу YU кризе, него ће jе закомпликовати jош више” (трибина СДС и МБО, Требиње, 25. август 1991. године).

И на краjу овог текста закључак се намеће сам по себи. Алиjа Изетбеговић и СДА су одбацивањем „хисториjског споразума“ одбацили мир и увели муслимане у непотребни братоубилачки рат са Србима.

Одбили су мир коjи им jе доносио много више него рат.

Амир Чамџић

Извор: НСПМ

Везане виjести:

БОЈИЋ: РАТ НАЈАВИО АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ

ИЗЕТБЕГОВИЋ КРЕИРАО БРОЈ СТРАДАЛИХ

Алиjин аманет Таипу