ALEKSANDAR NEDIĆ I POSMRTNA PRAVDA/ PODSEĆANjE NA SRBINA ČIJI JE GOSPOD BIO BOG SRPSKE HIMNE

Datum objave: četvrtak, 14 januara, 2021
Objavljeno u Srbija
Veličina slova: A- A+

Rodoljub i monarhista, Aleksandar Nedić je bio i protiv udbaškog nacionalizma Slobodana Miloševića i njegovih poslušnika, ali i protiv globalističkog satanizma, koji je ojadio Srbe.

Aleksandar Nedić (1962 – 2020) ; FOTO: Lupiga.Com

KO JE OTIŠAO?

Aleksandar Nedić je rođen 21. jula 1962, a preminuo 16. decembra 2020, u doba svetskog korona trovanja. Prilikom obnove višestranačkog političkog života u Srbiji 1990. godine, odmah se uključio u borbu za Srpstvo. Bio je među obnoviteljima Narodne radikalne stranke. Za razliku od mnogih, nije krenuo putem izdaje ideala. Bio je dobrovoljac u ratovima 1991- 1992, boreći se za svoj narod, a protiv novog ustašluka. Devedesetih godina prošlog veka i kasnije, Aleksandar Nedić je bio generalni sekretar Srpske liberalne stranke, čiji najistaknutiji predstavnici su bili akademici Nikola Milošević i Kosta Čavoški. Na toj funkciji je ostao sve do gašenja stranke 2010. godine, a zatim je nastavio rad kao sekretar Srpskog liberalnog saveta.

Rodoljub i monarhista, bio je i protiv udbaškog nacionalizma Slobodana Miloševića i njegovih poslušnika, ali i protiv globalističkog satanizma, koji je ojadio Srbe.

Bavio se publicistikom, naročito Drugim svetskim ratom u nas. Njegovo najvrednije javno delo je inicijativa da Srpska liberalna stranka pokrene postupke za rehabilitacije Slobodana Jovanovića, Draže Mihailovića i Milana Nedića. To mu Srbija ne sme zaboraviti.

O REHABILITACIJI ĐENERALA NEDIĆA

Aleksandar Nedić je pisao:“Rehabilitacijom generala Mihailovića srpsko sudstvo je položilo kolokvijum. Sada su na redu ozbiljniji ispiti.“ Pod tim ispitima podrazumevao je sudsku analizu slučaja đenerala Nedića, koga komunisti nisu ni izveli na sud, nego su ga bacili kroz prozor, da ne bi pred sobom imali neugodnog svedoka titoističke srbofobije.

Evo šta je Aleksandar Nedić pisao:

1.- Zakon bi trebalo da bude jednak za sve i svima bi trebalo omogućiti priliku da pred sudovima pokušaju da dokažu svoja prava ili nevinost.

2.- Komunistički sudovi za vreme i neposredno nakon rata nisu sudili po uobičajenoj proceduri i u skladu sa opšteprihvaćebnim normama pravde i pravičnosti već po diktatu jedne partije i jednog čoveka što je dovelo do masovnih progona političkih neistomišljenika.

3.- Vreme je da se termin „antifašistička borba“ svede na svoju realnu meru odvajajući njenu ideološku komponentu borbe dva politička sistema „fašističko-nacističkog“ i „komunističkog“ od antiokupatorske borbe. Komunisti, kao (verovatno) najaktivniji borci protiv nemačkog okupatora, pokušali su (a dobrim delom i uspeli) da u svesti običnih građana borbu protiv faši-nacizma predstave borbom za komunističko uređenje u kome su svi drugi osim njih samo saradnici naci-fašista. Komunistička ideologija ne trpi opoziciju a najbolji način da je satanizuju je bilo povezati je u svakom obliku sa okupatorom i njegovom ideologijom. Događajima u Srbiji bi daleko prikladniji temnini bio okupacija i otpor okupaciji. Ovako oslobođeni ideološkog predznaka ovi termini bi realno oslikali šta se zaista događalo na tlu Srbije. Istovremeno ovako sagledavana situacija bi bila vraćena u okvire međunarodnog ratnog ptrava u kome je okupacija faktičko stanje sa obavezama okupatora i okupiranog a termini poput saradnje sa okupatorom bili bi prihvatljivi i legitimni.

