Ako ne znate kako izgleda najstrašnija mržnja prema Srbima, evo prilike da vidite i da pročitate

Postoji u srpskom narodu kategorija ljudi koja radi na nečemu što je prof dr Milo Lompar nazvao duh samoporicanja. Angažovani su u politici i kulturi, deluju sa mnogo strasti, uporno, bez talenta, ali sa ubeđenjem da su daroviti, hrane se mržnjom prema sopstvenom narodu, srpsku istoriju prevrću i modeliraju u skladu sa svojim ciljevima a ti ciljevi su brisanje svega što ima srpski predznak.

Smeta im Srpska pravoslavna crkva, Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, srpski velikani; naučnici, književnici, sportisti; svaki srpski uspeh smatraju sopstvenim porazom a svaki srpski poraz doživljavaju kao vlastitu pobedu.

Preziru Ivu Andrića, Mešu Selimovića i Emira Kusturicu zbog njihove odluke da se izjasne kao Srbi. Likuju nad srpskom nesrećom, snishodljivi su prema drugim narodima, posebno Hrvatima i Muslimanima, nude im se za saradnju u rabotama protiv Srba. Ne veruju u Boga, preziru pravoslavlje, ali nemaju ništa protiv drugih religija, posebno katoličanstva. Njihova biblija zove se „Filozofija palanke“; njihova politička, ideološka, životna ikona je živa i odaziva se na ime Latinka Perović; Zagreb i Sarajevo vole, Beograd preziru; čine sve da se Vojvodina nađe u poziciji u kojoj je sada Kosovo; denunciraju Srbiju po svetu gde god je i kad god je to moguće.

Imaju svoje medije u Beogradu, svoju katakombu u kojoj drže panele, međusobno se hrane i dohranjuju, ohrabruju. Doskora su kontrolisali sve institucije kulture u Beogradu, držeći ih godinama iza katanaca, samo da svetu ne bi bili dostupni dokazi da su Srbi narod sa bogatom kulturom, istorijom vrednom poštovanja, da imaju svoje velikane.

Mržnja prema svemu što je srpsko osnovno je pogonsko gorivo ove skupine bednika čiji će životi ostati upamćeni samo unutar zidova njihovih porodica a narod iz kojeg su potekli setiće ih se, povremeno, listajući knjigu (ako neko bude imao volje i snage da takvu knjigu sačini) u kojoj su sva njihova, „dela“ umotana u krpe izvađene iz septičkih jame.

Jedan od njih zove se Tomislav Marković. Predstavlja se kao pesnik, pisac, intelektualac, drugosrbijanac. Zamenik je Petra Lukovića na portalu „e-novine“, elektronskom mediju koji je po širenju mržnje prema Srbima i Srbiji već godinama iznad svih hrvatskih, bošnjačkih, šiptarskih…portala.

Ustaški portali, a ima ih dvadesetak širom sveta, pokušavaju ali nisu nisu u stanju da dosegnu stepen mržnje prema Srbima kakav drže e-novine. Količina tolike mržnje je medicinski fenomen.

Uostalom, evo najbolje ilustracije za sve napisano, evo „pesme“ Tomislava Markovića, nazvane „Srpska duhovnost“.

Tomislav Markovic

Srpska duhovnost

Srpska duhovnost je etnički čista.

Redovno se tušira svetom vodicom.

Glanca čizme.

Pere ruke pre i posle jela.

Čisti kamu od skorele krvi.

Sve mora da bude bes-pre-kor-no!

Srpska duhovnost vreba u svakome od nas.

Kao tempirana bomba koja čeka svoj čas.

A dan i sat osvete znaju samo očevi nacije.

Koji koriste svaku priliku da nam se najebu majke.

Srpska duhovnost voli da smišlja zagonetke.

Koliko anđela može da stane na vrh bajoneta?

Koliko pređe leš ako ide peške?

Ako je mozak prosut, da li je glava polupuna ili poluprazna?

Jelečkinje, barjačkinje – koga ćete?

Odgovori će biti pozvani na odgovornost.

Srpska duhovnost je životinjsko carstvo,

prirodno stanište belih orlova, tigrova,

škorpiona, srpskih vukova, sokolova,

žutih osa, pantera i paukova.

U njemu caruje strvinarstvo.

U njemu je sve slepo,

u njemu je sve kužno,

u njemu se uvek ratuje.

Srpska duhovnost se ne može spoznati umom.

Ali može parabelumom.

Hitac u potiljak otvara prozor u novi svet,

kroz otvorenu ranu puca pogled

na sve vidljivo i nevidljivo.

Srpska se duhovnost s Kosova čuje.

Zaudara na spaljeno ljudsko meso.

Kome je drastično pala cena,

više ne služi ni kao moneta za potkusurivanje.

Srpska duhovnost je autobus koji vozi zarobljenike

na gubilište u Potočarima.

Hladnjača puna albanskih leševa.

Voz, zaustavljen u Štrpcima.

Buldožer koji premešta zakopane ostatke ljudskih tela.

Srpska duhovnost je uvek u pokretu.

Srpska duhovnost naterala je oca i sina na snošaj.

U ime Oca i Sina i Svetog Duha.

Jer Bog je Srbin.

Prema poslednjem popisu stanovništva.

Srpska duhovnost je centralni eksponat

u imaginarnom muzeju genocida.

Koji nikada neće biti sagrađen.

Jer mi gradimo hram, hram gradi nas.

Srpska duhovnost je pravoslavni kukasti krst.

Na kome treba raspeti sve što nije srpsko.

Prvo onog prljavog Ješu Hrista, pa redom.

Spisak je dug kao svetlosna godina.

Na posao!

*Iz knjige “Vreme smrti i razonode” (VBZ, 2009)

Napisati ovako nešto može samo pomućen um. Ovo izlazi iz mozga koji je obuzet strašnom i nekontrolisanom mržnjom, ovo je predložak za prezir, odricanje, gađenje, ubijanje. Poruka Tomislava Markovića više je nego jasna; narod koji ima ovakvu duhovnost nije dostojan da živi, ovakav narod je virus među narodima, ćelija koju treba uništiti. Ovo je opravdanje za Jasenovac, Jadovno, Bljesak, Oluju…

Ova “pesma” Tomislava Markovića je poziv na uništenje Srba kao naroda, ovo je motivacioni govor pred početak genocida, ovo je amnestija za svakoga ko se odluči da ubija Srbe.

(Intermagazin)

Izvor: VIDOVDAN