Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Ако Србија може без Косова, може и без мене

Датум објаве: понедељак, 30 јануара, 2012
Величина слова: A- A+

sinisa_kovacevic.jpg

Моjа генерациjа jе одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касниjе смо мараме скинули а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце. Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читаjући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек децениjу-две стариjе од нас, Миљковића, Брану Петровића, Даноjлића, Попу, Бећковића… Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачиjе филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сараjево…
Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, jош памтим уњкави глас – Овде глас Америке, говори Грга Златопер… Ми смо данас, коjекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Воjвођанске академиjе наука…Ми смо волели Европу jер у њоj су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо jе било светла, тамо jе био џинс и слобода… Они други, малопре помињани, Европе су се гнушали!
Ми смо jе волели jер jе тамо увек било воћа, наjлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, своjина jе била светиња, нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су jедном годишње носили бронзани фалус, коjи су звали штафета, да му честитаjу рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине, конаке за бронзу у ерекциjи, певаjући jоj и играjући, нису на азиjским манифестациjама коjе су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.
Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти.
И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.
Волели смо jе и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам jе отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситеjем и Стериjом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вуjићем позориште, отуда нам jе стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство… Волели смо jе, Европу мислим, jер се у њоj на телевизиjи, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере а радио ниjе преносио само конгресе и извештаjе о водостању…
Драги приjатељи, да би човек био срећан, потребно jе да живот проводи са особом коjу воли, да ради посао коjи воли, да jе здрав и да jе слободан. А ми нисмо били слободни!
Зато смо, када jе непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили, ево jе. А слобода jе изостала. Због тога смо, и због имитациjе демократиjе, коjа jе уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организуjемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили…
Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмеjане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своjи на своме. Европа нас ниjе хтела такве!
Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под своjим условима, без поноса и без Косова. И добили су, и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партиjе, власт бескичмењака и климоглаваца, опозициjу бескичмењака и климоглаваца, коjи до бесвести понављаjу мантру – Европа нема алтернативу. Све има алтернативу, драги приjатељи, алтернатива рату jе мир и обратно, да ниjе тако не би било Термопила и Галипоља, Моjковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу jе смрт, алтернатива свађи jе помирење, алтернатива мржњи jе љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост. Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух?А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партиjских књижица и функциjа, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.
Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом… Одговор jе пристаjање, снисходљивост, климање главом, смешак…
Да jе неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулаjтера у Србиjи, одредили су човека коjи jе у Словениjи директно одговоран за смрт наше деце, то jе само jедан у низу примера. Косово и Метохиjа, коjе jе место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохиjа где нам jе рођена држава и црква, и jезик и вера, наjлепше песме и наjлепше жене, неуки европски хирург одсекао нам jе без анестезиjе и jош нас, ликуjући, тера да говоримо како нас не боли и како нам jе лепо, како смо сада здравиjи и лепши. То jе Европа данас. Безочна, безосећаjна, бахата и осиона. И jош инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да jе то заиста његово… Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да jе Грачаница самоникла као бршљан а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору. Милостиња, заjам,
кредит, мољакање jе подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута…
Намећу нам се ствари коjе код нашег народа изазиваjу осећаj стида и неверице, говори се о реалности коjа се мора прихватити таква каква jе. А шта jе то реалност? Ако вам jе дете у канџама наркоманиjе хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полициjе и локалних кабадахиjа или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажуjући рођаке, приjатеље, ватрогасце, воjску и председника. Отоманска окупациjа jе такође била реалност. Да су наши преци пристаjали на њу као неопозиву константу, и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно“ учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.
Лобирање поjединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристоjности. У исто време укидаjу воjску, намерно превиђаjући да jе воjска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоjи у Србиjи о воjсци, воjска ниjе само да се брани отаџбина, воjска jе ољуђење, инициjациjа, начин да се упознаjу људи и свет, да се стекну приjатељи, да се усвоjе нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што ниjе краљу за воjника, нећу маjко да ми буде дика“. Воjска jе, каже jедан моj приjатељ из Шумадиjе, да се буде Србин. Једно питање, драги приjатељи, шта jе следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта jе следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Воjводина? Промена химне, писма, промена историjе, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи… Данак у крви нам већ узимаjу, све што у Србиjи дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, даj га овамо, млад jе, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.
Високи европски функционер, Штефан Филе, изjављуjе пре неки дан, цитирам: „Време jе да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србиjе“. Колико цинизма и сарказма у jедноj реченици. Па шта то значи!? Ово jе досад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара… Десет година лажи и нитковлука. То ниjе Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселиниjа, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то ниjе Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигиjенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коjу смо волели. Ово jе Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То jе Европа у коjоj шаргарепе мораjу бити идентичне, краставци мораjу бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензиjе коjе њима одговараjу, даме и господо, то нису моjе мере. То ниjе Европа за мене!
Говоре да ћемо, уколико не уђемо у Европску униjу, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица. Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Наjстрашниjе jе то што то говори и српска квазиелита – или, глупаво, заиста веруjући у то, или синекурама и синекурчинама натерана да тако говори. Само се ми радуjемо jарму и подређености, славодобитно се обjављуjе: jош jедан Меркатор, jош jедна Идеа, jош jедан Меркур… Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!? Намеће се идиотизам коjи се зове либерални капитализам у коме jе све дозвољено, баш све.
Драги приjатељи, ако смо народ коjи не може да живи без милостиње, нек нас не буде! Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Шваjцарци.
Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохиjе не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србиjа може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тоj и таквоj Србиjи, уопште бити битно. Живећу у Републици Српскоj. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралиjу. Тамо бар има Срба и ћирилице.
За краj, дозволите ми jедну антиципациjу. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће обjаснити како jе, између Косова и будућности Србиjе, морао да изабере будућност. Због наше деце, због … Помало невин и потпуно трудан. Медиjи ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено. Знате онаj експеримент са жабом. Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе…
Анестезирана и препарирана нациjа ће то прогутати. Ја и мени слични нећемо. Ми никада нећемо пристати на распарчавање отаџбине! Ако jе то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас, нека уплови. Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако jе сит. Да ли jе за jедан усправан живот, достоjан човека, довољно да jе чанче пуно а то што, да бисте из њега jели, морате да клекнете, ниjе битно. Важно jе да се лапће. Све у шеснаест. Важно jе само да jе чанче пуно.
Драги приjатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где jе. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње. Мени оваква, каква jе данас, неће недостаjати.

Синиша Коачевић

Извор: srpskaplatforma

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top