4.- Da bi to lakše shvatili možda bi trebalo da podsetimo da u savremenoj podeli saradnje sa okupatorom postoje četiri nivoa „saradnje“:

– Prvi obuhvata one pojedince i organizacije koje su pre okupacije radile za interese budućeg agresora, podrivale uređenje sopstvene zemlje i slabile njegovu odbrambenu moć aktivno podržavajući neprijatelja;

– Druga obuhvata one pojedince i organizacije koje su nakon okupacije, aktivno prihvatile da zastupaju interese okupatora, pomagale mu i podržavale ga, jačaući njegove vojne potencijale radeći protiv interesa sopstvenog naroda i zemlje;

– Treća obuhvata one pojedince i organizacije koje su nakon okupacije prihvatile da sarađuju sa okupatorom da bi olakšale sistem okupacije i zaštitile sopstveni narod i državu od stradanja i patnji;

-Četvrta obuhvata one pojedince koje je okupacija zatekla na određenim dužnostima (sudije, žandarmi…) i koji svoje dužnosti nastavljaju da vrše i nakon okupacije u interesu svih građana i čije odgovornosti za saradnju nema u pravnom smislu.
Dakle, nije svaka saradnja sa okupatorom ista i nije svaka saradnja, sa stanovišta međunarodnog ratnog prava, kažnjiva.Naravno za komuniste je svaka saradnja sem njihove saradnje (primer tzv.“martovskih pregovora“) najteže krivično delo koje su oni kažnjavali smrću ili ređe višegodišnjom robijom. Tako je bilo moguće da i Toma Maksimović, predsednik Crvenog krsta, završio kao zločinac.“

Dakle, razdvojiti antifašizam Srba od komunističkog prevrata: to je zadatak koji nas, po Aleksandr Nediću, čeka. Zadatak koji se, istine radi, mora obaviti.

MORAL I REHABILITACIJA

Aleksandar Nedić je nastojavao na moralnoj dimenziji procesa rehabilitacije:“Insistirati danas na krivici Milana Nedića znači umanjiti krivicu stvarnih zločinaca pre svega Nemaca. Sedamdeset godina nakon završetka drugog svetskog rata Nemci su postali naši „prijatelji“, od njih zavisi naš put u „svetlu budućnost“, oni su naš najznačajniji ekonomski partner i politički mentor. Spomenici po Mačvi i Jadru su zrasli u korov i zaborav. Samo se ideološke borbe među Srbima nastavljaju u nedogled na zadovoljstvo svih naših dušmana. Milanu Nediću, odluka suda više nije ni važna, ona je važna za Srbiju i sve nas. Kao duboko verujući čovek, on je pred svog Sudiju već izašao.“

Na tragu razmišljanja pokojnog Aleksandra Nedića, pogledajmo lik onoga koji je pred Sudiju već izašao.

DRAGOLjUB JOVANOVIĆ O NEDIĆU

Poznati srpski pravnik i političar, vođa zemljoradničkih levičara, Dragoljub Jovanović, u svojoj knjizi portreta,”Medaljoni“ (knjiga treća, Službeni glasnik, str. Beograd, 2008 ,str.379-382), kaže da je đeneral Nedić – njemu inače nesimpatičan – još 1940. godine obavestio Plotnjikova, sovjetskog ambasadora u Beogradu, o svojim saznanjima da Hitler sprema verolomni napad na SSSR. Pošto je Plotnjikov u Beogradu bio izolovan, jer niko od jugoslovenskih ministara nije smeo da ga poseti, plašeći se italijanskog i nemačkog poslanika, zamolio je Jovanovića da mu nešto proveri kod ministra u koga ima poverenja. Jovanović se obratio Nediću koji je, kako svedoči autor „Medaljona“, bio za to da se „odupremo Nemcima“. Nedić ga je, izbegavajući hitlerovske uhode, primio u sedam uveče.

Evo šta, između ostalog, Jovanović kaže o tom susretu: “Govorio je o velikoj disciplini u sovjetskoj vojsci, prema kojoj je naša disciplina sasvim blaga. Onda je, sasvim iznenada, počeo da izlaže šta sve Nemci rade na ruskim granicama. Imaju već maskirano 120 divizija; prave u Karpatima podzemne aerodrome, rasklopljene podmornice upućuju Dunavom.“Zna li sve to g. Plotnjikov?“ Samo što mi nije rekao da treba da mu kažem. Nastavio je još energičnije: “Nemci hoće na Istok. Oni znaju da je kombinacija Slovena i Germana dala odlične rezultate, mnoge velike ljude.

Hoće nas Slovene da upotrebe kao podlogu za svoj kalem. Možda i kao gnojivo za svoje njive, kao jeftinu radnu snagu za svoje fabrike. Mi to ne možemo dopustiti.“ Završio je dramatično i potpuno neočekivano: “Ja ću, gospodine, radije biti redov pod Staljinom nego general pod Hitlerom!“ Jovanović je kasnije razgovarao s Plotnjikovim, kome se dopao ton Nedićevog saopštenja povodom italijanskog (tobož „slučajnog“) bombardovanja Bitolja:“Tim se više unosio u ono što mi je taj isti Nedić saopštio o nemačkim pripremama na Istoku. Učinilo mi se da je sve to bilo novo za njega. Pomenuo sam da je te podatke naš ministar dobio od svojih atašea u raznim prestonicama.

Ti podaci su ga impresionirali,mada je prkosno odvratio da „ako oni imaju na našoj granici 120 divizija, mi imamo bar 121, ako ne i više“. Stoji i činjenica da je Nedić, već kao „srpski Peten“, odbio da makar jednu jedinu trupu, od onih koje su mu bile podređene, pošalje na Istočni front, protiv Rusije. Iako su ga Nemci privolevali na ovakav simbolički gest, kao znak pripadnosti „evropskom antiboljševičkom frontu“, Nedić se nije pokolebao. Za to vreme, ustaška vojska Pavelićeve NDH ginula je pod Staljingradom, primajući firerova i poglavnikova odličja za borbu protiv Sovjeta.

HERMAN NOJBAHER O NEDIĆU

Evo šta je o đeneralu Nediću rekao specijalni Hitlerov izaslanik za Balkan, Herman Nojbaher ( onaj što u svojim memoarima jasno i glasno kaže da su na Balkanu samo Srbija i Grčka bile okupirane, dok su Rumunija, Mađarska, Bugarska, Albanija i Hrvatska saveznice Trojnog pakta):“On je svim svojim srcem i dušom bio srpski nacionalista. U njegovom birou na zidu je visila slika kralja, čija izbeglička vlada je predstavljala za Nemačku neprijateljsku silu. Nemačka propaganda, koja je bila dosadna, neprestano se izrugivala sa njim kao sa ‘kraljem – dečakom’. Simbole napaćenog naroda predstavljala je druga slika, koja je prikazivala, sa okrutnom realnošću, ženu razapetu na krstu. Ta žena predstavljala je majku Srbiju. Sve ovo nije nikako moglo da znači za Nemce koji su ga posećivali da Nedić obožava okupatore i da prema njima gaji simpatije“. Nojbaher dodaje: „Nedić je od Nemaca stalno doživljavao razočarenja i bio je ogorčen njihovim postupcima. On je neprestano hteo da podnese ostavku na položaj predsednika vlade. Ali, nije bio jaka ličnost i uvek je dozvolio da ga odvrate od te namere. /…/ Nadao se da će, ako pristane na saradnju sa okupatorom, olakšati zlu sudbinu Srba i poboljšati njihov položaj. /…/ Poslao mi je stotine pisama u kojima se žali na stradanje Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u bugarskoj okupacionoj zoni, u Mađarskoj i na području koje je okupirala Nemačka. /…/ Nedić je bio potpuno nesebična osoba i nije posedovao nikakvo imanje ili bogatstvo. U Beogradu je stanovao kod svog brata Milutina Nedića, koji je, takođe, bio general. Politički su bili istomišljenici. Poznato mi je da je žena njegovog brata, njegova svastika, prodala zlato i nakit kako bi mogli da prežive teške ratne godine. Živeli su veoma skromno.”

NEVOLjNI KOLABORANT

Nojbaher je nastojao da istraži i kontekst u kome se Nedić našao pred izazovima. U svojim uspomenama na ratne dane provedene u okupiranoj Grčkoj zabeležio je i odnos posleratne Grčke prema kolaborantima: „Grčka nije ubila ni jednog od svojih državnika, ‘kvislinga’, koji su za vreme okupacije pokušali da za svoj narod urade toliko koliko je bilo moguće. Život ide dalje, čak i u vreme nesreće. Čovek mora da vodi računa o životu, pa i u vreme okupacije. Da li treba da prepusti stranim vojnicima da u potpunosti vode državne poslove? Da li je ispravnije da se zauzme stav junačke ‘nesaradnje’ i da se time zagovara kolektivno samoubistvo cele nacije? Verujem da zadatak politike ostaje to da po svaku cenu vodi računa o životu jednog naroda, a ne o njegovom umiranju. Izgleda da je inteligencija Grka, koja je veoma privržena životu, bila presudna i zato su odbili da ubijaju svoje ‘kvislinge’ na osnovu propagandističkih fraza.”

Nedić se, po Nojbaheru, našao tu gde jeste spletom tragičnih okolnosti:„U trenucima velike nesreće jedne nacije desi se da na horizontu nema državnika koji uživa poverenje najvećeg dela stanovništva. Tada se čuju jauci i povici ‘Spasavaj nas!’ Narod se tada obično obraća zaslužnim, priznatim i uglednim vojnicima. I general Ajzenhauer je takođe bio pozvan – s obzirom na užasnu mogućnost atomskog rata koji bi uništio svet – da stane na čelo najjačeg naroda na kugli zemaljskoj. Nedića su nagovorili njegovi prijatelji da stane na čelo srpske vlade. To je bilo godine 1941. kada je izbio komunistički ustanak u Srbiji. Taj događaj je pretio da izazove građanski rat. Ova opasnost ga je prisilila, kao ubeđenog antikomunistu, da sarađuje s okupatorom.“

Nedić je bio nevoljni saradnik okupatora čiji je firer jasno rekao Nojbaheru: „Mi nikada ne smemo da dopustimo da na Balkanu jedan narod koji poseduje osećaj političke misije i istorijske uloge postane suviše moćan. Upravo Srbi su taj narod.”

I to treba imati u vidu, smatrao je Aleksandar Nedić.

GRISOGONO O NEDIĆU

Prvislav Grisogono, jugoslovenski orijentisan Hrvat, koji je za vreme rata živeo u Beogradu, u časopisu Jugoslovenskog narodnog odbora, „Poruka“ (29/1955), koji je izlazio u Londonu pedesetih godina 20. veka, iako nije voleo Nedića kao kolaboracionistu, ipak svedoči: „Za četiri godine pod okupatorskom čizmom, pod postavljenom Vladom generala Nedića, a pod stvarnim autoritetom Dražine Šume, ja nisam ni video ni čuo nijedan slučaj napada na Hrvata ili katolika kao takove, u kome bi učestvovala masa, i ni jedan slučaj koji bi se mogao upisati u odgovornost Vladi, bilo onoj postavljenoj, bilo onoj sa stvarnim autoritetom. Naprotiv. Ja znam da su svi Hrvati koji su se zatekli sa službom u Beogradu, zadržani u službi i na položaju. Pamtim da je ta Vlada obrazovala nekoliko naročitih položaja da bi stvorila položaj i službu nekima koji su zbog razvoja događaja izgubili mesto./…/ Poznato mi je i iz vlastitog saznanja, da su policiske vlasti, gotovo bez izuzetka, sistematski i uspešno sabotirale naređenja okupatora da se vojni obveznici iz Hrvatske predavaju njima ili prebacuju u NDH“. A za to vreme, Pavelićeva čudovišta su, svakodnevno, klala Srbe.

VELMAR O NEDIĆU

Poznati srpski pisac, Vladimir Velmar-Janković, svojoj kćeri Svetlani, takođe književnici, na njeno pitanje o saradnji s Nedićem, rekao: „Prvo, vi mladi treba da znate da general Milan Đ. Nedić nije ni rado ni lako obrazovao svoju vladu. Nedeljama je odbijao da to učini, svestan šta za jednog srpskog generala, patriotu, znači saradnja sa okupatorom. Ali da nije obrazovao svoju, izdajničku vladu – kako se kod nas ta vlada naziva – Srbija bi bila smrvljena pod nemačkom čizmom, a trista hiljada izbeglica iz Hrvatske izgubljeno, propalo. I mnogo hiljada drugih Srba. Pri tom je malo koji od nas, ne sećam se ni jednoga, verovao da će Treći rajh pobediti. (…) Ni u jesen 1941. u godini najveće Hitlerove moći, nisam sumnjao da će Nemci izgubiti rat, ali sam ipak pristao da uđem u vladu koja je sa njima sarađivala. Pristao da i sebe, a i svoju porodicu, svesno žrtvujem jer je trebalo spasavati, u okupiranoj Srbiji, ono što se moglo spasiti. I danas, posle 21 godine života u izbeglištvu, kažem ti da bih isto učinio kad bih se našao u situaciji da biram između dva zla: manjeg za moju zemlju, Srbiju, većeg za mene i moju porodicu. Mi, saradnici okupatora, zauvek smo izgubili svoju čast u očima savremenika, ali smo uspeli da spasemo mnoge živote i mnoga nacionalna blaga. Istina, mnoge i nismo. Nadam se da će naši potomci jednog dana moći da pravednije ocenjuju ono što smo učinili i ono što nismo učinili. Sad je još rano. Otići ćemo sa ovoga sveta obeleženi u svojoj zemlji kao izdajnici, što nije lako ni podneti ni poneti u grob. Ali Božja promisao je nedokučiva.”

Nedokučiva…

NEDIĆ GOVORI PREKO DOBRICE ĆOSIĆA

Dobrica Ćosić u romanu „Vernik“ navodi Nedićev razgovor sa izvesnim Lukovićem: „Nisam ja ni političar, gospodine Lukoviću. Političari su svoju ulogu završili. Državu su upropastili. Srušeni su joj temelji. Ostao je narod koji treba spasti. A tu dužnost danas mogu da izvedu samo vojnici, koji veruju da im je dužnost da se žrtvuju”. Pa onda pitanje:“A šta će biti sa srpskim narodom ako Nemci puste ustaše da kolju do Čačka i Valjeva? Mađare do Zapadne Morave, Bugare do Kruševca i Ćuprije? /…/ Strah vas je da se kompromitujete u saradnji sa okupatorom? Strah vas je da vas komunisti nazovu izdajnikom?/…/Danas su svi kompromitovani koji još hodaju po srpskoj zemlji. Svi živi su izdajnici. Vi me, verovatno, smatrate nemačkim čovekom? Nemačkim plaćenikom, slugom okupatora, generalom željnim vlasti?/…/ Ili me smatrate kukavicom koji je ucenjen i koji, da bi sačuvao svoju glavu, pristaje da za nemačke interese uguši komunističku bunu i smiri Srbiju? /…/Nije, gospodine Lukoviću, srpski narod odlučio da nestane s mape sveta. To su odlučili boljševički i engleski agenti i masoni. Srbija nije samoubica. Ona je žrtva Londona i Moskve”.

Čak je i Dobrica Ćosić, bar kao pisac koji stremi objektivnosti, imao razumevanje za Nedića, iako su bili ideološki i ratni neprijatelji.

SVETI VLADIKA NIKOLAJ O NEDIĆU

Ono što je Vladika Nikolaj mislio o đeneralu Nediću i njegovim pomoćnicima možda je najbolje sažeto u jednoj od beležaka Vladikinih posthumno objavljenih: „Kolaboracija. Jasan je smisao ove reči. Kad dva čoveka izvlače potopljeni čamac, jedan konopcem, a drugi kukom, onda su oni kolaboratori. Oba imaju isti cilj pred očima. Isto tako i lovci kad hoće da ulove neku zver, pa rasporede uloge. I oni su kolaboratori jedan drugom. Jer imaju isti cilj pred očima. Niko od nacionalista srpskih nije kolaborirao sa nemačkim okupatorima. Jer srpski nacionalisti s jedne strane i Nemci s druge strane imali su dva, potpuno suprotna cilja pred očima. Nemci su smerali uništiti srpski narod, a srpski patrioti sačuvati ga i osloboditi ga od Nemaca. Srpski nacionalisti nisu služili Nemcima, nego su se služili Nemcima. I ovo su oni činili s dubokim prezrenjem okupatora i s prigušenim revolucionarnim instinktom u sebi – do vremena. Ispod zvera se izvuci, pa onda tuci.“ Pravi kolaboratori sa Nemcima bili su Knut Hamsun i Kvisling. Ovi su želeli Nemcima pobedu s ubeđenjem da samo Nemci mogu „zavesti red u svetu“ i „spasiti evropsku kulturu od slovenskog varvarizma i francuskog mekuštva.“

Sličan stav Vladika Nikolaj je izneo i u knjizi „Zemlja Nedođija“ posvećenoj četničkoj borbi za slobodu. Tu Vladika kaže da ljudi poput Nedića nisu svoj put izabrali „radi uživanja ili dobiti, nego iz ljute nevolje, da bi spasli bar nešto od svoga naroda“.

Jednom rečju, iako je Sveti Nikolaj Žički stao na put ustaničke vernosti Kralju i Otadžbini, oličenom u đeneralu Mihailoviću, on je imao razumevanje i za žrtvu đenerala Nedića i njegovih saradnika u pokušaju da se Srbi spasu od istrebljenja. U isto vreme, duhovni (često i biološki) preci naših drugosrbijanaca smatrali su da borba za svetsku revoluciju sebi može da dopusti da svi Srbi izginu, jer će, umesto njih, u Srbiju biti naseljeni Kinezi.

Aleksandar Nedić je voleo svoju zemlju i svoj narod, i zato nije ustao u odbranu Draže i Nedića kao takvih ( oni su odavno stali pred Boga pravde i praštanja ), nego je ustao u odbranu Srbije i Srpstva. Bog da mu dušu prosti, a mi da ga ne zaboravimo.

Izvor: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ / Vaseljenska`

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala Jadovno.srb. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top